Odobrenje od kajzera

Razvoj vojnih revolvera u Evropi uzeo je zamah negde od sredine 19. veka. U narednih četvrt veka, razni konstruktori i tehničari stalno su usavršavali ovaj tip oružja i udarili temelje za današnje, moderne konstrukcije revolvera. U tome su naročito prednjačile Velika Britanija, Francuska, Belgija, Italija i Švajcarska. Jedino se Nemačka držala po strani. Tamošnji vojni stručnjaci nisu ozbiljno razmatrali razvoj „pištolja na doboš“ jer su ga smatrali tehnički nepotrebno komplikovanim i strateški nevažnim. A kasnije, kada su ipak i Nemci hteli da uvedu službeni vojni revolver, posegli su za uzorima iz Velike Britanije odnosno Amerike. Logično, jer nisu ni imali sopstveni razvoj ovakvog oružja. To važi i za prvi službeno uvedeni vojni revolver na jedinstveni metak u Nemačkoj, saksonski ordonansni model iz 1873, koji je danas vrlo tražen među kolekcionarima. Njegova cena po pravilu nikad nije ispod 4.000 evra, a često je i mnogo veća.
Nema mnogo vojnih revolvera koji imaju slobodan okidač, bez branika, a još manje onih sa kliznom kočnicom na leđima drške. Normalno bi bilo očekivati da jedan vojni revolver ima okidač sa branikom, čija svrha i jeste da spreči nehotično opaljenje ako se pri baratanju nečim slučajno zakači. A što se kočnice tiče, konstruktori su odavno uveli sistem bezbednosnog kolena na orozu, kojim se blokira okidač, pa nije ni bilo potrebe ugrađivati kočnice pištoljskog tipa na revolverima. Oba ova prevaziđena i suvišna elementa čine saksonski revolver vrlo egzotičnim primerkom oružja. Sa konstruktivnog stanovišta, M73 ima mehanizam jednostrukog dejstva i snabdeven je dobošom u koji staje pet metaka municije na centralno paljenje. Što se tiče otvaranja, spada u tip prelamača, s tim što mu se cev ne prelama nadole već nagore. Princip prelamanja cevi nagore, kao i okidač bez branika, jasno ukazuju na uzor za M73, a to su revolveri američke firme „Smith & Wesson“. Tu se pre svega misli na seriju modela 1, 1 1/2 i 2 koji su izrađivani u periodu između 1856. i 1881. Ako hoćemo da budemo baš precizni, M73 se u tehničkom pogledu zasniva na „Smith & Wessonovom“ Modelu 1 1/2 (jedan i po). A što se tiče klizne kočnice, ona je preuzeta sa kopije Smith & Wessona Model 2, na kojoj je nepoznati proizvođač ugrađivao istu takvu kočnicu. Proces punjenja odnosno pražnjenja municije potpuno je preuzet sa američkog revolvera: najpre cev treba prelomiti nagore, nakon čega doboš sklizne sa svoje osovine u šaku strelca. Sada ga možete napuniti, metak po metak i zatim vratiti na osovinu. Ukoliko pak želite da izvadite prazne, ispaljene čaure, morate ih izbijati jednu po jednu, pomoću izbijača ispod cevi. Kako god obrnete, proces je vrlo spor i pipav, jer u oba slučaja morate da punite ili praznite, jednu po jednu komoru doboša. Naravno, „Smith & Wessonovi“ modeli Jedan i Jedan i po punili su se municijom sa ivičnim paljenjem kalibra .22, koja je tada bila nešto potpuno novo. Međutim, ova municija je bila vrlo skromnog učinka, tako da se čuveni američki pisac Mark Tven, sprdao nazvavši zrna u ovom kalibru „homeopatskim pilulama“. Model 2 je sa svojim kalibrom .32 već bio daleko efektniji od svojih prethodnika, ali još uvek suviše slabašan za službeni vojni revolver. To, međutim, ne važi za civilno tržište, gde su sva tri modela bila pravi hit među džepnim revolverima svoga vremena. Dovoljno govori to što je ukupno proizvedeno 450 hiljada komada, pri čemu se ne računaju bezbrojne (često nelegalne) kopije, mahom britanskih i belgijskih proizvođača. Verovatno se i proizvođač saksonskog M73 poveo za tolikom popularnošću ovih revolvera, kad je odlučio da ih uzme za uzor. Zapravo, pravi razlog nećemo nikada saznati jer ne postoji precizna dokumentacija o tome. Interesantno je da su se još daleke 1900. ljudi koji su se bavili istorijom naoružanja, žalili na manjkavost dokumentacije vezane za M73.
Podjednako su oskudni, skoro misteriozni i podaci o proizvođaču i broju proizvedenih primeraka. U literaturi se navodi da je proizvedeno negde između 4.000 i 5.000 komada, pri čemu prvu brojku, barem prema sadašnjim saznanjima, treba uzeti kao bližu realnoj. Na pojedinim primercima može se na glatkoj šini cevi videti urezan natpis J. PIRE & CO ANVERS, što ukazuje na belgijsku firmu iz Antverpena. Međutim, nemački izvori tvrde da je oružje ponudila firma „Fridrih Langenhan“ iz Cele i da ga je prihvatilo saksonsko ministarstvo rata. Određeni broj revolvera privatno je kupljen u Belgiji, gde su im udareni belgijski žigovi. Tako je verovatno nastao i pomenuti natpis na cevima. Interesantno je da još nigde nije pronađen primerak na kome je urezan naziv originalne firme „Langenhan“, tako da misterija i dalje ostaje nerazjašnjena. Uglavnom i pored tehničke, odnosno konstruktivne zastarelosti u trenutku uvođenja u naoružanje, revolver M73 nije bio baš bezazleno oružje. Saksonci nisu bili toliko naivni kao što to na prvi pogled izgleda. Naravno, njima nije bio potreban džepni revolver, čiju municiju maltene morate da „hvatate pincetom“, zato su svoj američki uzor uvećali do ozbiljnijeg, vojničkog nivoa. Čak su i dršku povećali u odgovarajućoj meri, tako da lagodno može da se obuvhati celom šakom, a ne samo sa tri prsta kao na „Smith & Wessonovom“ originalu. Drška je na svom dnu zaobljena i snabdevena povećom alkom za gajtan, kao što je to i priličilo jednom ordonansnom, to jest službenom vojnom oružju onoga doba. Jer zamislite da u žaru juriša konjice, nekom ispadne revolver iz ruke, zato što nema gajtan oko vrata. Za oficire je „Langenhan“ izrađivao posebnu verziju, čija je drška na dnu bila ravna i čije su drvene korice bile plitko čekirane uzorkom riblje krljušti. Ovu verziju su oficiri kupovali privatno. Razume se i kalibar je bio odgovarajući – 11 mm, sa oživalnim zrnom od 9,3 grama. Zanimljivo je da je revolver prvobitno bio namenjen municiji sa ivičnim paljenjem i da je tek kasnije, negde između 1874. i 1876. konvertovan na centralno paljenje. Tom prilikom je i težina zrna povećana sa 9,3 na 15,3 grama, a barutno punjenje sa 0,70 na 1,1 gram. Revolver je tada dobio i žlebove na dobošu, dok oni retki preostali primerci na ivično paljenje imaju okrugli doboš. I pored svoje starosti, revolver je solidno izrađen i sa težinom od nekih 860 grama prijatno leži u ruci. U svoje vreme je imao mat finiš, sivo-plave boje, dok su mu korice drške od orahovine bile nauljene. Mora da je izgledao dopadljivo na svoj način, možda čak i šik za ono doba. Model 73, kao što mu i oznaka kaže, uveden je 1873. i to pre svega, za naoružanje saksonskih artiljeraca. To je bio prvi službeno prihvaćeni nemački vojni revolver. Naravno, službovanje mu je bilo kratkog veka, jer ga je već 1879. istisnuo čuveni Rajhsrevolver M79, uveden u naoružanje kao univerzalni revolver na teritoriji celog Rajha. Ipak, neki izvori navode da se „saksonac“ zadržao u službi sve do 1885. godine. I najzad, brižljivi istraživači su došli do još jedne posredne indicije o motivu (razlogu) uvođenja saksonskog revolvera u naoružanje. U to vreme u Nemačkoj je postojao propis za takozvani retablisman (retabliranje), u ratu izgubljenog i uništenog oružja. U prevodu, to je značilo da se iz državne carske kase izdvoje sredstva za nabavku novog. Tako je i Saksonija tražila retablisman za svoje u ratu 1870-71 izgubljene ili uništene vojne pištolje. Umesto toga, međutim, novac je upotrebljen za novi revolver M73, o kome smo ovde govorili. Kada je pregledom blagajničkih knjiga carske kase otkriveno da novac nije potrošen na pištolje, za šta je bio namenjen, već na nove revolvere, bilo je mnogo sporova i žučne polemike. Na kraju se sve nekako izgladilo, ali tek pošto je lično kajzer Vilhelm I dao svoje odobrenje.
R.K.