Noževi KGB

Kao što je to već hiljadama puta spomenuto, smatra se da je nož bio jedan od prvih alat koje je čovek koristio. Vremenom se menjala forma, materijali ili namena, ali uvek je nož bio verni pratilac čoveka. U zavisnosti od potreba, podneblja, životne filozofije i ko zna čega sve još, razvili su se vrlo zanimljivi i krajnje različiti tipovi. Kao slikovite primere možemo navesti karambit iz Jugoistočne Azije, arapske džambije, japanski tanto, američki bovi, pa sve do čileanskog korva, kavkaskog kindžala, finskih puko noževa ili ruske finke. Upravo ovom poslednjem posvećujemo naredne stranice i to vrlo neobičnim egzemplarima.


Svoje ime finke duguju sadašnjem ruskom susedu, a nekada integralnom delu Imperije, Finskoj. Naime, kod Rusa su bili vrlo popularni finski radni puko (puukko) noževi. Da podsetimo, u pitanju su kratki i lagani noževi, sa drškom tradicionalno rađenom od brezovog drveta i dubokom kožnom futrolom, vrlo podesni za rad u drvetu. Zbog restriktivnih zakona o ručnom vatrenom oružju, kako u carskoj Rusiji, a posebno u SSSR-u, bilo je jasno da ljudi neće tek tak osedeti skrštenih ruku. A posebno je kriminalni milje morao nekako da se naoruža, zbog prirode svog „posla“. Odgovor je nađen u finskim noževima, ali samo delimično. Finka je ipak daleko više od puka, od koga vuče korene. Kriminalci su za svoje poslovne aktivnosti ili međusobne obračune ipak trebali nešto prilagođenije toj nameni. Pomenutoj gospodi sečivo kod puka je bilo suviše kratko, prsti su bili nezaštićeni prilikom ubadanja te su lako mogli da skliznu, a i oblik drške nije bio uvek najpodesniji. Slično je bilo i sa futrolom. Ako je duboka futrola finskih radnih noževa jedan od najboljih izbora za aktivnosti u prirodi (ako ne i najbolji), za jedan borbeni nož nije ni približno prilagođena, najviše zbog otežanog pristupa dršci pri brzom vađenju. Tako su nastali primerci sa nešto dužim sečivom, u proseku od 120 do 150 mm, širine oko 20 mm i debljine 4 mm i više, što je pogodovalo ubadanju protivnika. Nož je dobio štitnik za prste, koji je najčešće prednjim delom savijen prema dole, a zadnji je uglavnom bio ravan ili blago povijen prema gore. Drške su bile drvene, ali su rađene i od slagane kože, brezove kore, kasnije od plastičnih masa i slično. Završetak drške je bio metalni i posebno oblikovan za borbenu upotrebu. Naime, pri rukovanju je naslanjan o dlan ruke i tako je omogućavana dublja penetracija prilikom ubadanja protivnika. Dalje, futrola je rađena od kože ili drveta, ali je pokrivala samo sečivo i dobila je kožne kaišiće sa metalnom dugmadi, poput onih na starim vojničkim fišeklijama, da bi se sprečilo gubljenje noža. Sve ovo drastično odstupa od finskih uzora koji su u poređenju sa novonastalim nožem krajnje benignog izgleda. Inače, potrebno je navesti da su u Rusiji ovi noževi toliko postali popularni da su vrlo često sve noževe zvali finka, baš kao što su kod nas svi terenski četvorotočkaši dobili naziv džip. Osim toga, ovekovečeni su i u nekim od najvećih umetničkih tvorevina sovjetskih pisaca, poput Bulgakovljevog remek dela „Majstor i Margarita“ ili Jesenjinovog „Pisma majci“. Kriminalci u velikim gradovima su postali vrlo vešti u upotrebi istog pa ne treba da čudi da je zakon iz 1935. godine doneo vrlo oštre kazne za one koji prave, drže, nose ili koriste finke bez posebne dozvole NKVD-a. (Narodni komesarijat za unutrašnje poslove).Tek je 1996. godine skinut sa liste zabranjenog oružja za posedovanje i dozvoljen za svakodnevnu upotrebu ukoliko je sečivo debljine do 2,5mm. Ipak,u tipično ruskom maniru, bilo koji nož će biti tretiran kao hladno oružje, ukoliko sudski veštak kaže da je tako.
Finka je vrlo snažno uticala i na razvoj čuvenog sovjetskog izviđačkog noža NR-40 koji je naširoko korišćen u 2. Svetskom ratu. Samo u ratnom periodu je proizvedeno preko milion primeraka i to u dve fabrike, „Trud“ iz Nižnjeg Novgoroda i „ZIK“ iz Čeljabinska. Inače,verzija istog je korišćena u JNA pod nomenklaturom M-51 i često je u domaćim vojnim krugovima nazivana padobranskim ili diverzntskim nožem.

Finka NKVD je tip noa sa samo jednom namenom.jpg
Finka NKVD je tip noža sa samo jednom namenom

Ni pomenuti NKVD nije ostao ravnodušan prema borbenim kvalitetima finke čiji su je operativci vrlo rado koristili na terenu, svesni njenih upotrebnih kvaliteta u određenim situacijama… Tako je 1935. godine, po uzoru na mali švedski lovački nož Pontusa Holmberga napravljen „nož švedskog tipa“. Ubrzo je prozvan NKVD-ovom ili Vačinskom finkom po selu Vača u Nižegorodskoj oblasti gde se nalazila kompanija „Trud“ i gde je otpočela njena proizvodnja. Glavna razlika je bila u materijalu drške. Odbačen je jelenski rog i prihvaćena plastična masa „karbolit“, koja je u to vreme važila za vrhunsku. Takođe, malo je redizajniran i štitnik za prste i završetak. Sečivo je bilo dugo 125 mm, široko 20 mm i debelo 4mm. Interesantno je da NKVD finka nije nikada zvanično usvojena u naoružanje, već su je operativci nabavljali po sopstvenom nahođenju. Čuveni Moskovski Institut za Fizičko Obrazovanje je razvio posebne tehnike borenja prsa u prsa za potrebe NKVD-a. Tako je 1940. godine objavljen interni priručnik, gde je cela jedna glava posvećena upravo upotrebi „kratkog finskog ili norveškog noža“ sa sve slikom pomenutog „švedskog noža“… Verovatno ni sami Sovjeti nisu bili načisto kako da zvanično nazovu ovaj nož, pošto postoji barem još najmanje deset imena (često u kriminalnom žargonu) za finku. Proizvodnja ovog modela je trajala sve do kraja ’70-ih godina prošlog veka, do kada je realizovana isporuka šest velikih narudžbi. Sa obzirom na veličinu SSSR-a i raznih službi bezbednosti, možemo samo da nagađamo kolike su mamutske količine u pitanju. Pouzdano se zna da je ovaj nož bio u naoružanju 7. i 9. Uprave KGB-a, odnosno njenog naoružanog dela i službe za obezbeđenje VIP ličnosti.
I upravo su dva primerka koja vam ovde predstavljamo savremene reprodukcije noževa koje su svojevremeno rađenih u Vači za potrebe NKVD-a.

Grb NKVD-a krasi drku generalskog modela. Njegovoj izradi i uklapanju je posveena puna panja..jpg
Grb NKVD-a krasi dršku generalskog modela. Njegovoj izradi i uklapanju je posvećena puna pažnja

Prvi je model koji dolazi iz poznate ruske nožarske kompanije Zlatoust iz istomenog grada u Čeljabinskoj oblasti. Ovde prikazani egzemplar je vlasništvo našeg poznatog majstora-nožara Borka Šekeljića, inače čoveka koji je nekoliko puta pobedio na raznim takmičenjima srpskih nožara. Kako je naš poznanik vrsan poznavalac noževa, uopšte nas ne čudi da se u njegovom arsenalu našao i ovaj model.
Većina savremenih Zlatoustovih modela finki se radi od nerđajućeg martenzitnog čelika 110×18. U sovjetsko vreme, ovaj čelik je važio za vrhunski i grubo rečeno, njegov pandan bi bio američki 440C. Ipak, iz nekih svojih razloga, Rusi su se ovaj put odlučili za savremeni čelik VG-10. U pitanju je odličan izbor jer je ovo čelik koji je praktično u stanju da ispuni sva očekivanja, barem kod zdravorazumnog korisnika. Sečivo je dugo 125 mm, debelo 4 mm i široko 24 mm i okaljeno na ravno 60 Rokvela. Kao što možete da vidite na slikama, brušenje je izvedeno tek od polovine sečiva. Iako većina članova naše redakcije preferira brušenje do samih leđa radi efikasnijeg reza, u ovom slučaju priznajemo da je ruska konstrukcija opravdano „neefikasna“. Naime, finka je nož prvenstveno namenjen ubadanju. Ako bi relativno usko sečivo bilo brušeno do samih leđa, došlo bi do određenog slabljenja. To bi prilikom ubadanja neprijatelja moglo da prouzrokuje lom sečiva usled udara u delove vojne opreme, poput kopče opasača, oružja ili čak rebara. Na drugoj polovini sečiva su urađeni uzdužni žlebovi. Ovo je prilično čest detalj kod ruskih noževa, mada nismo sigurni zbog čega je tako, pošto su njihove pozitivne osobine praktično samo u teorijskom domenu. Trn se provlači kroz celu dršku koja je urađena od grabovog drveta obojenog u crno i ukupne dužine 120mm. Štitnik je mesingani i urađen je nešto malo drugačije nego kod finke iz Vače. Sa prednje strane je blago povijen prema dole što onemogućava da prsti skliznu na sečivo dok je zadnji deo snažno povijen prema gore, što je detalj koji odudara od uobičajenog šablona. Pomenuta drška je lepo zaobljena sa blagim trbuhom na prednjem delu, zahvaljujući kojem se lako pravilno pozicionira u šaci. Završetak je mesingani i tipično oblikovan za finke. Osim ranije pomenutog naslanjanja dlana, moguće je nasloniti i palac prilikom obrnutog hvata i zadavanja uboda. U svakom slučaju, vrlo promišljeno dizajnersko rešenje koje ima i određen estetsk kvalitet. Ono sa čime naš poznanik nije bio zadovoljan je futola, pa je napravio svoju verziju od vrlo kvalitetne, biljno štavljene kože.

1 Lepo se vidi nain oslanjanja zavretka drke o dlan..jpg
Jasno se vidi način oslanjanja završetka drške o dlan
1a Uobiajen poloaj noa u aci. Ovakav hvat je omoguavao vrlo snane ubode, zahvaljujui dlanu koji je gurao seivo prema napred..jpg
Uobičajen položaj noža u šaci. Ovakav hvat je omogućavao vrlo snažne ubode, zahvaljujući dlanu koji je gurao sečivo prema napred

Naredni model smo od milošte nazvali „generalskim“ po ruskom uzoru. I na prvi pogled je odmah jasno zašto je to tako. Sve na ovom nožu odiše čistim luksuzom i „generalštinom“. Kao što se može videti na slikama, opšte karakteristike, poput oblika i dimenzija su ostale iste. Ono što je drugačije su materijali i ukrasi. Ako je Zlatoustov model primer radnog noža, onda je potonji tipičan paradni, ali vrhunskog kvaliteta. Nije nam poznato ko je majstor-umetnik koji stoji iza ovog nožarskog remek dela, ali znamo da je posle određenog cenkanja kupljen po ceni od 400 evra, iako je početna cena bila značajno viša. Popustljivosti prodavca je najviše uticalo to što je čuo da je kupac iz iste one Srbije koju je njegov deda Griša oslobađao 1944. godine i gde je ostavio svoje kosti.
Prvo što upada u oči je da je sečivo urađeno od bulata. Pojednostavljeno rečeno, bulat je drevna ruska verzija damaska ili damaskus čelika. Pomenuti čelik je specifičan po tome što se dobijao livenjem, a ne kovačkim varom, kao što je to uobičajeno. Kako je svojevremeno vatreno oružje potisnulo sablje, tako je i proizvodnja bulata vremenom pala u zaborav, da bi pre 15-ak godina nanovo bila otkrivena, posle skoro decenije istraživanja i eksperimentisanja. Savremena verzija lako postiže tvrdoće i preko 62 Rokvela uz zadržavanje visoke žilavosti za tako ekstremnu tvrdoću.

Finka u drutvu ''Astrahanske stepe'', jednog od radova majstor Borka..jpg
Finka u društvu “Astrahanske stepe“, jednog od radova majstor Borka

Štitnik za prste i završetak su urađeni od nerđajućeg čelika i po obliku su bliski originalu, iako je, naravno i on dobio određene „de luxe“ karakteristike. Drška je drvena i na njoj je sa puno pažnje ugrađen „štit i mač“, odnosno grb nekadašnjeg NKVD.
Sa istom pažnjom je odrađena i pripadajuća futrola ili kanije. I ona je od istovetnog drveta, sa metalnim okovima koji su ukrašeni poput štitnika i završetka na nožu. Visak sa kaišem je od kvalitetne kože. Koliku je pažnju majstor-umetnik posvetio detaljima, vidi se i po tome što je sa zadnje strane metalnog dugmeta za kopčanje postavio komad tanke kože da slučajno ne bi ogrebao drvenu dršku. Jasno je da je ovo sitnica, ali pokazuje i posvećenost detaljima, što je i jasno, sa obzirom na cenu noža. Kao što je slučaj sa drškom, i kanije su dobile svoj grb, ali ovaj put SSSR-a. Sve u svemu, čitava priča je urađena odlično, i u smislu kvaliteta materijala i izrade, kao i opšte usklađenosti detalja. Ukrasa ima taman toliko da se pokaže umeće majstora, ali i da se dočara duh jednog vremena i ideologije. Ali opet, sve sa merom, da ne bude neukusno.
Ninoslav Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Bowie nož

Ovo legendarno sečivo do danas se pojavilo u bezbroj verzija i kod isto toliko proizvođača, ali suština je ostala ista - tvrdnja da je najbolji na svetu, jer ga je koristio najbolji američki borac sa nožem

Oružje vladara Srbije i Jugoslavije

Zanimalo nas je koje su naoružanje birali lideri Srbije kroz istoriju, a odgovor smo potražili u zbirkama Vojnog muzeja u Beogradu i drugim fundusima, istorijskoj literaturi i istraživanju zaljubljenika u naoružanje i modernu prošlost.

Hladnoratovski veteran

Konstruktori Rišard Šidlovski i njegov kolega Henrik Adamčik iz Vojnog Instituta za Tehniku i Naoružanje (WTU) iz Žielonke došli su na ideju da naprave višefunkcionalni nož koji bi ispunio, ako ne sve, onda barem veći dio potrebnih zahteva

Rađanje legende

Zvezda ovog članka je bio grubo oružje i daleko od savršenog. Ali ipak, bilo je i te kako efikasno i primereno za ono za šta je namenjen, a to je tiha likvidacija neprijatelja

Italijanski specijalci

Iako su početkom modernog doba bili među rodonačelnicima osnivanja oružanih formacija posebne namene, Italijani su bez validnih argumenata oglašeni najlošijim vojnicima

Mitraljez Degtarjov

Na prvi pogled rogobatnog izgleda i krajnje pojednostavljene konstrukcije, ovo oružje je karakterističan primer pouzdanih i izdržljivih borbenih alatki nastalih u nekadašnjem SSSR

Navy Seal u Vijetnamu

Stoner 63 nije baš svetao primer uspešnog oružja, ali je ostavio određeno zaveštanje i činjenicu da je u velikoj meri pomogao SEAL timovima da u godinama njihovog nastanka dostignu zasluženu ratnu slavu i da postane njihov zaštitni znak