Revolveri Saint-Etienne

U literaturi i ponudama na kolekcionarskom tržištu, ovi revolveri se pojavljuju pod nekoliko različitih naziva. Negde su zavedeni kao revolveri Saint-Etienne (Sent Etjen), ili Chamelot-Delvigne (Šamlo-Delvinj). Zovu ih i MAS (po fabrici „Manufacture d’armes de Saint-Etienne“ koja ih je proizvodila), a često samo po zvaničnom, službenom nazivu, koji zvuči dosta šturo. U slučaju standardnog, podoficirskog modela, zvaničan naziv je: Revolver reglementaire mle 1873 (službeni revolver model 1873). Pridev reglementaire, čita se: reglementer sa naglaskom na poslednjem slogu. To bi se moglo prevesti kao – vojno-državni, što je izraz koji se kod nas koristio za službeno oružje u periodu pre Drugog svetskog rata. Setite se samo čuvenog belgijskog pištolja Browning mod. 1922, koji je kod nas bio i ostao poznat kao vojno-državni. Druga, oficirska verzija revolvera Saint-Etienne model 1874, tako se i označava, barem u francuskoj literaturi – Revolver d’officier mle 1874 (oficirski revolver model 1874). Iz ovih poslednjih, francuskih oficijelnih naziva jasno se vidi da je standardna verzija iz 1873, bila namenjena trupama (pre svega podoficirima), a druga, iz 1874, isključivo oficirima. Ove dve verzije na prvi pogled je prilično lako razlikovati. Standardni je od golog belog čelika, bez ikakve zaštite, dok je oficirski bruniran i ima takozvani plavi finiš. Doboš kod standardnog modela je pun, dok je kod oficirskog ižlebljen, da bi mu se smanjila masa. Oficirski revolver je nešto kraći, lakši od standardnog, pa je opšti utisak da deluje kompaktnije. Ipak, broj proizvedenih standardnih revolvera daleko nadmašuje oficirske, pa ih je zato lakše naći na tržištu. Kako je reč o izuzetno čvrstom i robusnom oružju, čak i danas su uglavnom u dobrom i upotrebljivom stanju.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

U mnogim sferama života 19. vek je naročito u nauci i industriji, bio prepun pronalazaka. To važi i za istoriju naoružanja. Glavnom prekretnicom smatra se francusko-pruski rat 1870. Posle tog sukoba, došlo je do prelaska sa oružja koje se punilo spreda, na nove konstrukcije sa celovitom municijom koja se punila otpozadi. Francuska armija je sve do ovog rata smatrala da je glavno oružje konjanika sablja odnosno koplje, a da je pištolj/revolver potpuno sporedna stvar. Tako je i bilo, da francuska konjica ulazi u rat protiv Prusa sa zastarelim jednometnim pištoljem kremenjačom iz 1822, koji je 1860, prepravljen na kapislaru. Izuzetak su bili pojedini konjički oficiri koji su o svom trošku, kao lično naoružanje, nabavili revolvere Lefaucheux 12 mm sa paljenjem na iglu. To nije nimalo slučajno, jer su tadašnji standardni pištolji na kremen – kapislu, bili potpuno zastareli i nepouzdani. Koliko je bilo nepoverenje u njih, najbolje ilustruje kratak citat iz stručne vojne literature 1855, u kome piše: „Hitac iz pištolja će, ukoliko nije ispaljen sa vrlo bliskog odstojanja, promašiti u 99 odsto slučajeva. Ipak, ne smete prisloniti cev uz cilj, jer bi mogla da se rasprsne“.
Najzad, posle gorkih iskustava iz rata 1870, Francuzi su, kao i mnoge druge evropske zemlje, shvatili da je vreme da u naoružanje uvedu moderne revolvere dvostrukog dejstva na sjedinjeni metak sa metalnom čaurom. Formirana je vojna komisija koja je trebalo da odabere najbolji revolver za službenu upotrebu. Preduslov je bio da mora imati monolitni ram. Među isprobanim revolverima bili su Lefaucheux na centralno paljenje koji je usvojila francuska mornarica 1870, kao i specijalni prototipovi Galand i Chamelot-Delvigne. Na kraju su se opredelili za Chamelot-Delvigne.

Standardni model 1873 sa detaljem natpisa na cevi.jpg
Standardni model 1873 sa detaljem natpisa na cevi

J. Chamelot je bio belgijski puškar iz Liježa, a Henry Gustave Delvigne francuski kapetan iz Pariza, koji se bavio balistikom. Njih dvojica su udružili snage 1862. i konstruisali nekoliko revolvera. Do juna 1873, prijavili su čak 12 patenata. Većina tih revolvera bila je sa paljenjem na iglu, a model 9 sa dvostrukim dejstvom iz 1864, već je bio na testiranju u francuskoj armiji 1867. Prvi uspešan revolver Chamelot-Delvigne sa monolitnim ramom bio je model kalibra 10,4 mm na ivično paljenje, koji je usvojila Švajcarska 24. aprila 1872. Ove revolvere je za švajcarsku armiju najpre izrađivala belgijska firma „Pirlot Freres“ (Braća Pirlo) iz Liježa. Kasnije su u fabrici oružja u Bernu prerađeni na municiju sa centralnim paljenjem.
Revolver Saint-Etienne prijatno leži u šaci, zahvaljujući obloj dršci i dobroj ravnoteži. Cev vrlo malo preteže na dole, što omogućava prirodno nišanjenje. Okidač je isuviše isturen napred za udobno gađanje dvostrukim dejstvom, ali je odličan za jednostruko. Male zamerke idu i na nišane, jer su prilično visoko smešteni, a osim toga zadnji nišan ima suviše uzan izrez u odnosu na širinu mušice, barem za gađanje u metu sa 25 m. Zahvaljujući grbi na dršci, blag trzaj se sjajno kontroliše. Jedini problem kod ovog revolvera zapravo je preveliki otpor okidača. Ali pošto su revolveri Chamelot-Delvigne u Francuskoj danas svrstani u starinsko (antikno) oružje, mnogi ljudi ih koriste bez dozvole, za takmičenja u gađanju. Najčešće se gađa iz stojećeg stava, jednom rukom, sa razdaljine od 25 metara. Realno govoreći, jedini deo na njima koji predstavlja slabu tačku je povratna opruga okidača. Na sreću, mogu da se nabave nove, rezervne opruge, koje su i laganije od originala pa je i otpor okidača znatno smanjen.
Zanimljivo je pogledati kakva se preciznost očekivala od strelca u ono vreme. U „Propisima za gađanje u konjici“ od 15. septembra 1894, stoji da se gađalo sa razdaljine od 15 do 30 m, u kružne mete prečnika 20-40 cm. Sa 30 m gađalo se samo jednostrukim dejstvom (12 hitaca) a sa 15 m i jednostrukim i dvostrukim (po 12 hitaca), što znači ukupno 36 hitaca.

Oficirski model 1874 s leva.jpg
Oficirski model 1874 s leva

Revolver Mod. 1873 bio je u svoje vreme jedno vrlo robusno i pouzdano oružje. Sa izuzetkom povratne opruge okidača, koja je bila njegova jedina slaba tačka, svi ostali delovi bili su praktično neuništivi, otporni i na najzahtevnije uslove upotrebe. Takođe, sa njegovom originalnom municijom iz 1890, revolver je, naročito u režimu jednostrukog dejstva, radio praktično bez ikakvih smetnji. Jedino je pri gađanju dvostrukim dejstvom povremeno dolazilo do nepredviđenih problemčića sa udarnom iglom oroza i zaglavljivanjem doboša.
Zanimljiva su i uputstva za upotrebu ovog revolvera namenjena konjanicima onog doba. U priručniku za konjanike 15. lovačke regimente, izdatog 1874, stoji da revolver može da bude vrlo efikasno oružje za konjicu, ali njegovu upotrebu treba ograničiti samo za ciljeve na vrlo bliskom rastojanju. Pri jurišu, konjanik treba da drži sablju u istoj ruci kojom drži uzde, a drugom rukom da koristi revolver. Revolver treba upotrebiti protiv neprijatelja koji se ne može doseći sabljom i tobdžija koji se zaklanjaju iza svojih topova. Ako je konjanik u borbi prinuđen da sjaše, revolver treba da koristi za samoodbranu od neprijateljske pešadije.
U arsenalu u Sent-Etjenu do 1884, proizvedeno je ukupno 325,885 komada revolvera Mle 1873, uključujući i 67 komada iz predproizvodnog perioda. A kada je 1877, francuska mornarica odlučila da zameni svoj dotadašnji Lefaucheux mod. 1870 sa novim revolverom Mle 1873, odlučeno je da se standardni model brunira kako bi se zaštitio od slane morske vode. Međutim, sudeći po fotografskoj evidenciji, ima i nebruniranih primeraka. U periodu između 1877 i 1886 proizvedeno je ukupno 12.868 revolvera u ovoj mornaričkoj verziji pod zvaničnom oznakom 1873 M. Mornarički revolver se lako razlikuje i po izgraviranom lengeru na potkovu drške, kao simbolu mornarice. S obzirom da je retka, mornarička verzija ima i daleko veću cenu na kolekcionarskom tržištu, pa nije nikakvo čudo što se tu i tamo pojavljaju i imitacije odnosno falsifikati.
Revolver Mle 1873 je imao jako dugu istoriju službovanja u Francuskoj. Ne samo da je preturio preko glave Prvi svetski, već je korišten čak i u Drugom svetskom ratu. Uoči samog rata, 1940, izdat je kao dopunsko naoružanje rezervnim i pozadinskim jedinicama. Tokom nemačke okupacije nosila ga je francuska policija, a bio je vrlo popularan i među borcima ilegalnog pokreta otpora, verovatno zato što je bio lako nabavljiv i pouzdan. Njegova popularnost ne jenjava ni danas, barem među strelcima amaterima i kolekcionarima.

Utisnut znak lengera na potkovu drske na mornarickom modelu.jpg
Utisnut znak lengera na potkovu drške na mornaričkom modelu

Što se tiče cene, zanimljivo je da je 1884, francuska vlada plaćala 41,30 franaka po komadu, a 1886. cena je već bila skočila na 62,96 franaka. I na kolekcionarskom tržištu, cene ovih revolvera neprekidno rastu. Početkom pedesetih godina prošlog veka mogao se u Francuskoj nabaviti primerak u odličnom stanju za svega hiljadu franaka (što je iznosilo samo oko četiri $). U novije vreme solidno očuvani primerci standardnog modela, koštaju po hiljadu i više evra, dok se za mornarički model mora izdvojiti barem 2.000 Revolver d’officier, pod oznakom Mle 1874, u osnovi je bio isti revolver, samo bruniran, a doboš je imao žlebove. Smanjenju težine i kompaktnijem gabaritu doprinelo je i neznatno skraćivanje doboša odn. cevi. Ukupna dužina revolvera smanjena je sa 242 mm na 228 mm, a cevi sa 114 na 110 mm. Težina je sa 1,18 kg smanjena na jedan kilogram. Sve u svemu, revolver je delovao elegantnije i prefinjenije, baš kako i dolikuje gospodi oficirima. U odnosu na standardni revolver za trupe, oficirski je imao i poboljšane nišane, a bogami i otpor okidača je bio znatno mekši. I pored svega, gađanje dvostrukim dejstvom iz ovog revolvera nije bilo puno udobnije.
Oficirski revolver Mle 1874 proizvođen je u periodu od 1875. do 1885, za koje vreme je izbačeno 31.920 komada. Cena mu se kretala od 63,22 franka 1875. godine do 43,37 franka 1880, što će reći da su vremenom troškovi proizvodnje bili smanjeni. Danas se za njega mora izdvojiti minimum 1.500 evra. Čak i lošije očuvani primerak se teško može naći ispod 1.200 evra!
B. Ljubinković

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još