Oružje vladara Srbije i Jugoslavije

Beogradski Muzej Jugoslavije čuva uramljenu fotografiju Josipa Broza Tita, napravljenu 1940. godine u Istanbulu. Na njoj vidimo markantnog čoveka sa naočarima, u tamnom odelu sa besprekornom belom košuljom i kravatom. Početkom Drugog svetskog rata, u vreme borbe za lidersku poziciju u KPJ, Tito je, očekujući novi set lažnih dokumenata, ali i rasplet partijske borbe u kojoj ni najjači štih nije garantovao glavu na ramenima, duže od četiri meseca živeo u gradu na Bosforu, gde je za tamošnju policiju bio kanadski državljanin Spiridon Mekas. Ono što se na njegovoj istanbulskoj fotografiji ne vidi, a što se na osnovu izučavanja metoda rada ilegalaca, agenata i revolucionara toga vremena da pretpostaviti, jeste da je u posebnoj futroli ispod sakoa od engleskog štofa pripravan bio pištolj Walther PPK, kalibra 7,65 mm.
Da je Broz imao snažnu ličnu vezu prema čuvenom modelu pištolja, iz kojeg će na sebe u trenutku sloma Trećeg Rajha i sopstvenih nerava pucati Adolf Hitler, a dosta kasnije proslaviti ga serijal o tajnom agentu 007 Džejmsu Bondu, svedoči i luksuzna, hromirana, verzija ovog pištolja koju je u poznim godinama NOR-a dobio na poklon od najbližih saradnika. Nema sumnje da ljudi iz Titovog okruženja znali da će ovaj pištolj u ruci maršala buditi sećanje na dane kada je kao agilni ilegalac, održavajući vezu sa Kominternom, Staljinom, sa njim za pojasom, menjajući identitete, adrese, prijatelje i neprijatelje, krstario meridijanima i radio na podizanju svetske revolucije.
Istanbulska epizoda iz na momente filmskog života potonjeg doživotnog predsednika komunističke Jugoslavije samo je jedna sekvenca iz duge storije o ljubavi između naših vladara i oružja. Istorija Srbije ispisivana je oružjem, ali u senci ovog rukopisa ostale su brojne lične veze naših kneževa, kraljeva, predsednika i narodnih vođa prema hladnom i vatrenom oružju. Ovaj deo nacionalne istorije još uvek je nedovoljno istražen i sistematizovan, ali na osnovu sadržaja muzejskih zbirki i rada istoričara moguća je uspešna rekonstrukcija odnosa nacionalnih junaka i određenih komada sečiva, revolvera, pištolja i pušaka. Zanimalo nas je koje su naoružanje birali lideri Srbije kroz istoriju, a odgovor smo potražili u zbirkama Vojnog muzeja u Beogradu i drugim fundusima, istorijskoj literaturi i istraživanju zaljubljenika u naoružanje i modernu prošlost.

Krenimo redom… Srbija je ponovo rođena u Prvom srpskom ustanku, a njegovi vođi, uključujući i vožda Karađorđa, budući imućni ljudi, bili su pravi kolekcionari oružja. Pojedine vojvode imali su i po desetak pištolja, jatagana, dzeferdara… Ova činjenica otežava potragu za omiljenim naoružanjem oca moderne srpske države, budući da je više komada tokom prethodnih vekova proglašavano za “Voždovo oružje”. Ipak, Istorijski muzej Srbije pod imenom Karadjorđeve ledenice čuva dva pištolja kremenjača, napravljena s kraja 18. odnosno početka 19. veka u Prizrenu. Reč je o najsavremenijim pištoljima tog vremena, izuzetne izrade i nivoa luksuza. Prizren je u to doba bio jedan od svetskih centara oružarstva. Pištolji prizrenskih majstora sa obala Bistrice putovali su u Austriju, Italiju, Severnu Evropu, Aziju, Afriku… Najskupoceniji primerci, filigrantske izrade, ukrašeni srebrom i dragim kamenjem bili su statusni simbol i vrsta nakita tadašnjih uglednika. Ovo naoružanje u Srbiju je stizalo i iz drugih oružarskih centara na Balkanu – iz Foče, Ohrida, Kotora… Istoričari su složni da je vožd tokom svog ratničkog života promenio na desetine sablji, jatagana i pištolja. Oružje je često nabavljao i na samom bojištu, menjajući svoje primerke za bolje ili drugačije, a luksuzne sablje je dobijao na poklon od izaslanstava stranih vladara. Poznata je iu priča, koja je stekla status legende, o voždovoj sablji koju je dobio na poklon od ruskog cara Aleksandra. Posle ubistva u Radovanjskom lugu, ovaj primerak završio je u rukama Obrenovića, a posle dodatnog ukrašavanja rado se njome opasivao knez Mihailo Obrenović. Čak je i na spomeniku na beogradskom Trgu republike prikazan sa ovom sabljom za pojasom.
Slično je bio naoružan i knjaz Miloš, rodonačelnik dinastije Obrenovića. I on se divio majstorskoj izradi luksuznih ledenica, koje su obično išli u kompletu sa posajsom, fišeklijama i priborom za punjenje, o čemu svedoče njegovi portreti i litografije. Knjaz je takođe voleo sablje, koje je dobijao, ali ih i sam rado poklanjao. Pre nekoliko godina predsednik Srbije u Rumuniji imao je pirliku da u rukama drži bogato ukrašeno sečivo iz Miloševe riznice koje je poklonio jednom velikašu iz Bukurešta.
Bez obzira na ljubav naših vođa prema luksuznim sečivima i bogato ukrašenim kubarama, istoričari naglašavaju da pištolji nisu visoko vrednovani u istoriji srpske nacionalne borbe. Prioritet u nabavci naoružanja, pa otud i listi vrednovanja oduvek su imale puške i topovi. Srbija je, drugim rečima, postala moderna država, u dimu artiljerije i puščanom prahu. Pištolji su u ranim godinama srpske državnosti uglavnom bili stvar prestiža i simbol moći i bogatstva.
Topovi su bili i preokupacija kneza Mihaila, koji je nastojao da osnaži nejaku državu. Mihailo nije bio ljubitelj oružja, ali je poznato da je posedovao jedan od pištolja iz radionice najboljeg beogradskog oružara Jevđenija Popovića, čija se radnja nalazila na Velikim stepenicama, poviše Save. Pouzdano je posedovao i par luksuzno ukrašenih belgijskih revolvera koje je u vreme prvog „tendera“ za nabavku službenog naoružanja dobio na poklon od čuvenog belgijskog konstruktora Ogista Frankota. Ova dva luksuzna revolvera sa drškama od slonovače pre nekoliko godina pojavila su se u jednoj američkoj aukcijskoj kući.
I knez Aleksandar Karađorđević pokušao je da sprovede državnu nabavku kapislarnog pištolja, a u Belgiji je naručeno oko 600 komada. Isporuku je blokirala Austrija, a u Srbiju nikada nisu nisu stigli.

Stvari u ovom smislu već u doba Obrenovića počinju da se menjaju, a tome je posebno doprinelo političko i ekonomsko približavanje Beču. U Srbiju tada stiže i prvi savremeni pištolj – revolver M-1871 iz Liježa u Belgiji. Reč je o robustnom, vojničkom revolveru kalibra 11 mm, sa municijom sa centralnim paljenjem, dizajniranom u čuvenom Frankotovom birou. Prvi ponosni vlasnik ovog pištolja – luksuzno ukrašenog sa grbom Srbije bio je knez Milan Obrenović, potonji kralj. Na poklon ga je dobio od samog inženjera Frankota, a dar – uz intervencije na doradi municije – verovatno je doprineo da Srbija kupi nekoliko stotina ovih revolvera, koji su zadužili oficiri tadašnje narodne vojske.
U vreme Milana i njegovog sina Aleksandra Obrenovića vojska je drastično modernizovana, a služebno naoružanje dominiralo je i u njihovim kolekcijama, u kojima su se takođe nalazili ikonični revolveri ove epohe “kolt” i “gasser M1870”. Veliki poduhvat napravljen je 1891. kada je nabavljen novi državni revolver M-1891 čuveni ”nagan”, kalibra 7,5 mm, nabavljen iz fabrike u Liježu, koja je važila za svetski centar industrije naoružanja. Sličan revolver istog proizvođača bio je standardno lično naoružanje i ruske carske armije. Ovaj model pištolja bio je koban po život kralja Aleksandra i kraljice Drage u noći Majskog prevrata 1903. godine.
Kralj Petar Karađorđević, negovao je imidž narodnog i demokratskog vladara, što je slika u koju se naoružanje nije uklapalo. Da je bio vičan i sa sabljom, kao i vatrenim oružjem svedoči njegovo učešće u francusko-pruskom ratu, kao i buni nazvanoj Nevesinjska puška. Muzej vojne istorije u Budimpešti čuva jedan austrougarski „gasser“ kalibra 11,3 mm, sa filigrantski ukrašenom drškom, koji je knez Petar posedovao tokom svoje emigrantske cetinjsko-ženevske faze.
Aleksandar Karađorđević, kao prestolonaslednik, regent i potonji kralj nove balkanske države, rado i često nosio oficirsku uniformu, ali nije upamćen kao ljubitelj vatrenog oružja. Uniformu je najčešće nosio bez pištolja, ali je u gotovo svim ceremonijalnim prilikama negovao kult sablje. Sve do 1920. godine dužio je standardnu pešadijsku sablju M1870, da bi je stvaranjem Kraljevine SHS zamenio sečivom M1920, sa jugoslovenskim insignijama na rukohvatu. Bio je i ponosni vlasnik nekoliko luksuznih sečiva, dobijenih na poklon, od kojih je u rang kraljevske insignije uzdignuta sablja dobijena od naroda Hercegovina. Ona je ovekovečena na većini zvaničnih portreta.

Josip Broz Tito bio je znalac različitih veština, pa i oružja. Savršeno je znao da ilegalnom i agenturnom radu najbolje odgovara dimenzijama malim, ali pouzdani, pištolj većeg kalibra, kakav je pomenuti „Walther PPK“. Ipak, ratne prilike i komandantski položaj tražile su drugačije modele. Tokom rata na Titovom opasaču najviše je bio Walther P-38, koji je bio standardni pištolj Vermahta. Pretpostavlja se da ga je stekao kao trofej leta 1941, posle prvih ustaničkih akcija u Zapadnoj Srbiji. Vojni muzej u Beogradu čuva i Titov „mauzer“ C-96 „šnelfajer“, sa drvenom futrolom koja je imala i funkciju kundaka. Ovaj model bio je statusni simbol boljševika, a na takvu modu izgleda ni Tito nije bio imun.
Vođa Ravnogorskog pokreta general Draža Mihailović s proleća 1946. godine uhapšen je sa tri pištolja. Kao i njegov takmac Broz i đeneral je negovao poverenje u nemački Walther P-38, koji je takođe stekao kao ratni trofej. Druga „cev“ četničkog komandanta bila je takođe nemačka – čuveni „luger“ P-08 – ikonični film čija je tematika Drug svetski rat. Reč je o verovatno najtraženijoj uspomeni iz rata, a ovaj pištolj uspešno je korišćen u oba svetska rata. I danas je rado viđen u zbirkama kolekcionara. Najveća enigma Čičinog arsenala verovatno je „Browning M-1903“ 9 mm, netipičan pištolj za naše podneblje i okolnosti Drugog svetskog rata.

R. Dragović

ENIGMA MILOŠEVIĆEVIH PIŠTOLJA
Slobodan Milošević je poslednji lider Srbije za čije ime se vezivalo posedovanje ličnog naoružanja. Iako je nesumnjivo bio vlasnik nekoliko pištolja, sistematizacija ovog oružja, potraga za njim i istraživanje porekla posao je koji tek čeka istoričare i entuzijaste. Milošević je pouzdano bio vlasnik jednog pištolja CZ 99, ali i revolevera nepoznate marke kojeg je kao bankar u SAD dobio na poklon od Rokfelera. Postoje indicije da je kao šef države Milošević dobio na poklon od fabrika namenske industrije i drugih kolektiva i više komada luksuznih pištolja sa posvetom, ali o njima nema dovoljno detalja. Ipak, njegovi saradnici iz tog vremena i danas se kunu da „Milošević nikada pištolj u ruke nije uzeo“.
I moguće je da je to istina. Vreme nakon Drugog svetskog rata donelo je običaj darivanja visokih državnih funkcionera od strane fabrika, ministarstava, jedinica… pištoljima kvalitetne izrade. Obično su to bili standardni modeli, sa ponekim luksuznim detaljem. Ukoliko je ličnost imala lov kao hobi, onda je najčešće to bilo lovačko naoružanje.

ORUŽJE KOJE JE MENJALO ISTORIJU
Pravi hit početkom 20. veka među ljubiteljima naoružanja, krunisanim glavama, pa i revolucionarima i atentatorima bio je poznati mauzer C-96, kalibra 7,63×25 mm. Kraj 19. veka doneo je tehnološka gibanja, koja su iznedrila poluautomatsko naoružanje. Ovaj elitni pištolj bio je u upotrebi sve do polovine 20. veka, a rado su ga posedovali srpski oficiri (posebno „crnorukci“) i članovi vladarskih domova. „Senke nad Balkanom“ povezane su i sa drugim tipovima pištolja. Takav je „browing“ M-1910 u bukvalnom smislu reči pištolj koji je menjao istoriju. Vlasnik jednog bio je i Gavrilo Princip, a njegovim zrnima kalibra 9 mm ubijeni su prestolonaslednik Ferdinand i njegova supruga Sofija. Vredan je pomena i model Steyer M-1912, koji je posebno važan za Srbiju. Hicima iz ovog pištolja Žikica Jovanović Španac ubio je žandarme u Beloj crkvi 7. jula 1941, čime je po oficijalnoj verziji počeo ustanak protiv okupatora.