Poslednja gracija u stroju

Brojni su primeri kako su određeni modeli vatrenog oružja svojim svojstvima bili izvanredni, ali sticajem okolnosti nisu uspeli da izbore zapaženiju poziciju među proslavljenim konkurentima. Pre nekoliko brojeva smo opisali situaciju zbog koje je sovjetska SKS bila tek prelazno i zamensko rešenje jer je par godina nakon njenog pojavljivanja postala prevaziđena u odnosu na AK u istom kalibru. Sličnu sudbinu je doživela i vrlo zanimljiva „Fabrique Nationale Fusil Semi-Automatique D’Infanterie“, poznata pod kraćim nazivima FSAI, SAFN, AFN i FN49.
Konstruktor ovog oružja je bio znameniti Dieudonne Joseph Saive, čije ime na ovdašnjem jezičkom području najčešće autori „prevode“ kao Diudon Žozef Sev. Raspitali smo se kod naših prijatelja iz Belgije i po njihovim rečima je ispravnije pisati i izgovarati Djudone Sev jer je on iz Liježa, koji je frankofona regija, pa se slovo „e“ sa akcentom na kraju imena naglašava. Bez obzira na to, reč je o jednom od najznačajnih imena u oružarstvu jer je upravo on zaslužan za finalni razvoj vanvremenskog pištolja FNHP i vojničke puške FAL, ali i još nekih drugih uspešnih konstrukcija. Radeći kao asistent genijalnom Džonu Brauningu u firmi „Fabrique Nationale d’Arms de Guerre“, Sev je očigledno svesrdno upijao ogromno znanje i stvaralačko nadahnuće svog mentora, pa je vremenom znatno napredovao. U matičnoj fabrici je bio od svoje osamnaeste godine, najpre kao dodavač alata mehaničarima, a kasnije je uz rad proučavao mehaniku i proizvođačke procese u Liježu, pa je bio upućen u rani belgijski pokušaj da se napravi vojnička poluautomatska puška pod imenom „Fusil Automatique d’Infanterie“ 1914. godine. Kada su tokom Prvog svetskog rata Nemci okupirali njegov grad, izbegao je u Veliku Britaniju i zaposlio se u tamošnjoj fabrici „Vickers“. Povratkom u Belgiju, usavršavao se i već 1924. godine je imenovan za rukovodioca proizvodnje oružja, pa je u tom svojstvu upućen i na naše prostore jer je 1928. godine u Kragujevcu nadzirao montiranje proizvodne linije za vojničku pušku 7,9mm M24, po upravo belgijskoj licenci za potrebe Kraljevine SHS.

Analizom iskustava iz „Velikog rata“, nametnuo se zaključak kako budućnost osnovnog streljačkog naoružanja za vojne potrebe počiva na poluautomatskoj pušci koja osnovnim gabaritima ne bi značajno odstupala od britanske SMLE, nemačke kraće verzije Mauzer 98AZ ili američke Springfild Model 1903, odnosno najuspešnijih obrtnočepnih repetirki tog doba. Iako zanimljive, rane poluautomatske puške Mondragon i francuska RSCM1917 se odlikovale određenim nedostatcima, a Djudene Sev je pomno proučio i upotrebu automatske puške BAR na Zapadnom frontu, pogotovo što je nakon rata učestvovao u njenom daljem razvoju.

Dakle, razvojni timovi gotovo svih respektabilnih svetskih proizvođača oružja su prionuli na posao u posleratnom periodu, ali je kreiranje modela poluautomatskih pušaka po speficikacijama armijskih vrhova išlo vrlo sporo i neretko predstavljalo nemoguću misiju. Stoga su samo SSSR sa svojim SVT i Sjedinjene Američke Države modelom .30 M1 Džozefa Garanda uspeli da delimično opreme svoje trupe do početka novog rata. Pisali smo o odlikama tih modela, a u narednim brojevima ćemo prostor posvetiti i nekim drugim idejnim rešenjima, dok ovog puta pažnju zaslužuje belgijsko rešenje FN49. Početni prototipovi su bili zasnovani na principu kratkog trzaja i bili su predviđeni da imaju kapacitet magacina od 5 metaka, a kada su nemačke trupe u maju 1940. godine tokom novog svetskog sukoba stigle u okolinu Liježa, Sev je sačuvao projektnu dokumentaciju i odbio da radi za okupatora, već je ponovo napustio domovinu. Odrednica je opet bila Velika Britanija, preko Francuske, Španije i Portugala. Tamo je bio angažovan na različitim dužnostima, ali nama je sada najinteresantnije kako je već 1941. godine dizajnirao usavršenu pušku sa pozajmicom barutnih gasova, pa je uskoro usledila narudžbina da se za potrebe britanske vojske proizvede količina od 10.000 primeraka. Testiranja su uglavnom protekla uz pozitivne ocene, ali prioritet ratne produkcije su bila neka druga oružja, pa su se vojnici morali boriti uveliko zastarelim repetirkama Li Enfield do kraja rata. Početna narudžbina je najpre redukovana na dve hiljade u „suparničkom“ kalibru 7,9x57mm, da bi početkom 1947. godine čitav proces obustavljen.
Dueidonne Saive se već krajem 1944. godine vratio u Belgiju i matičnu fabriku FN, u kojoj je ostao sve do penzionisanja deceniju kasnije nakon 48 godina provedenih u Herstalu, te učešću u razvoju i unapređenju 27 različitih konstrukcija vatrenog oružja. Na primeru puške FN49 jasno se uviđa kojim idejama je bio vođen. Najpre, konačna konstrukcija je bila bazirana na principu poluautomatike gasnom pozajmicom preko cilindra i klipa koji su pozicionirani iznad cevi oružja, dok je zatvarač koncipiran da se prilikom bravljenja „naginje“, upravo kao što je slučaj kod sovjetske SKS i naše verzije PAP M59. Radi mogućnosti ispaljivanja tromblonskih mina, postojao je regulator protoka barutnih gasova u cev, kojim se oružje tranformisalo u manuelno repetirajući mod. Dalje, formirana je prilično dugačka nišanska linija izmeštanjem zadnjeg nišana unazad u zonu kraja poklopca sanduka. Nišani su bili potpuno podesivi po pravcu i visini, zadnji diopterski je imao podeoke od 100 do 1.000 metara udaljenosti, dok je prednji bio zaštićen bočnim „ušima“, što je bilo i ostalo odlično rešenje.

Takođe, po očiglednom britanskom uticaju puške Lee Enfield punjenje puške se vršilo petometnim ramovima sa gornje strane sanduka, gde je postojao usek za te potrebe, ali pojedinačnim umetanjem metaka. Magacin kapaciteta deset metaka je bio vrlo sličan onom na SMLE, ali nije bio izmenjivog tipa i korisnici nisu dobijali rezervni. Čitaocima može izgledati neobično što nije odabrana opcija lako izmenjivih okvira kao kod nekih drugih modela, ali treba imati na umu kako je u to vreme vladalo uverenje kako su okviri koji se umeću sa donje strane oružja prilično osetljivi na oštećenja, lako se gube i generalno smatraju nepouzdanim. Uostalom, suprotno nekim uvreženim shvatanjima, nemačka poluautomatska puška G43 i njen uzor sovjetska SVT su vojnicima izdavane najčešće sa po jednim rezervnim izmenjivim okvirom, dok se punjenje municijom po pravilu vršilo petometnim „klipovima“ koji su bili zajednički i za formacijske repetirke Mauzer i Mosin u istom kalibru.

Od ostalih tehničkih karakteristika, potrebno je naglasiti kako FN49 masom nije mnogo odstupala od standardnih repetirki – 4,3kg prazna i bez bajoneta. Cev je bila duga 590mm, dok je ukupna dužina iznosila 1.116mm, Proizvodila se u više kalibara, zavisno od naručioca, a primarni su bili: 7,65x53mm Mauser, 7x57mm, 7,9x57mm, .30-06 Spr. i kasnije 7,62x51mm NATO. Drveni delovi su bili od orahovine, što je izvrsno, ali u isto vreme i vrlo skupo rešenje. Zanimljivo, prvi kontigent je isporučen vojsci Venecuele u „tiražu“ od 8.000 primeraka u kalibru 7x57mm Mauzer tokom 1949. i 1950. godine. Usledila je narudžbina od Egipta, kojem je isporučeno 37.602 komada pušaka u nama bliskom kalibru 7,9x57mm. Oružje iz ove tranše je korišteno u ratu sa Izraelom oko Sinajskog poluostrva 1956. godine, a već 1960. godine je zamenjeno savremenim automatskim puškama AK sistema. Deo pušaka za Egipat je bio opremljen optičkim nišanima Meopta uvećanja 2,5 puta i upotrebljavan za snajperska dejstva.
Najobimniji „državni posao“ je, prema očekivanjima, došao od Belgijske vojske koja je naručila 88.000 pušaka od 1950. godine, u kalibru .30-06 Springfield. Ovo oružje je koristio belgijski kontigent u sastavu snaga UN u Korejskom ratu, a široku primenu je našlo tokom Građanskog rata u Kongu, gde su ga koristile obe suprostavljene strane. Već sredinom šezdesetih godina vojska Belgija je za aktivni sastav usvojila znatno modernije puške FN FAL istog konstruktora, ali je FN49 sačuvana za potrebe rezervnog sastava još godinama. Susedni Luksemburg je kupio nešto preko 6.000 pušaka u istom kalibru, ali je oko trećine bilo sa mogućnošću selektivne paljbe. Usledila je porudžbina od Indonezije za 16.000 pušaka, kao i svega hiljada komada za armiju Kolumbije (obe u kalibru .30-06). Interesantna je bila verzija za Argentinu u kalibru 7,65x53mm Mauzer, mada su sve isporučene puške (pet i po hiljada komada) sedamdesetih godina prerađene na oficijelni NATO metak 7,62x51mm. Argentinci su insistirali na odvojivom i izmenjivom okviru kapaciteta 20 metaka, dok je Brazilu isporučeno 11.000 primeraka u isključivo poluautomatskoj verziji i kalibra .30-06 Spr. za njihove marince.

Brojni su razlozi zašto FN49 nije naručivana u većem broju primeraka od ukupno 176.000 u svim kalibrima i verzijama. Nakon završetka Drugog svetskog rata u svetu je vladala speficična situacija. Na osnovu svežih borbenih iskustava, američka puška Garand je smatrala gotovo idealnim rešenjem jer se proslavila na svim područjima gde je korištena. Mnoštvo zemalja pod američkim uticajem je želelo da je uvrsti u svoje naoružanje, a one slabije kupovne moći su se morale zadovoljiti nabavkom starijih repetirki više modela i kalibara, od plena Saveznika i njihovih ogromnih stvorenih vojnih viškova sopstvenog naoružanja. Države u interesnoj zoni Sovjetskog Saveza su bile oslonjene na svog patrona, odnosno unificirane sisteme i kalibre. Osim toga, za samo desetak godina pojavile su se brojne konstrukcije automatskih pušaka poput AK, H&K G3, M14, mada je sudbinu FN49 definitivno zapečatila FAL iz matične fabrike. Junak naše priče Sev je u datom trenutku na najispravniji mogući način anticipirao šta tržište traži i upravo to mu i ponudio, pa je do današnjeg dana FAL prisutna širom Planete, a FN49 je od 1956. godine praktično „skinuta“ sa proizvodnih traka.

Poređenja sa „ispisnicima iz generacije“ identične kategorije su u ovakvim situacijama uobičajena. Nema dileme da je FN49 po više relevantnih kriterijuma kvalitetnije rešenje od ratnih poluautomata SVT ili G43, što odreda tvrde i američki korisnici koji su bili u prilici da podrobno testiraju i intenzivno koriste sve modele, kupujući puške iz vojnih viškova. Mnogi smatraju da je M1 Garand bolja, ali ovom prilikom se ta tvrdnja može dovesti u pitanje, jer belgijska puška ima mogućnost jednostavnog nadopunjavanja municijom tokom dejstva, što sa američkim modelom nije slučaj. Zavisno od senzibiliteta strelca, može se razmatrati da li je SKS ili francuska MAS49 bolje ili lošije oružje po više kriterijuma, ali to generalno nije bitno kada je u pitanju opšta ocena ovog interesantnog vojnog oružja koje je nastalo u pogrešnom trenutku. FN49 je bila poslednja elegantna vojnička puška jednog doba, a u zbirkama kolekcionara predstavlja vredan i cenjen primerak.
Milan Milanović