Samurajski duh

U drugoj polovini 19. veka Japan je napravio nagli prelaz iz srednjevekovnog feudalnog društva u modernu industrijsku naciju s neskrivenim imperijalističkim aspiracijama. U ovom kratkom periodu vojska je, takođe, doživela nezapamćenu tranziciju od legendarnih samuraja, naoružanih kremenjačama, lukom i strelom, kopljem i čuvenim katanama, do sile uređene po evropskom modelu, naoružane modernim puškama repetirkama. Za vreme tog prelaznog perioda, Japan se snažno oslanjao na evropsku i američku pomoć u modernizaciji oružanih snaga.
I kao što će podanici Imperije izlazećeg sunca kasnije postati poznati po „pozajmljivanju“ ideja, tako je bilo i u ovom periodu. Japanci su slali emisare širom sveta da traže ono što misle da je najbolje da proizvode i prilagode svojim potrebama. Rezultati Francusko-pruskog rata snažno su uticali na odluku da se unajmi nemački kadar za ulogu konsultanata carskog generalštaba. Tako je fuzija domaće samurajske tradicije s nemačkim militarizmom stvorila izuzetno dobro organizovanu i motivisanu vojsku, koja će postati pretnja evropskoj, ruskoj i američkoj dominaciji u Aziji i Pacifiku.

Koliko su Japanci bili brzi pri osvajanju i usvajanju svih inovacija u oblasti vojničkih pušaka, toliko su pokazali nezainteresovanost za ručno vatreno oružje. Odgovor na ovo pitanje, delimično, može da leži u oficirskom koru, koji je naklonjen samurajskoj tradiciji išao u borbu naoružan samo katanama. Ako je neko od njih želeo da nosi i revolver ili pištolj, morao je sam da ga nabavi. Dok je većina japanskih oficira iz 19. veka tvrdoglavo odbacivala ručno vatreno oružje, moderna vojska je, ipak, osećala potrebu za njim. Konjica, kuriri, trubači, vojna policija, artiljerci, vozači kamiona… imali su potrebu za laganim, a priručnim oružjem za ličnu zaštitu.
Revolver je bio kao stvoren za tu ulogu. U periodu između 1877. i 1896. nabavljena je određena količina S&W revolvera u kalibru .44 Russian za potrebe kopnene vojske i mornarice. Ali, nacionalni ugled je, jednostavno, zahtevao da oružane snage budu naoružane oružjem razvijenim i napravljenim u sopstvenoj režiji. Tako je, posle nekoliko godina razvoja i testiranja, usvojen revolver Meiđi 26 Nen Šiki Ken Đu ili kraće Tip 26. Broj 26 označava godinu usvajanja po tadašnjem japanskom sistemu brojanja godina, koje je vezano za godine vladanja aktuelnog cara (1893. po hrišćanskom kalendaru). Tip 26 je bio razvijen u „Koišikava zavodu“ i namenjen naoružavanju vojnika, podoficira i nižih oficira, odnosno svih čije su dužnosti zahtevale neku vrstu kratkog oružja. Kalibar je bio 9 mm sa čaurom od 22 mm i prilično „kilavom“ balistikom, kako spoljnom, tako i terminalnom. Rađen je i dvadesetih godina prošlog veka, a koristile su ga japanske trupe i u Drugom svetskom ratu.
Slobodno možemo da kažemo da su konstrukcije dva čoveka u potpunosti pokrile celokupno japansko streljačko naoružanje. Prvi je pukovnik Nariakira Arisaka, a drugi general Kiđiro Nambu. Arisaka je najpoznatiji po konstrukciji obrtnočepne puške, kojom je bila naoružana Carska vojska između 1899. i 1945. S druge strane, Nambu je zaslužan za konstrukcije svega ostalog: pištolja, automata i mitraljeza.

Godine 1897, u to vreme još kapetan, Nambu je dodeljen „Koišikava zavodu“, gde je između 1902. i 1904. usavršavao svoj prvi dizajn poluautomatskog pištolja. Mada na prvi pogled veoma podseća na Lugerov Parabellum P-08, u pitanju je drugačiji princip rada zasnovanog na rotirajućem bloku. Po opaljenju, produžetak cevi i odvojeni zatvarač se kreću unazad sve dok cev ne udari o graničnik. U tom trenutku blok zatvarača dolazi do proreza na navlaci i ulazi u njega, odbravljujući zatvarač cevi. Zatvarač nastavlja kretanje do kraja, izvlači i izbacuje praznu čauru i potiskuje povratnu oprugu smeštenu u kućištu na levoj strani rama. Ona zatim potiskuje zatvarač unapred i ubacuje novi metak iz okvira u ležište. Zatvarač potiskuje produžetak cevi unapred, omogućavajući bloku za bravljenje da se zarotira i zabravi s donje strane. Razdvajač paljbe onemogućava opaljenje ukoliko zatvarač nije u potpuno zabravljenom stanju i okidač ponovo povučen.
Jedini sigurnosni sistem je ručna kočnica smeštena na prednjem delu rukohvata. Radi tako što blokira pokretanje okidača. Okvir kapaciteta osam metaka se oslobađa pritiskom na dugme koje se nalazi na uobičajenom mestu iza okidača, s leve strane rukohvata. Samo dugme je potpuno okruženo drvenom drškom. Ovo bi, po današnjim standardima, bilo neprihvatljivo rešenje, pošto ne omogućava munjevito prepunjavanje koje je sada toliko popularno u taktičkim krugovima (šta god to značilo). Međutim, sa stanovišta osiguranja od nehotičnog gubljenja okvira, to je izuzetno dobra ideja. Dodali bismo da je ovo elegantniji način prevencije od onih lančića kojima su, svojevremeno, milicioneri kod nas vezivali okvire svojih „tetejaca“ za alku na rukohvatu.

Prvi model pištolja je dobio zvaničnu oznaku Nambu, Šiki Đido, Kenđu Ko (Nambu, poluautomatski pištolj, tip A), ali je u zapadnim krugovima poznatiji kao Model 1904, tip Nambu ili čak kao – „deda“ Nambu. Proizvodnja je počela 1906. Iako ga kopnena vojska nikad nije zvanično usvojila, veliki broj oficira privatno ga je nabavio. S druge strane, ratna mornarica ga je imala u znatnim količinama. Proizvodnju ovih pištolja za njih je odradio privatni koncern „Tokio Gasna i Elektro kompanija“. Sama brojka izrađenih pištolja je vrla mala, ispod 2.400 proizvedenih primeraka. A broj onih koji su preživeli najveći rat svih vremena je još manji, pa danas predstavljaju prave bisere u privatnim kolekcijama.
Kao što je to bio slučaj s mnogim ranim pištoljima, poput “Mauserovih” ili “Lugerovih” modela, i Model 1904 je mogao da se naruči s drvenom futrolom-kundakom. Imala je teleskopski dodatak koji se izvlačio kad biste hteli da montirate kundak. I kao što je bio red, pištolji Nambu sa ovakvom futrolom-kundakom su imali tangentni zadnji nišan s podelom od 100 do 500 m. Krajnje preoptimistično, uzimajući u obzir sam metak, ali preterivanje je bilo uobičajeno u to vreme. Pogledajte samo tip nišana na starim pištoljima, kao što su Mauser C-96, “Lugerov” artiljerijski model ili Browning HP-35 i sve će vam biti jasno. Pomenute futrole-kundaci u dobrom stanju dižu dvostruko vrednost ionako skupim primercima.
Nambu je u periodu od nekoliko godina izvršio nekoliko sitnih modifikacija na originalnoj konstrukciji promenivši oblik i dimenzije štitnika okidača, dodajući prsten za kačenje gajtana na zadnjem delu rukohvata i menjajući drveno dno okvira novim, izrađenim od aluminijuma. Japanska ratna mornarica je ovaj novi pištolj zvala Armijski Tip ili Tip 4, ali među kolekcionarima je najpoznatiji kao – „tata“ Nambu. U međuratno doba je tadašnji Sijam (Tajland) naručio prilične količine oba pomenuta modela za svoje potrebe, dok su ostali primerci našli put do pro-japanskih frakcija u tadašnjoj Kini.

Na zahteve visokih oficira za manjim i lakšim pištoljem, Nambu je konstruisao Šiki Đido, Kenđu Ocu ili, jednostavnije – bebi Nambu, kako je poznat u kolekcionarskim krugovima. U pitanju je verna kopija većeg modela umanjenih dimenzija i mase za oko 25%. Proizvodnja „tate“ i „bebe“ nastavljena je u „Koišikava zavodu“ do 1927, a u tokijskoj „Gasnoj i Elektro kompaniji“ do 1932. Za najmanji model Nambua je razvijen i poseban metak, 7 mm Nambu. U pitanju je metak sa flašastom čaurom bez oboda, dužine 20 mm i zrnom pune košuljice mase 56 grejna ili 3,6 grama. Početna brzina zrna je iznosila 365 m/s. Očigledno je da ovakva „impresivna“ balistika čini da pištolj pre izgleda kao loša šala, nego alat za borbu. Ali, zbog visoke cene mogli su ga priuštiti samo imućniji oficiri, tako da je ubrzo postao svojevrstan statusni simbol.
Nambu je između 1916. i 1921. modifikovao svoj pištolj da bi bio jeftiniji i jednostavniji za proizvodnju. Konačno, Japanska carska armija je 1927. usvojila taj usavršen pištolj pod zvaničnim nazivom 14 Nen Šiki Đenđu (Pištolj, Tip 14). Izgledao je, generalno, kao i „tata“ Nambu, ali je koristio pojednostavljen zatvarač, kočnicu, okvir i dvostruku povratnu oprugu sa obe strane zatvarača. I kočnica je redizajnirana, pomerena i smeštena iznad okidača. Da bi se dodatno sprečio gubitak okvira, dodata je opruga unutar prednje strane rukohvata.
Iako postoji znatan broj sitnih varijacija Tipa 14, ipak su najbrojnija dva modela, tzv. prvi i drugi. Primarna je razlika u tome da drugi ima uvećan štitnik okidača, što je omogućavalo lakše rukovanje pri nošenju rukavica. Proizvodnja Tipa 14 je izvođena u državnim zavodima u Koišikavi, Kokuri, Nagoji i privatnoj „Nambu Rifle Company“, koju je osnovao sad već penzionisani general Nambu. Do kraja 1945. proizvedeno je više od 280.000 komada.

Kako se ratni sukob razvukao unedogled, japanski zavodi su izvršili brojne modifikacije na postojećem oružju da bi pojeftinili i pojednostavili proizvodnju. Tako ni Tip 14 nije bio izuzetak. Kvalitet izrade i završne obrade je drastično opao. Nekad fino radlovani i ožlebljeni zapinjač je prvo samo fino radlovan, da bi onda to bilo zamenjeno vrlo grubim. Opruga zadržača okvira je često izbacivana u proizvodnji, a drške su bile rađene od glatkog, nezaštićenog drveta. Bilo kako bilo, iako su potonji primerci bili veoma grube izrade i vrlo neuglednog finiša, da ne kažemo katastrofalnog, pištolj je radio prilično pouzdano.
Ako stavimo po strani same Japance, svi modeli Nambua su bili u službenoj upotrebi kod Tajlanđana, i Kineza, kako Čang Kaj Šekovih nacionalista, tako i Maovih komunista. Obe frakcije su zaplenile od Japanaca velike količine svih vrsta oružja na kraju rata. Uz to, japansko oružje je iznova završilo u rukama Kineza i severnokorejskih vojnika tokom pedesetih godina 20. veka u Korejskom ratu. Zanimljivo je i da je određeni deo našao put do indonezijskih nacionalista, koji su vodili rat za nezavisnost od Holandije.


Sa današnjeg stanovništa, pištolji Nambu, bilo koji tip i model, nisu oružje koje bi ispunjavalo savremene službene zahteve. S druge strane, u vreme kada su nastali i za vojsku za koju su napravljeni, možemo reći da su bili dovoljni. Ono što je definitivno, to je da su kvalitetno izrađeni primerci prvih modela vrlo cenjeni među savremenim kolekcionarima.


Ako uzmemo kao tačnu izreku da je imitiranje najiskreniji oblik divljenja, onda je konstrukcija nekadašnjeg japanskog kapetana i potonjeg generala doživela veliki uspeh. Naime, pokojni Vilijam Ruger je iskoristio pojedine karakteristike japanskog pištolja da 1949. dizajnira čuveni malokalibarski pištolj Mk I. Bez imalo preterivanja se može reći da je to, uz svoje mnogobrojne varijacije, jedan od najpopularnijih malokalibarskih pištolja na svetu. Tako, na neki način, konstrukcija Kiđira Nambua i dalje nastavlja da živi, iako je proizvodnja originalnih pištolja ugašena pre sedam decenija.

N. Trifunović

Potpisi za fotografije:

slika 1. Nambu tip 14 model 2 sa futrolom

slika 2. Otvor za izbacivanje čaura je smešten sa gornje strane. Pištolj izbacuje čaure direktno na gore

slika 3. Bebi nambu. Nastao je na osnovu zahteva oficira kojima je standardni model bio prevelik i pretežak

slika 4. Deda nambu sa futrolom-kundakom. Pomenuta futrola diže dvostruko vrednost kolekcionarskim primercima

slika 5. Kapacitet okvira je osam komada 8 milimetarskih metaka. Tip 14 sa flašastom čaurom i zrnom do 102 grejna

Metak
Kapetan Nambu je, takođe, zaslužan i za kreiranje metka za svoj pištolj – 8 mm Nambu. Sastojao se od flašaste čaure bez oboda, dužine 21 mm sa zrnom pune košuljice od 102 grejna ili 6,6 grama. Početna brzina zrna je približno 290 m/s. Ugrubo, metak bi po snazi mogao da se uporedi s metkom 9 mm kratki. Kopnena vojska je usvojila pištolj Tip 14 1927, što je dovelo i do zvanične oznake metka kao 8 mm, Tip 14

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom