Odlični automat LF57
Italijanska kompanija Luiđi Franki postoji još od kraja 19 veka, tačnije 1868 godine u Breši. Nastala je kao porodična firma koja se oružjem bavila sve do 1987. godine kada prelazi u vlasništvo konglomerata SOCIMI. Međutim 1993. godine pomenuti konglomerat doživljava bankrot i kompanija 1995. godine prelazi u vlasništvo Bereta grupe, u čijem sastavu posluje i danas. Na našim prostorima Franki je najviše poznat po svom lovačkom oružju i po dve konstrukcije borbenih sačmarica SPAS 12 i 15, iako je njihov proizvodni program za protekli vek i po daleko veći i raznovrsniji.
Jedno njihovo oružje koje je kod nas slabo poznato je odlični automat LF57. Kao i kod mnogih drugih izuzetnih komada oružja, jako je bitan momenat kada je i gde oružje nastalo, u kojim okolnostima je korišćeno i kako se pri tome pokazalo. Frankijev automat je nastao u periodu kada je na svetskoj sceni bio pravi mali haos. Drugi Svetski rat se završio pre nešto više od decenije, otpočeo je Hladni rat, a po Africi i Aziji se neprestano vode antikolonijalni ratovi. I upravo se u tom i takvom vremenu pojavio junak naše priče. Čovek zaslužan za njegovo konstruisanje je konstruktor sa prezimenom Zanoni a koji je posle prešao uBernardeli i za njih konstruisao njihov čuveni pištolj P018/9. Zanoni je pri konstruisanju krenuo od ideje da treba napraviti moderan, pouzdan automat, koji će se lako kontrolisati. Ako pogledate slike njegovih savremenika poput Madsena, Sterlinga ili MAT 49 (sve sjajne konstrukcije!) odmah se uočava da je LF57 apsolutno modernijeg dizajna a i pri eksploataciji se bolje ponašao. Ako ovo nije kompliment jednom oružju i njegovom konstruktoru, onda stvarno ne znamo šta bi to moglo da bude.
Pri konstruisanju Zanoni je kao osnovu upotrebio Armaguerin automat OG44. Pomenuto oružje je napravljeno pred sam kraj rata i u minornim količinama. Izuzetno dobro osmišljenoj konstrukciji nije bilo suđeno da zaživi, ali je zato njen duh prenešen na novi talijanski automat, kao i na sjajne Valterove modele MPL/MPK. Kao što je većini čitalaca verovatno poznato, automati najčešće koriste slobodne otvorene zatvarače. To znači da samo masa zatvarača i snaga opruge drže metak u ležištu u momentu opaljenja i to onoliko dugo koliko je potrebno da pritisci opadnu na bezbedan nivo. Otvoreni zatvarač znači da je on u momentu kada je spreman za paljbu u zadnjem položaju, za razliku od zatvarača kod automatskih pušaka. Ovo rešenje negativno utiče na preciznost oružja, ali umnogo pojednostavljuje i pojeftinjuje proizvodnju. Sa obzirom da vojnički automati nisu snajperske puške, povećano rasturanje pogodaka na meti i nije strašna stvar, dok činjenica da imate mnogo oružja u trupi i rezervi (zahvaljujući niskoj ceni) i te kako ima uticaja. Problem koji otvoreni slobodni zatvarači klasične konstrukcije imaju je da utiču na povećanje ukupne dužine sanduka i posledično, automata. Zanoni je u ovom slučaju iskoristio rešenje zatvarača u obliku latiničnog slova L, što je za proizvodnju jednostavnije rešenje od onih koji su primenjeni na Uziju ili MP40, na primer. Duži krak zatvarača se nalazi iznad cevi, dok se kraći nalazi iza i tu je, logično, smeštena udarna igla. Značajna masa zatvarača iznad same cevi ujedno doprinosi i smanjenom odskoku prilikom paljbe.
LF 57 (Luigi Franchi 57) je nastao 1956. godine da bi u punu proizvodnju i naoružanje ušao naredne, po čemu je i dobio ime. Proizvedeno je oko 25.000 primeraka, od čega je 13.500 primeraka kupila Italijanska Armija, a oko 10. 000 komada je kupio Portugal. Italijani su većinu primeraka uskladištili, a samo manji deo ovih fenomenalnih automata je podeljen kojekakvim specijalcima. Što se Portugala tiče, red je da podsetimo da je on nekad bio kolonijalna sila i imao je svoje posede u Africi. Verovali ili ne, upravo su iskustva njihovih komandosa poslužila u obuci nekih od najpoznatijih specijalnih jedinica u svetu… Kod nas malo poznati ratovi u Angoli, Mozambiku ili belgijskom Kongu su bili pozornica poprišta svih mogućih vojski i frakcija. Učestvovali su pripadnici regularnih vojski, raznorazni revolucionari i oslobodilački pokreti, plaćenici, pljačkaške bande… I kod svih je važilo pravilo da je LF57 najpouzdanije moguće „sredstvo za rad“. Bukvalno ne postoji ni jedan registrovan slučaj da je automat bio kriv za zastoj pri upotrebi. Ako uzmete u obzir šarenilo korisnika, kao i da je u pitanju afrički kontinent, to samo govori koliko je u pitanju superiorna konstrukcija. Iz pomenutog perioda potiče i nadimak automata „sveti Luiđi“. Naime, u tadašnjem Kongu se desila jedna od epizoda gde su pripadnici pokreta za otcepljenje Katange od Konga okružila grupu časnih sestara. Njima je u pomoć pritekla grupa plaćenika koja je problem relativno brzo rešila. Naravno, časne sestre su se posle događaja zahvalile plaćenicima, a onda je jedan od njih rekao da treba da se zahvale efikasnosti njihovih automata, jer bi bez njih situacija bila potpuno drugačija. Jedna od sestara je pročitavši ime odlučila da ga prozove sveti Luj (francuska verzija imena Luiđi) i tako je rođena legenda. Čak i danas, među kolekcionarima i poznavaocima se može čuti ovo ime, slično našem izrazu „pikavac“ za domaći M-56.
Jedina dve zamerke koje su mogle da se čuju na račun „sveca“ su bile na račun okidačke grupe i preklopnog kundaka. Prva se odnosila na činjenicu da je okidački mehanizam smešten tako da mu je nemoguć pristup radi popravke u slučaju da dođe do kvara. Naravno, kvarova nije nikada bilo, ali je eto ostala primedba u stilu „šta bi bilo, kad bi bilo“. Druga zamerka se odnosila na činjenicu da preklopni kundak nije imao posebno jak mehanizam za bravljenje u rasklopljenom stanju. Ovo je istina ako poredimo sa bravom na FN FAL. Sa druge strane, ono nije stvarni problem, pošto je posao odrađivala dovoljna količina frikcije sa kombinacijom ispust-utor na mehanizmu. Ipak vremenom, učestalim i grubim preklapanjem, verovatno je moguće da kundak prestane da bude stabilan u rasklopljenom stanju.
Pored vojne verzije je napravljena i poluautomatska civilna verzija za sportske strelce, ali u vrlo malom broj. Zanimljivo je da je prodaja istog bila zabranjena u samoj Italiji jer je bio rađen za službeni metak 9mm Para, koji je tamo zabranjen za civile. Lako se prepoznaje po izuzetno dugoj cevi. Inače, u pojedinoj stranoj literaturi se za ovu poluautomatsku verziju često može čuti da je u pitanju „policijski karabin“, što je verovatno posledica određenih zakonskih ograničenja koja postoje za snage reda i zakona u tim zemljama.
LF 57 je oružje koje je u vreme svog nastanka bilo vrlo moderno. Korištena je tehnika presovanih i varenih limova, što je obezbeđivalo brzu i relativno jeftinu proizvodnju uz više nego zadovoljavajući kvalitet. Sam automat je bio dug 420 mm sa sklopljenim i 680 mm sa rasklopljenim kundakom. Masa je značajnih 3,3 kilograma i to za prazno oružje. Iz današnjeg ugla posmatranja, ovo je neprihvatljivo teško. Ipak, treba uzeti u obzir vreme kada je nastao, kao i osnovnu namenu. Naime, u to vreme vojnici nisu nosili na sebi nosili toliki teret kao njihove savremene kolege. Takođe, veća masa oružja je značila i bolju kontrolu istog pri paljbi.
Kao što smo već rekli, sanduk je izrađen od presovanog i varenog čeličnog lima sa 2, odnosno 4 uzdužna „rebra“ sa bočnih strana koja mehanički ojačavaju samu konstrukciju. Osim toga, pomenuta ojačanja imaju i sekundarnu funkciju da prikupljaju prljavštinu i garež te omoguće normalnu funkciju oružja i kada je jako zaprljano. Uostalom, iskustva iz Afrike potvrđuju da je ove reči. Varovi su urađeni prilično grubo (ali ne baš kao kod Stena) i očigledno se u Frankiju nisu posebno trudili da ih uklone. Sa obzirom da ne narušavaju funkciju oružja, ovo je prihvatljivo. Naprednjem, donejm delu, sa obe strane su izbušene uzdužne rupe koje su trebale da potpomognu hlađenje cevi. Zanimljivo je da je prednji nišan urađen u jednom komadu sa sandukom, odnosno, da je napravljen presovanjem istog. Ovakav pristup je verovatno jedinstven jer nam nije nam poznato da je bilo ko drugi izveo nešto slično. Zadnji nišan je urađen u obliku prilično masivnog četvrtastog bloka sa V urezom, čije je podešavanje jedino moguće po pravcu. Na prednjoj levoj strani sanduka je prstenasta gajka koja služi za montiranje remnika. Takođe na levoj strani je smeštena i ručica zatvarača koja nije u krutoj vezi sa zatvaračem. Po zapinjanju zatvarača, ručica se sama vraća napred, terana svojom oprugom i tu ostaje. Na taj način nema pokretnih delova koji bi mogli da zakače ruku prilikom dejstva.
Da bi oružje odolelo lošim vremenskim uslovima i grubom vojničkom rukovanju, zaštićeno je procesom fosfatizacije, što se pokazalo kao pun pogodak.
Cev automata je duga 203mm i rađena je sa ležištem za metak 9mm Para, što je i normalno. Urađena je od legiranog čelika 38NCD4, za razliku od uobičajenog C40,koji je do tada bio standard kod italijanskih oružara. Zahvaljujući kvalitetnijem čeliku, omogućeno je da cev ima tanji profil, a da zadrži potrebne karakteristike. Inače, sama cev se vrlo jednostavno vadi radi zamene ili čišćenja. Dovoljno je odvrnuti prstenasti utvrđivač koji se nalazi fiksiran na prednjoj strani cevi i izvući je iz ležišta. Zbog ovakve izvedbe, nije moguće jednostavno montiranje prigušivača na postojeću cev, kao kod izraelskog Uzija. Zatvarač je već delimično opisan, pa ćemo samo spomenuti da je urađen vrlo kvalitetno. Sve klizne površine su vrlo precizno obrađene, dok se na onima koje nekaju direktan kontakt sa sandukom vide tragovi mašinske obrade. U principu, nećemo pogrešiti ak kažemo da su se u Frankiju očigledno držali pravila da gde nije potrebno, ne treba ni preterivati. Naravno, ovakav stav ne prolazi kod razmaženog dela savremenog civilnog tržišta ali i brojnih autora tekstova o oružju. Otprilike, to je poput stava da su samo automobili u klasi Bentlija ono pravo i dostojno za upotrrebu. A do tada, većina sveta vozi VW, Mazdu ili nešto slično.
Pored samog tela zatvarača sa fiksnom udarnom iglom, postoji još samo izvlakač sa svojom opugom i čivijom. Udarna opruga sa vođicom u obliku šipke je smeštena u dužem delu tela L zatvarača i jednostavno se vadi i postavlja prilikom sklapanja i rasklapanja. Sa leve strane, neposredno iznad rukohvata se nalazi regulator paljbe u obliku poprečnog dugmeta. Zanimljivo je da postoje dve varijante automata. Kod prvobitne konstrukcije ne postoji pomenuti regulator. Naime, automat ima teoretsku brzinu gađanja od svega 460 metaka u minuti. Ovo omogućava čak i slabo uvežbanom strelcu da bez problema opali svega jedan metak povlačenjem i brzim otpuštanjem okidača. Regulator je ugrađen na traženje Portugala te se danas mogu naći obe verzije kod preživelih egzemplara.
Za bezbednost oružja se brine automatska kočnica, smeštena na prednjoj strani rukohvata. Rešenje poput ovoga je svojevremeno očigledno smatrano idealnim jer čitav niz automata iz ovog perioda koristi isti ili sličan sistem. Što se okvira tiče, oni su bukvalno preuzeti od starih Beretinih automata M 1938. U pitanju su dvoredi okviri sa hranjenjem iz dve pozicije kapaciteta 20, 30 i 40 metaka, te predstavljaju logičan i odličan izbor zbog svoje dostupnosti i izuzetne pouzdanosti. Preklopni kundak je izrađen od neobično savijene čelične cevi, i smešten je na poklopcu sanduka. Kao što smo već spomenuli, postojale su određene pritužbe na isti. Naime, mehanizam za bravljenje se sastojao od nosača urađenog od elastičnog čelika i minijaturnih ispusta/utora na kontaktnim površinama. Verovatno je moguće krajnjim nemarom ili izuzetno grubim rukovanjem dovesti do toga da mehanizam ne radi kako je to predviđeno. Ipak, u praksi kod razumnih korisnika ovo je korektno rešenje iako ne i savršeno.
Kao što smo rekli, automat je kod korisnika na svim stranama oduvek dobijao izuzetno visoku ocene bilo po pitanju pouzdanosti, bilo robusnosti. Ono što je zapečatilo njegovu sudbinu je bila značajno visoka cena, kao i to da se pojavio u vreme kada je Beretin Model 12 usvojen od strane italijanskih službi. Nuđen je sve do kraja ’80-ih i povremeno su ga kupovale pojedine afričke zemlje, ali u malim količinama. Kako je vreme odmicalo, automati su sve više postajali beznačajani za vojnu upotrebu, dok je za policijsku, Hekler i Kohov MP-5 bio i ostao neprikosnoveni favorit. Sve ovo je na kraju dovelo da „sveti Luiđi“ nikada ne doživi onu slavu koju su stekla neka druga, često lošija rešenja.
N. Trifunović
