„Španski kolt“

Reč je o oružju koje je nastalo u vrlo specifičnim okolnostima Velikog rata, a izvesna količina se u nekoliko verzija našla na našem terenu. Zajedničko za te revolvere je poreklo iz manjih puškarskih firmi s prostora Baskije, a svi su napravljeni u francuskom oficijelnom kalibru 8 mm Lebel (8x27mmR) i konstrukciono su zasnovani na S&W rešenjima. Tipično za nas, obično je nazivan „španski kolt“ i, zbog teško dostupne municije, većina primeraka je neuspešno prepravljana za neki drugi metak i/ili potpuno upropašćena. Primera radi, ostalo je zabeleženo kako ga je u ranoj fazi ustanka koristio Vlado Dapčević, jedna od najkontroverznijih ličnosti Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Takođe, u blizini barske luke je svojevremeno iz davno potonulog plovila ronilac izneo na videlo primerak ovog revolvera pronađen u kabini, ali neupotrebljiv za testiranje. O španskom (tačnije – baskijskom) kratkocevnom oružju nastalom u kritičnom periodu Prvog svetskog rata su napisane brojne knjige i u više navrata je pokušavano da se produkti obilja malih radionica makar orijentaciono razvrstaju. To je gotovo nemoguće, jer su tamošnji oružari u vrlo specifičnim okolnostima uspevali da organizuju masovnu proizvodnju angažujući minimum izvršilaca, a označavanje oružja je neretko bilo na granici proizvoljne haotičnosti. Francuska se početkom rata susrela s alarmantnim nedostatkom opreme za armiju koja je angažovala preko osam miliona vojnika, a domaća industrija nije mogla da isprati narudžbine raznorodnog naoružanja. Pošto su ručna oružja poput pištolja i revolvera po pravilu na kraju liste prioriteta u takvim okolnostima, produkcija standardnog službenog revolvera model 1892 Saint-Etienne nije ni približno mogla da zadovolji iskazanu potrebu za kratkocevnim oružjem. Priroda sukoba na Zapadnom frontu je potpuno deplasirala prethodne koncepcijske postulate, jer su borbe rovovskog tipa na bliskom odstojanju iziskivale znatno veći broj revolvera i pištolja od onog koji je formacijski dodeljivan. Ranije su pomenuti revolveri bili praktično statusni simbol komandnog osoblja, koje ga je najčešće kupovalo o svom trošku uz preduslov da je u službenom kalibru 8 mm M92. U naoružanju je bilo i starijih revolvera modela 1873, ali ni približno dovoljno. Spasonosno rešenje je pronađeno „preko južne granice“, tačnije u baskijskoj oblasti Eibar. Tamošnja populacija je kroz vekove izgradila renome proizvodeći hladno oružje najvišeg kvaliteta, a mnoštvo malih radionica porodičnog tipa je na prelazu dva veka ovladalo tehnologijom izrade kopija najpoznatijih tadašnjih revolvera i pištolja jednostavnije konstrukcije. Pošto patenti glavnih američkih proizvođača „Smith&Wesson“ i „Colt“ nisu bili na snazi u Španiji, ove male firme iz Baskije su proizvodile svoje varijacije S&W modela na prelamanje, ali i novija rešenja zatvorenog rama poput M&P, Colt New Model Army, Navy i Police Positive.

Francuski vojni vrh se opredelio da od poznatijih baskijskih oružarnica poput „Trocaola Aranzabal Y Cia“, „Garate y Anitua Y Cia“, „Orbea Hermanos“ i čitavog niza njihovih „podizvođača“ naruči verziju S&W model 1902 Hand Ejector u tradicionalnom kalibru 8 mm. Sličnu odluku donela je i Velika Britanija, ali je za njihove potrebe isporučivan prelamajući revolver u kalibru .455 Webley, a Italijanima je njihov M.1889 10,35 mm Bodeo revolver dostavljan iz firme „Arizmendi y Goenaga“ i oružarnice čiji je vlasnik bio Salvador Arostegui. Uglavnom, svi ovi revolveri španske produkcije u francuskom vojnom arsenalu su dobili oznake „Model 92 espagnols“ i pokušao se njihovim prilivom sanirati hronični nedostatak kratkocevnog oružja za starešinski personal, deo konjice, artiljerije, za posade vozila i plovila, avijatičare i službe reda. Pošto isporučena količina nije bila dovoljna, od proizvođača sa iste lokacije je 1915. godine hitno zatražena proizvodnja što veće količine poluautomatskih pištolja na bazi Brauning modela 1903 u kalibru 7,65×17 mm. To je deo jedne druge i poznatije priče, takođe povezane sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, jer su upravo ti i takvi pištolji dodeljeni našim precima tokom preoružavanja uoči odlučnih bitki na Solunskom frontu. Ovaj put više pažnje posvetićemo revolveru s oznakama „Trocaola Aranzabal Y Cia“, koji nam je bio dostupan. Neizbežno poređenje s nama poznatijim S&W modelom M&P je zasnovano na gotovo identičnom spoljnom izgledu, iako su bitna mehanička rešenja jednim delom izmenjena. Baskijski revolver za Francusku u kalibru 8 mm ima osovinu doboša identičnog oblika kao raniji veliki Smith&Wesson model Hand Ejector, ali je cev dužine 11 cm i svojim dimenzijama se razlikuje od bilo kog rešenja ovog američkog proizvođača. Primetni su i neki drugi detalji nastali kao rezultat uštede na vremenu radi što brže produkcije, kao što je izostanak obrade dela rama iza branika obarača, drugačija geometrija repa udarača, uz pojednostavljen oblik udarne igle. Tek pogledom unutar mehanizma se uočava izostanak vođice za povratak obarača u početni položaj, a glavna opruga je simplifikovana V tipa, za razliku od tri odvojene opruge koje karakterišu S&W.

Ovo ni na koji način ne utiče na pouzdanost u radu, jer i posle punog veka od nastanka – oružje koje smo analizirali ima mehaniku za primer. Pošto je noviju municiju 8×27 mmR gotovo nemoguće pronaći (u manjim serijama ju je proizvodio jedino italijanski „Fiocchi“), odlučili smo da ne rizikujemo ispaljujući nekoliko raspoloživih originalnih francuskih metaka. Ali opšte stanje očuvanosti ovog Trocaola revolvera je takvo da se može uz primerenu pažnju koristiti i u sadašnje doba apsolutne vladavine polimerskih pištolja. Mehanički sklop je napravljen da traje i radi u uslovima grublje vojničke eksploatacije, a kvalitet okidanja je u rangu američkih revolvera slične koncepcije – glatko i jasno definisano, mada uz nešto duži DA mod. Druga oružja te generacije, kao Nagant 1892 ili švajcarski Swiss M1882 imaju znatno tvrđe okidanje, a originalni M&P je još uvek pravi dragulj na tom planu. Sitni nišani i rukohvat tipičan za to doba su svojevrsni anahronizam u poređenju s modernim rešenjima, ali svojim oblikom pružaju onaj jedinstveni osećaj kontakta s šarmantnim veteranom. U pitanju je krajnje priručno i izuzetno pouzdano oružje, nastalo u doba kada su majstori metalske struke finalni proizvod smatrali sopstvenim ponosom i čašću. U literaturi se može pronaći podatak da je Francuska kupila preko 450.000 revolvera od španskih proizvođača, ali sva je prilika da je isporučena količina dosta manja. Čak i ako se pridodaju kopije Colt New Army napravljene u firmi „Garate y Anitua Y Cia“, kao i pojednostavljena verzija francuskog M1892 Modle Ordonnance označena kao „Modele 1915“ iz oružarnice Antonija Erastija Ibarzabala – teško da ukupna produkcija može da bude tolika. Prvenstveno iz razloga što je na scenu stupio Ruby pistol s svojim nebrojenim varijacijama Ipak, impresivno je kako su sve te baskijske malene radionice s nekoliko desetina zaposlenih uspevale da sinhronizuju proizvodnju i Francuskoj isporučuju čak po 50.000 pištolja ili revolvera mesečno u najkritičnijem momentu. Veliki državni arsenali s mogućnošću serijske produkcije su tada pali na ispitu, a porodične manufakture se proslavile. Na primer, „Arizmendi, Zulaica y Ca“ je nastala neposredno pred početak Prvog svetskog rata i u industrijskom registru oblasti Eibar je 1915. godine imala samo šest radnika. Već naredne godine ih je bilo pet puta više, ali ostaje prava enigma kako su uspevali da ispune sve projektovane narudžbine. Odgovor možda leži u angažovanju drugih malih radionica iz neposrednog okruženja, što je još jedan primer kako se i u najtežim uslovima može pronaći spasonosno rešenje ako se raspolaže kvalifikovanim personalom. Sada smo u situaciji da uz neizmerno žaljenje samo nemo posmatramo kako nekadašnje velesile oružarskog sveta polako gase proizvodnju bilo kakvog oružja, jer su čak i nekada značajne veće španske firme „Star“, „Astra“ i „Llama“ postale deo istorije.

R. K.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još