Patonova opsesija

Iako su svi stručnjaci iz domena vatrenog oružja već decenijama saglasni da su pištolji i revolveri potpuno irelevantni u smislu oružja kojim se vode savremeni ratovi, sve armije sveta odvajkada poklanjaju veliku pažnju izboru kratkocevnog oružja kojim će biti opremljeni njihovi pripadnici. Primera radi: u američkoj vojsci su pištolji oduvek dodeljivani, praktično, svakom vojniku koji je razložno mogao da objasni kako mu je potreban, a pomenućemo da je, vekovima unazad, tamošnja praksa da u oružanim sukobima vojnici nose i koriste svoje lično, „civilno“ oružje. Ipak, 75 godina je službeni pištolj američke vojske bio legendarni i neprevaziđeni Colt M1911 kalibra .45 ACP.
Mada, i oko njega je bilo izvesnih problema. Primera radi: viši starešinski kadar i pripadnici određenih službi (koji, po pravilu, ne učestvuju u direktnim borbama) tražili su da im se, formacijski, dodeli lakši i manji pištolj od preko kilogram teškog Kolta .45. Iz tih razloga, US Army je od istog proizvođača kupila preko 20 hiljada primeraka malogabaritnog pištolja Colt Mod. 1903. u kalibru .32 Auto (ili, „po evropski“ – 7,65 mm). Uskoro je ovo oružje postalo statusni simbol „viših činova“, tako da je, u jednom periodu, čak, predstavljalo pravi kult u vojsci, odnosno – mlađi oficiri su maštali o danu kada će, u tipskoj futroli, preko ramena poneti „malu tridesetdvojku“.
To je, nesumnjivo, bio priručan i kvalitetno urađen pištolj, sasvim solidan za vreme kada je nastao, ali, ni u kom slučaju, nešto spektakularno. Tehnički posmatrano, bila je to umanjena verzija belgijskog FN 1903 „Grande modele“ kalibra 9 mm Long.
Genijalni Džon Brauning je, na osnovu svog, zanimljivog koncepta pištolja slobodnog zatvarača, početkom prošlog veka razvio tri konstrukcijski slična oružja različitih gabarita – pomenuti FN 1903, zatim mali, i mnogo kopirani, Model 1906 kalibra 6,35 mm, kao i „junaka naše priče“ – Colt 1903. U tom periodu, Brauning je radio i za belgijski „Fabrique Nationale“, i za „Colt“ iz Hartforda, pa je određena korisna rešenja primenjivao „na obe strane“.
Ovaj, mali „kolt“ je, tako, sublimat određenih Brauningovih ideja o modernom oružju džepnog formata, pa je prva varijanta (Type I) bio pištolj sasvim solidnih dimenzija, sa cevi dugom 4 inča, kapacitetom od 8 metaka u kalibru .32 Auto, odnosno 7 u kalibru .380 Auto. Shodno tadašnjem trendu, ovo je oružje bilo koncipirano tako da se mehanizam odlikovao skrivenim udaračem, pa je, u delu SAD, nazivan i „pocket-hammerless“ model. Od sigurnosnih uređaja, primenjena je tipična Brauningova automatska kočnica na zadnjem delu rukohvata, manuelna kočnica pod palcem desne ruke i nemogućnost otvaranja vatre kada je okvir van rukohvata.
Kasnije varijante (Type 2 – 5) montirane su sa cevima dužine 3 3/4 inča, kako bi se dobilo još priručnije oružje. Fabrika u Hartfordu je ukupno proizvela preko 700 hiljada ovih pištolja; od toga oko dve trećine u kalibru 7,65 mm, koji Amerikanci nikada nisu ozbiljno shvatali, ali su i te kako voleli, i koristili ovaj pištolj. Finiš je bio standardno „plavi“ brunir ili niklovanje, a drške uglavnom od čekirane tvrde gume, dok su pojedini primerci opremani rezbarenim orahovim ili, po posebnoj narudžbini – od slonovače ili drugih skupocenih materijala. Okvir je bio se fiksiran u rukohvatu, dugmetom na samom dnu, što je bilo sporo, ali najpouzdanije rešenje, u koje se mnogi i danas sa razlogom „kunu“.


Sa današnje distance, ovome pištolju moglo bi se naći mnogo zamerki; počev od sitnih fiksnih nišana, gde mušica, tanka poput žileta, gotovo onemogućava kvalitetno nišanjenje, zatim kratak i neanatomski rukohvat, anahron način fiksiranja cevi u navlaci i još mnogo toga. Ali, u svoje vreme, mali „kolt“ je bio široko prihvaćen; kako u američkoj armiji, tako i od stotine hiljada civilnih korisnika koji su voleli ovakvo jednostavno i pouzdano oružje, koje ne zamara prilikom nošenja.
Njegove kvalitete uočili su i ljudi iz specijalizovanih službi, pa su ga u većoj količini nabavili i koristili preteča CIA, služba OSS, kao i britanski Intelidžens Servis. Policija ga nikada nije naročito cenila, pa su pripadnici klasičnih policijskih formacija u Americi tih godina ostajali verni proverenim revolverima, ali, mnoštvo ovih pištolja ostalo je „rasuto“ širom sveta, gde god su bili „ugroženi“ interesi ove super-sile, i gde se ukazala potreba za njihovim prisustvom.
Pošto fabrika „Kolt“, iako se, možda, nalazi u najkrupnijim problemima od osnivanja, zna da na pravi način obeleži svaki jubilej, prošle godine su napravljene i dve specijalne „edicije“ ovog pištolja. Prva garnitura, „Limited Edition One of 50“, je pozlaćena, bogato gravirana, kasnija varijanta, sa kraćom cevi i drškom od slonovače, dok je druga jubilarna verzija bio pištolj duže cevi, takođe inspirativno graviran, niklovan i sa drškom od visoko polirane ebonovine, nazvan „Limited Engraved One of 100“. Da pomenemo još i da su te, luksuzne verzije, u vreme najveće popularnosti ovoga pištolja, krajem dvadesetih godina, kupovale žene, a dosta njih je tražilo da im se sa prednje leve strane navlake ukloni „višak teksta“, odnosno ugravirani napis o prvobitnom Brauningovom patentu iz 1895/7. godine, kao i o početku proizvodnje – 1903. godine, jer su smatrale da je to suvišan detalj.
Ipak, jedan od najpoznatijih i kolekcionarski najtraženiji primerak ovog pištolja vezuje se za legendarnog generala Džordža Patona, poznatog po običaju da nosi dva kratkocevna oružja na opasaču, poput legendarnih revolveraša sa Divljeg Zapada. Iako su u legendu ušla njegova dva omiljena revolvera – Colt Single Action Army Revolver Model 1873 kalibra .45 Long Colt, i S&W revolver Model 27 .357 Magnum, oba sa drškama od slonovače i ukrašena srebrom, Paton je nosio i druge pištolje: Colt Match Target Automatic .22, Colt 1908 Hammerless Automatic .380, Colt Detective Special Revolver .38, Colt Army M1911 Automatic .45 ACP, Remington 1908 Model 51 Automatic .380 i „naš“ Colt 1903 Pocket Automatic .32 Auto.
Za vreme Drugog svetskog rata, Paton je u Evropi nosio i koristio mali Colt kalibra .32, i nazivao ga „social pistol“. Obično ga je držao u maloj otvorenoj futroli u desnom džepu pantalona, ili u unutrašnjosti svoje jakne oklopnih jedinica, za „ne daj bože“ situacije. Pošto mu je to, očigledno, bio back-up pištolj, kao primarno oružje nosio bi ili dva pomenuta ukrašena revolvera, ili kombinaciju Kolt M1911A1 na desnoj, a Model 1908 .380 na levoj strani. Inače, tokom borbi na severu Afrike slobodno vreme je prekraćivao vežbanjem iz pištolja Match Target .22, dok je pred kraj rata (i sopstvenog života) postao opsednut Remingtonom Model 51 i kalibru .380.
Kolekcionari u Americi priželjkuju da dođu u mogućnost da kupe bilo koji od ovih pištolja, pa i varijantu Colt 1903 .32 Auto, na kojoj je Paton izvršio svoju tipičnu intervenciju – na gumene drške montirao je četiri srebrne zvezde: oznake svog čina u vreme kada ga je koristio.
M. MILANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još