Pištolj FN Model 140

I najveći velikani oružarske industrije doživljavaju tržišni neuspeh, iako su u razvoj određenog modela uložili velika sredstva i kreativne napore. Usled trenda totalnog odbacivanja pištolja džepnog formata i slobodnog zatvarača, brojne izvanredne konstrukcije su ostale na margini pred simplifikovanim i jeftinim pištoljima većeg kalibra.
Jedan od najizrazitijih primera loše sudbine sjajno konceptovanog pištolja je belgijski FN Model 140 ili Browning BDA 380 – kako je nazivan na američkom tržištu.

Iako nije proizveden u velikom broju primeraka, niti je bio masovno prihvaćen, ovaj pištolj skladnih linija i uobičajenih tehničkih rešenja je pravi zaboravljeni biser oružarstva svog doba. Osmišljen je krajem sedamdesetih godina 20. veka, u doba kada se u Evropu iz SAD još uvek nije preselila moda „pežorativnog“ pristupa pištoljima manjeg formata. Pre tridesetak godina, još uvek je većina evropskih policijskih službi preferirala kalibre 7,65 mm i 9 mm (k), a konstrukcije poput Walthera PP/PPK i Berette Mod. 70 su bile parametri. Upravo je gigant iz Gardonea uzdrmao tržište svojim prvim pištoljima SA/DA sistema: Model 81 i 84, koji su sem unapređenog sistema okidanja, imali i ram za prijem dvorednih okvira većeg kapaciteta – 12 metaka 9 mm (k) ili 13 manjih 7,65 mm. Upravo je Beretta 84 u momentu nastajanja bila pravi hit, jer se uz sve nabrojane kvalitativne tehničke pomake odlikovala i rafiniranim italijanskim dizajnom, što je nagnalo rukovodioce drugog velikog imena na Starom kontinentu – belgijskog koncerna „FN Herstal“, da sprovedu specifičan vid saradnje sa italijanskim kolegama. Podsetimo, FN je tih godina bio doajen, jer je već duže od tri decenije proizvodio najkvalitetniji pištolj velikih dimenzija High Power, velikog kapaciteta okvira u kalibru 9 mm Para. Iako su suvereno vladali tim delom tržišta, njihovi džepni pištolji su bili beznadežno zastareli. Trebalo im je nešto slično FN HP, ali manjih gabarita i sa dvostrukim dejstvom obarača…


Tako je nastao pištolj koji se kod nas retko sreće, a i oni koji su imali priliku da ga vide i isprobaju bili su zbunjeni signaturom na navlaci: „Fabrique Nationale Herstal, PB Made in Italy“. Belgijanci su od „Berette“ tražili da za njihove potrebe izrade seriju pištolja koji bi se tek u nekim manjim detaljima razlikovali od ciljanog modela 84. „Beretta“ je po tim tehničkim specifikacijama izostavila svoj zaštitni znak u vidu otvorene gornje površine navlake, već je oružje dobilo uobičajen izgled sa otvorom samo u zoni ekstrakcije metka, kao kod svih ostalih konstrukcija. Sem toga, poluga kočnice/dekokera je sa gornjeg dela rukohvata pomerena na navlaku (kao na pištoljima Walther ili S&W), a sve ostalo je praktično isto, kao na uzoru Beretta Model 84.
Dobijen je zaista kvalitetan i vizuelno dopadljiv pištolj, sa ramom od aluminijuma i ostalim čeličnim delovima. Kako je korišćen potpuno identičan rukohvat sa Berette 84, oružje se odlikovalo dobrom ergonomijom u zoni rukohvata, ali i nešto većim hodom obarača, naročito u DA modu. Nišani su pregledni i dobro pozicionirani, balans oružja pri dvoručnom hvatu tako „pogođen“ da bi ga sigurno pohvalili i najveći sladokusci. Uz respektabilan kapacitet od 12+1 metak 9 mm (k), delovao je u startu kao izvanredan moderan pištolj, namenjen korisnicima koji su naklonjeni manjim kalibrima.

Ukoliko i sa ove vremenske distance konstatujemo dobar učinak municije .380 ACP (popularna „kratka devetka“) za defanzivne svrhe, pištolj FN140 je po svemu morao da ima zagarantovano mesto među uspešnijim oružjima ove koncepcije i namene. Razgledavši ga i oprobavši na strelištu, svi prisutni su se jasno deklarisali kako bi rado posedovali upravo takav pištolj, jer pleni izgledom i vatrenim kapacitetom i pouzdanošću.
Ono što je u prvi mah „pokvarilo sreću“ belgijskoj fabrici, bio je subjektivni osećaj prvih korisnika s obe strane Atlantika. Američki ogranak FN Browning je preuzeo veću količinu ovih pištolja pod nazivom Browning BDA 380 pistol u kalibru .380 ACP i prosledio ih specijalizovanim prodavnicama na celom kontinentu. Već u prvim nedeljama prodaje, konstatovano je kako potencijalni korisnici rado razgledaju novitet, ali se malo ko odlučuje za nabavku! Razlog je bio jasan i konkretan – pištolj nema snagu proverenih „velikana“ Colt M1911 ili FN HP, koji su izrađeni oko jačih kalibara .45 ACP i 9×19, a sa druge strane – prevelikih je dimenzija za skriveno nošenje i samoodbranu civila.


Ovoj oceni ništa ne može da se oduzme ni doda, jer je stoprocentno tačna: zbog širokog rukohvata i obostranih „štrčećih“ komandi, pištolj je bilo teško neprimetno nositi, a napunjen je bio i prilično težak. Amerikanci su se radije opredeljivali za proverene veće pištolje ili male petometne revolvere Smith & Wesson kalibra .38 Special.
Ništa bolje nije išla prodaja ni na Starom kontinentu, jer ni policijske službe, ni civilni korisnici nisu bili oduševljeni – „Walther“ i „Beretta“ su u prethodnim godinama imali „zacementirane“ pozicije i nikakvi noviteti nisu dolazili u obzir pored potvrđenih autoriteta. Ipak, belgijska policija je uvrstila ovo oružje u službenu upotrebu a koristilo ga je i neuniformisano osoblje. To ni u kom slučaju nije bilo dovoljno za tako ambiciozno postavljen projekat, pa su se komercijalisti FN raspršili širom planete, nudeći svoj ultramoderni pištolj po egzotičnim državama i po prilično niskoj ceni. Iako se taj kriterijum retko uzima kao relevantan, u brojnim azijskim i latinoameričkim državama, populacija je fizički slabija u odnosu na Evropljane i Amerikance, pa su takvi korisnici uvek težili pištoljima i revolverima manjih dimenzija, prijemčivijih njihovim sitnim šakama i ukupnoj konstituciji. Ni tu nije bilo tržišnog uspeha, jer su zemlje Bliskog i Dalekog Istoka bile slabih platežnih mogućnosti, a u Centralnoj i Južnoj Americi su pištolji „Berette“ i kopije njenih proizvoda iz brazilskog „Taurusa“ već zauzeli potencijalni prostor.

U manjim količinama, pištolji koji su danas poznati kao FN BDA 380 ili FN Browning Model 140 proizvođeni su do 1997, kada je produkcija potpuno obustavljena. Već od sredine devedesetih godina 20. veka bilo je jasno da će pištolji izrađeni delom od polimera postati apsolutni standard i da „sve metal“ konstrukcije gube tržišni primat. Istini za volju, u poređenju sa modelom Glock 19, „junak naše priče“ deluje anahrono i nedorastao krajnjoj nameni. U manjem formatu i sa nižom masom, austrijski „plastikanac“ korisniku pruža znatno više, kako zbog primenjenog metka jačeg impulsa i mogućnosti, tako i po udobnosti korišćenja.
Ako je Belgijancima za utehu, ništa bolje se nije proveo ni uzor Beretta Mod. 84, kojoj niko nije sporio lepotu i tehnička rešenja, ali takođe nije ostvarila planirani uspeh. Da generalni utisak bude još lošiji, svedoče i iskustva onih retkih vlasnika, koji su se već posle nekoliko meseci intenzivnije upotrebe razočarali izuzetno neotpornim finišom rukohvata, jer se boja u ljuspama skidala sa aluminijumske legure. Oni uporniji su najčešće hromirali svoje pištolje, stavljali luksuzne korice i pravili pozlatu istaknutih detalja komandi, kako bi ovom retkom pištolju dali barem naznaku ekskluzivnosti.
Važno je naglasiti kako se ništa bolje nije „proveo“ ni kasniji eksperiment iste firme – pištolj HP sa SA/DA ili DAO okidanjem, koji je takođe bio nazvan Browning BDA. To je bio pravi fijasko i još jedan u nizu dokaza kako i najveći mogu da pogreše. Doduše, možda bi ova oružja imala i znatno bolju sudbinu da su se pojavila nešto ranije, kada bi svojim karakteristikama bila ispred direktnih konkurenata. Ali, u momentu nastanka u startu su bila predodređena na marginalnu ulogu.
M. Milanović

Tehničke karakteristike:
Model: FN M.140
Kalibar: 9×17 (.380 ACP) ili 7,65×17 (.32 ACP)
Masa praznog (g): 640
Ukupna dužina (mm): 173
Visina (mm): 109
Širina (26): 26
Dužina cevi (mm): 89
Kapacitet: 12 metaka (.380 ACP) ili 13 (7,65 mm)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još