Rado viđen trofej
Ime „Bereta“ odavno je sinonim za italijanske pištolje. Istoimena fabrika oružja je, mora se priznati, zaista vrlo dugovečna i uspela je da prebrodi i preživi i najveće krize, a kao što ljubitelji oružja znaju, i danas je vrlo uspešna. „Fabrica d’Armi Pietro Beretta“ datira daleko u prošlost, još u doba Renesanse, kada je puškar po imenu Pietro Bereta osnovao radionicu u gradiću Gardone, u dolini Trompija (Val Trompia). Uzima se da je to bilo 1680, sudeći prema natpisu na navlaci „Beretinih“ pištolja. Posle 223 godine, 1903, jedan drugi Pijetro Bereta preuzeo je porodični posao i rešio da modernizuje radionice kako bi održao korak sa vremenom i mogao da proizvodi i nove, savremenije konstrukcije. Ključni potez novog gazde bio je angažovanje darovitog konstruktora oružja Tulija Marengonija. Uz njegovu pomoć, Bereta je ubrzo izrasla u jednog od najvećih i najvažnijih proizvođača oružja u Italiji. Sve počinje početkom Prvog svetskog rata 1914, kada je komanda italijanske vojske tražila zamenu za dotadašnji službeni pištolj Glisenti. Pietro Bereta i njegov konstruktor već su imali spreman model, nazvan Beretta Modello 1915, koji je ponuđen i u kalibru 7.65mm Browning i u 9mm Glisenti. Model 1915 je radio na principu slobodnog trzaja i imao je fiksnu cev i skriveni oroz. Pištolj je u oba pomenuta kalibra korišten u Prvom svetskom ratu. Primerci sa oznakom PS (Publica Sicurezza) pripadali su policiji, a oni sa utisnutim RE (Regio Esercito) vojsci. Razlike među ovim dvema verzijama su minorne, a najuočljivija je pozicija zavrtnja za korice na dršci. Osim toga, model u kalibru 9 mm bio je težak 800 grama, nekih 300 grama teži od modela 7,65 mm. Valja reći da je model 1915 bio prvi poluautomatski „Berettin“ pištolj i da je kao takav rodonačelnik čitave kasnije familije pištolja. Prestao je da se proizvodi 1919, kada je izbačen novi, modifikovani model, nazvan 1915-19. Napomena za čitaoce koji eventualno dođu u kontakt sa ovim pištoljem jeste da i pored toga što na navlaci piše 9 mm nikako ne koriste municiju 9 mm Parabelum, jer je pištolj namenjen italijanskom metku 9 mm Glisenti!!!
Zbog rastuće popularnosti Brauningovog metka 6,35mm, „Bereta“ je na komercijalno tržište izbacila i džepni pištolj 1915 u ovom kalibru. Konstrukcija je ista, jedino što je znatno manji i ima automatsku kočnicu u leđima drške. Ovaj pištoljčić je kasnije dobio plastične korice drške i naziv M-318. „Beretta“ je posle M1919 konstruisala modifikovani model pištolja 1915, nazvan 1915-19, ali koliko je poznato, njegova serijska proizvodnja je počela tek 1922. To je bio jedini „Berettin“ pištolj u kalibru 7,65mm sve do 1931. Službeno ga je koristila italijanska armija i to sva tri glavna roda vojske. Otuda i različite oznake: RE za kopnenu vojsku, RM za mornaricu i RA za vazduhoplovstvo. Oroz je i dalje skriven, a kao otvor za izbacivanje čaura služi dugačak izrez na zatvaraču. To je karakterističan konstrukcioni detalj koji je postao tipičan za sve kasnije „Berettine“ pištolje. Takođe, cev se više ne fiksira vertikalnim, već horizontalnim ispustom, a korice drške nisu više drvene već plehane.
„Beretta“ je 1923, izbacila zanimljiv model, nazvan Modello 1923, zanimljiv po tome što je bio poslednji u kalibru 9 mm Glisenti i prvi sa spoljnim, otkrivenim orozom. Proizveden je u vrlo ograničenom broju (oko 3.000 komada) i smatra se da je skoro kompletan kontingent isporučen vojsci, sa oznakom RE. Samo je izvestan broj pištolja prodat policiji Buenos Airesa u Argentini i ti primerci imaju i adekvatne natpise na navlaci. Zanimljivo je da je manji broj bio predviđen i za montažu kundaka-futrole, koji se usađivao na dno drške. Korice su ponovo od presovanog lima, kao kod modela 1915-19. Sledeći u hronološkom sledu, nazvan Modello 1931, predstavlja sintezu najboljih osobina prethodnih modela, koje je inventivni Tulio Marengoni sklopio u novi pištolj za italijansku ratnu mornaricu. Kalibar je 7,65 mm Browning. Korice drške su drvene, sa medaljonom u kome stoje inicijali RM sa sidrom, što predstavlja skraćenicu za Regio Marina (Ratna mornarica). Sasvim mali broj prodat je i na komercijalnom tržištu. Ti primerci u medaljonu na drškama imaju samo inicijale PB, od imena Pietro Beretta. Izuzev dršaka, kalibra i oblika rama, Model 1931 je identičan kasnijem čuvenom pištolju M1934 i među kolekcionarima se smatra prelaznim modelom. Ne preporučuje se nošenje zakočenog i zapetog pištolja sa metkom u cevi, jer kočnica blokira samo okidač. Izvestan broj komada otišao je i na komercijalno tržište. Cenjen među kolekcionarima, kao, uostalom i sve stare „berete“ namenjene mornarici, sa oznakom RM. Slično je i sa nemačkim „mauzerima“ koji imaju oznaku Kriegsmarine. Izgleda da pripadnost mornarici na neki način deluje ekskluzivno i ekstravagantno čak i kad su u pitanju pištolji. Sinonim italijanske armije Glavni pištolj u „Berettinoj“ familiji iz tog doba, bio je popularni Model 1934, koji je postao sinonim za ime „Beretta“, kao i za italijansku vojsku iz Drugog svetskog rata. Taj pištolj predstavlja objedinjenje svih najboljih osobina dotadašnjih Marengonijevih konstrukcija. Bio je namenjen za kalibar 9 mm Browning, kod nas poznatiji kao „kratka devetka“, a u SAD i Velikoj Britaniji kao .380 ACP. U odnosu na ranije modele, zadnji deo rama je modifikovan kako bi pištolj bolje ležao u ruci strelca. Svi delovi pištolja su teži i robusniji nego što bi morali da budu, kako bi izdržali i najteže uslove vojne upotrebe. Zbog toga je pištolj malo teži u ruci, nego što bi se po njegovom gabaritu očekivalo. Takođe i opruga zatvarača je veoma snažna i tvrda, najpre zbog jačine metka, ali verovatno i da bi se sprečila eventualna nehotična opaljenja. Treba prilično snage da bi se navlaka povukla u zadnji položaj. U mirnodopskim uslovima, to je čak i prednost, jer je oružje mnogo bezbednije za slučaj da dospe u dečije ruke, jer deca nemaju dovoljno snage da zapnu zatvarač. Prejaka opruga zapravo nije problem, dovoljno je najpre palcem zapeti oroz i navlaka posle toga ide bez napora. Osim standardnog Modela 1934 u kalibru 9 mm Browning, koji je masovno koriššen u kopnenoj vojsci (RE), izbačena je i verzija u kalibru 7,65, nazvana Model 1935, koja je bila uglavnom namenjena mornarici i vazduhoplovstvu. U skladu s tim, ovi pištolji nose i odgovarajuće oznake, RM za mornaricu odnosno RA za avijaciju. Model 1935 je proizvođen i posle Drugog svetskog rata pod komercijalnim nazivom Puma i to sve do 1958. kada ga je zamenio Model 70.
Beretta 1934, predstavlja konačni oblik najpoznatijeg italijanskog pištolja. To je kompaktno, robusno i otporno oružje, tehnički pouzdano i vrlo kvalitetno izrađeno. Zatvarač ima karakterističnu crvenkastu nijansu boje vina, po čemu se Beretta 1934 razlikuje i odmah prepoznaje. Pred kraj rata kvalitet finiša se iz razumljivih razloga malo pokvario, pa tako na primercima iz tog vremena nećete naći predivnu vinsku nijansu navlake. Korice drške izrađene su od bakelita i ojačane limom, sa monogramom PB (Pietro Beretta) na njima. Karakteristično je i dno okvira sa ispuštenom mamuzom, koja služi kao oslonac za mali prst. Dobro dođe bez obzira na veličinu šake jer je stisak u svakom slučaju sigurniji. Rimski brojevi na navlaci ne treba da vas zbunjuju jer to je godina proizvodnje po fašističkom kalendaru, a on se računao od 1922. Posle kapitulacije Italije, fabriku su preuzeli Nemci i nastavili sa proizvodnjom, ali sa drugačijim sistemom numeracije i označavanja. Beretta 34 je bila i u naoružanju rumunske vojske u Drugom svetskom ratu, a potkraj rata su je nosili i sami Nemci, kojima su do kraja hronično nedostajali pištolji za brojne pozadinske službe i jedinice. Beretta je bila rado viđen trofej među svim zaraćenim stranama, pa tako i na našim prostorima. Naravno, najviše komada je zaplenjeno u krajevima gde je bila italijanska okupacija. Za američke vojnike koji su ratovali u Italiji, Beretta 34 je bila skoro fetiš, koji su kao obavezni suvenir nosili kući, jednako kao i nemački Luger za one koji su se borili u Normandiji i Nemačkoj. Među kolekcionarima su najtraženiji primerci sa mornaričkim žigovima i medaljonima, kao i komadi sa predivnom crvenkastom navlakom boje vina.
R. K.
