SW M-76

Bez sumnje, prva asocijacija kod većine ljudi, čak i onih koji nisu poznavaoci vatrenog oružja, kada se spomene Smit i Veson, su njihovi revolveri. To i ne treba da čudi. U pitanju je jedan od najstarijih i najrenomiranijih proizvođača ručnog vatrenog oružja u svetu. Mnogi njihovi revolveri su ušli u legendu, poput Skofilda ili modela 29 u kalibru .44 Magnum kojeg je proslavio čuveni inspektor Hari Kalahan. Ali malo je poznato da je ova kompanija iz Springfilda u Masačusetsu proizvodila i dugocevno oružje namenjeno vojsci i policiji. Priča o S&W automatima počinje početkom druge polovine 1966 godine. Kao što je poznato, to je period sve većeg angažovanja Amerike u krizu ili bolje rečeno rat u Vijetnamu. Sve veći broj njihovih „savetnika“ regrutovanih iz redova CIA ili elitnih specijalnih jedinica poput Zelenih Beretki i SEAL timova je zahtevao posebno naoružanje pri izvršenju zadataka. Pogotovo im je bilo potrebno oružje za crne operacije u okolnim zemljama poput Kambodže ili Laosa. Na taj način je bilo moguće do izvesne mere prikriti tragove. Kao idealno oružje se pokazao čuveni švedski automat M-45, rađen u pogonima Karl Gustava. U pitanju je vrlo pouzdan automat, izuzetno kvalitetne posleratne produkcije a koji je nabavljan gotovo po dampinškim cenama. Ovo i ne treba da čudi jer je 2. Svetski rat nedavno završen i oružja je bilo na sve strane. Značajna količina ovih automata je završila u rukama južnovijetnamske vojske, kao i njihovih američkih saveznika specijalnog profila. Sam Karl Gustav M-45, ili „švedski K“ kako su ga još zvali, je oružje jednostavne konstrukcije. Na tubularni sanduk je sa prednje strane pričvršćena cev kalibra 9mm sa zaštitnom oblogom. Hranjenje je bilo pomoću okvira postavljenog sa donje strane, što je rešenje koje je već uveliko bilo usvojeno kao standard. Sa desne strane sanduka je bio jednostavan kundak koji se jednim potezom dovodio u rasklopljeno stanje. Naravno, srce svakog oružja je njegov zatvarač. Upravo je jednostavnost otvorenog, slobodnog zatvarača bila razlog za izvanrednu pouzdanost ovog oružja. U tim početnim fazama angažovanja, vrlo brzo je potvrđeno prijašnje iskustvo da veliki domet i preciznost ne igraju gotovo nikakvu ulogu u sukobima koji se odvijaju u džungli. U tako skučenom prostoru, sa ograničenim vidikom je mnogo veću ulogu imala velika vatrena moć i mogućnost brzog manevrisanja. A sve to je pružao automat. Osim toga, kod SEAL timova je švedski automat bio izuzetno cenjen jer je zahvaljujući svojoj konstrukciji bio u stanju da se prevede u borbeno stanje posle par sekundi od izranjanja iz vode. Nešto što je prilično nebitno drugima ali ovom profilu ratnika od izuzetnog značaja. Zato i ne treba da čudi zašto je „K“ bio popularniji od starih Tompsona ili M-3. Osim toga, treba navesti još jednu činjenicu koja nije za potceniti. Pripadnici specijalnih snaga u bilo kojoj vojsci jednostavno ne žele da svojim izgledom budu kao običnih „prašinari“, kako po uniformi, tako i po opremi i naoružanju. Istina, i ovi drugi boluju od iste boljke pa se iz petnih žila upinju da liče na „specijalce“…

Bilo kako bilo, Ratna Mornarica je pokušala da nabavi određene količine M-45 za sopstvene potrebe ali ih je dočekao hladan tuš. Naime, pacifistički nastrojena švedska vlada je zauzela zvaničan stav kojim se protivi američkom angažovanju u Vijetnamu te da uspostavlja embargo na prodaju svih tipova naoružanja, uključujući i ove automate. Gledajući iz današnje perspektive i uloge Švedske u slučaju Asanž, ne možemo a da se otmemo utisku da su „Vikinzi“ nekada imali mnogo više integriteta…
Zbog toga je mornarica odlučila da kontaktira domaćeg proizvoiđača Smit i Veson, sa zahtevom da naprave kopiju M-45. Za iskusne oružare to nije bio nikakav problem. Ne zaboravite, revolveri su daleko kompleksniji po pitanju izrade u odnosnu na automate sa slobodnim zatvaračem. Uz izuzetak par delova, ove druge može da pravi svaka osrednje opremljena bravarska radionica. Već 1967. godine su izašli prvi primerci novog automata M-76. U pitanju je doterana verzija, koja se donekle vizuelno razlikovala od od originala, ali se slobodno može smatrati njegovom kopijom. Zadržane su sve dobre osobine švedskog modela uz neke preinake koje su trebale da olakašaju život korisnicima. Na primer, podignuta je brzina rafalne paljbe sa 550-600 na približno 700 metaka u minuti. Ovo rešenje donekle otežava kontrolu automata pri rafalnoj paljbi prilikom gađanja sa upotrebom nišana.

Sa druge strane, prilikom iznenadnog kontakta sa protivnikom u prostoru sa ograničenom vidljivosti poput džungle, ovo rešenje, uz 36 metaka u okviru, omogućava korisniku nešto veću šansu za preživljavanje. Osim toga, automati su lako konvertovani za upotrebu sa integralnim prigušivačima. Bilo je dovoljno odvrnuti utvrđivač obloge cevi i ukloniti ga zajedno sa cevi, Naravno, posle toga se postavi nova cev sa integralnim prigušivačem i cela posao je gotov za jedan minut. Za kojekakve specijalce, izuzetno bitna stvar. 1976. Godine je čuveni konstruktor prigušivača Filip Dejter napravio svoj „univerzalni“ prigušivač koji je pored MAC 10 i Stena, savršeno odgovarao i M-76. Mada, treba napomenuti da je i originalni M-45 bio prerađivan za potrebe CIA, a verovatno i ostalih korisnika specijalnog profila za upotrebu integralnih prigušivača. Ovaj model se lako prepoznavao po prigušivaču koji je imao perforiranu oblogu na prednjem kraju i dužinom bio identičan sanduku.
Smit i Veson je napravio i zanimljiv eksperimentalni model M-76 koji je elektronskim putem ispaljivao municiju bez čahure. Verovali ili ne, automat je radio vrlo dobro, ali municija bez čahure jednostavno nije bila u stanju da izdrži grubo rukovanje što je dovelo do obustavljanja celog projekta. Inače, svojevremeno je sličan projekat municije bez čahure i oružja koje bi ga koristilo praktično dovelo nemački Hekler i Koh do bankrota. Očigledno je nekada bitno odbaciti napredne ideje na vreme zarad golog preživljavanja.

Većina novih automata je završila kod pripadnika SEAL timova mada su pojedini egzemplari viđeni i kod Zelenih Beretki. Ali događaji koji su sledili su deklasirali M-76 kao oružje izbora specijalaca. Naime, rat u Vijetnamu se rasplamsao i promenio svoje lice. Pojavila su se i neka druga oružja poput Stonerovih konstrukcija automatske puške i lakog puškomitraljeza. U konkurenciji sa njima, 9 milimetarski automat, jednostavno nije imao šanse. Zato je njegova proizvodnja u S&W u potpunosti obustavljena posle približno 6000 komada. Iako je ostao u arsenalu RM, isključivo za potrebe SEAL timova, znatno je češće viđan kod pilota helikoptera kojima je bilo potrebno kompaktno oružje velike vatrene moći u slučaju obaranja iza neprijateljskih linija.
Krajem 70-ih, prilična količina automata je razdeljena raznim policijskim službama. Tako je u napadu na Svetski Trgovinski Centar u Njujorku 11. 09. 2001. godine, uništeno skladište njujorške policije u kojem su se nalazile veće količine ovog oružja. Tako da ne mislite da je lagerovanje velikih količina zastarelog i trofejnog naoružanja praktikovano samo kod nas.
Ako su nova, ubojitija oružja poput jurišne puške M-16, barem što se tiče vojne upotrebe, došli glave automatu M-76, onda mu je filmsko platno udahnulo novi život. Naime, filmadžijama je automat bio dovoljno dobar, te su rekviziteri prilično često tokom 70-ih i 80-ih godina ovim oružjem naoružavali filmske junake, kako zlikovce, tako i one druge. Verovatno najupečatljivija je njegova pojava u skoro svim scenama u filmu „Omega Man“, i to u rukama, ni manje ni više nego tadašnjeg „glavnog baje“ Holivuda, Čarltona Hestona. Osim što je u pitanju prvi film u kojem se govori o svojevrsnoj zombi apokalipsi, to je i prvi put da se na filmskom platnu pojavljuje oružje sa montiranom baterijskom lampom. Naime, da bi Heston lakše jurio noćna stvorenja, filmski oružar mu je pomoću običnih stega montirao baterijsku lampu na zaštitnu oblogu cevi. Da li je ovo rešenje inspirisalo druge oružare, i to one u specijalnim AT jedinicama, ili je bilo obrnuto, nije nam poznato. Ali nije nemoguće da je umetnost poslužila kao inspiracija za stvarni život.

Kako je Smit i Veson još 1974. godine obustavio proizvodnju, ubrzo se javio problem sa rezervnim delovima. Tako je 1980. godine MK Arms kompanija počela sa njihovom proizvodnjom za potrebe policije i SEAL timova. Naime, pripadnici SEAL tima 1 su kontaktirali pomenutu firmu da za njih naprave određenu količinu rezervnih delova za automate koji se koriste na obuci. Sve do početka 80-ih, MK Arms je isporučivao tražene delove i okvire. Ubrzo su „Foke“ prihvatile MP-5 kao svoj osnovni automat te su obustavljene nove porudžbine. Međutim, u istom periodu počinje i nagli razvoj interesovanja za automatsko oružje kod jedne druge populacije, i to civilne. Od 1983. do 19. maja 1986. godine, odnosno dana stupanja zabrane proizvodnje automatskog oružja za civile, proizveli su oko 1500 komada svoje verzije automata pod nazivom MK-760. Oružje je nuđeno u automatskoj i poluautomatskoj izvedbi po cenama od 795 i 495 $, što danas zvuči smešno. Poluautomatska karabinska verzija je koristila većinu delova kao i automatska sa izuzetkom zatvarača, sanduka i cevi dužine 16 inča (približno 40 cm). Pištoljska verzija je koristila nešto kraću cev od 8 inča (oko 20 cm) i nije posedovala preklopni kundak. Obe poluautomatske verzije su nuđene sa okivirma od 14 metaka kao standardnim rešenjem ali su opciono mogli da se naruče i okviri od 24 i 36 metaka. Naravno, kao i originalni M-76, slobodno su mogli da se koriste originalni švedski okviri od M-45. Da bi opstali u biznisu posle zabrane, na poluautomatskim verzijama su urađene određene preinake. Naime, više nije bilo dozvoljena izrada poluautomatsokg oružja za civilno tržište sa slobodnim otvorenim zatvaračem jer su se jednostavno konvertovali u automatsko oružje. Zato su novi modeli dobili sistem sa slobodnim zatvorenim zatvaračem i odvojenim udaračem, na ovim prostorima najpoznatiji po upotrebi na automatskom pištolju „Škorpion“.

Međutim, zvezde nisu bile naklonjene kompaniji te je ona 1989. prestala sa egzistencijom. 2001. godine je Tactical Weapons Company of Arizona pokušala da na tržištu ponudi svoju verziju poluautomatskog karabina pod nazivom Omega 76, što je očigledna aluzija na Hestonov film. Iako je početak obećavao, prodaja je ubrzo opala te je proizvodnja prekinuta. Od tada, samo kompanija LaFrance Specialties, koja je otkupila zalihe rezervnih delova od MK armsa pruža usluge popravke i održavanja automata M-76 i MK-760.
Automat M-76 nije nudio ništa revolucionarno u vreme kada je nastao, ipak je šteta što je brzo okončao službeni život. Svojim kvalitetima poput niske cene, jednostavne proizvodnje i visoke pouzdanosti zaslužio je više. Svejedno, otišao je, ako ništa drugo u istoriju filma kao oružje izbora jednog oskarovca i prvog ubice zombija. Malo li je?

Ninoslav Trifunović