Ubitačni osamdesetogodišnjak
Tehničke knjižice raznorodnih sredstava koje su korišćena za vojne namene izuzetno su dragoceni dokument kojim se neretko ne pridaje adekvatan značaj. Nedavno smo, usred potrage za sasvim drugim primercima streljačkog naoružanja koje je izbačeno iz aktivne upotrebe, pronašli sanduk sa četiri mitraljeza kalibra 7,62×54 mmR ranije sovjetske proizvodnje, demontirana sa otpisanih oklopnih vozila. Svi primerci su imali dvojne tehničke knjižice sa pedantno zabeleženim podacima o prijemu, upotrebi, količini ispaljene municije, remontovanju uz opis istrošenosti pojedinih delova. To je bila prilika da analiziramo i oprobamo veterane SMGT, koji su u jednom periodu bili značajno oružje nekadašnjih oružanih snaga.
Mitraljez SG43 konstruktora Pjotra Maksimoviča Gorjunova nastao je u vrlo kompleksnim okolnostima Drugog svetskog rata na Istočnom frontu, kada se pokazala tačnom ranija konstatacija da su stariji mitraljezi sa vodenim hlađenjem Maxim 1910, zbog svoje ogromne mase i sistema prenosa na položaju, apsolutno neprimereni borbenoj upotrebi. Još tridesetih godina, Crvena armija je planirala da ih postepeno povuče iz službe, ali je predviđeni model Vasilija Aleksejeviča Degtarjova DS-39 istog kalibra 7,62×54 mmR u trupnoj upotrebi iskazao određene nedostatke i Maximi su ostali standardni mitraljezi sovjetskih boraca. Ponajviše tokom jeseni i zime krajem 1941. godine, kao i u prvoj polovini naredne godine, uvidelo se kako njihovi gabariti, zlosrećno postolje Sokolova s točkovima, a ponajviše platneni redenici, usporavaju i otežavaju manevar posadama. Tako je u maju, komesar Ustinov iz Artiljerijskog komiteta inicirao dizajn i razvoj drugačijeg oružja. Malo poznati Gorjunov, uposlenik Zavoda u Kovrovu, predstavio je rešenje koje je zasenilo renomirane konkurente, jer je bilo lakše (nepunih 14 kg), spretnije za prenošenje i rukovanje, jednako robusno za terenske uslove, koristilo je sistem pozajmice gasova, odlkovala ga je poslovična sovjetska pouzdanost, visoka preciznost i korisni domet, a rešen je i problem prethodnih tkanih redenika uvođenjem metalnih. Nazvan „Stankovij pulemjot sistemi Gorjunova“, proizvođen je od proleća 1943. godine, iako produkcija nije bila dovoljna da do kraja sukoba potpuno zameni Maxim, jer je do kapitulacije Rajha napravljeno samo 80.000 primeraka.
Idejni tvorac mitraljeza, Pjotr Maksimovič Gorjunov, nije dočekao da njegovo oružje značajno doprinese pobedi, jer je smrtno stradao par meseci posle njegovog uvođenja u armijsku upotrebu, a ono je više puta modifikovano još za vreme rata. Najpre je bilo predviđeno da se za njega koristi pomenuto postolje Sokolov, ali je serijska proizvodnja rađena sa mnogo upotrebljivijim, koje je osmislio Degtarjov, pomoću koga se SG lakše transportovao, a u pridodatom položaju mogao je vrlo efikasno da se koristi u protivavionske svrhe uz tipski nišan. Dalje, izgled cevi je menjan uvođenjem nekoliko varijanti kanelura radi hlađenja i umanjenja mase, uvedeno je trokrako postolje za montažu na različitim platformama, pa su te varijacije nazivane SGM i SGMB, a posle rata je razvijena i SGMT za ugradnju na oklopna vozila.
Mitraljezi Gorjunova su na naše područje najpre pristigli s borcima Crvene armije, leta 1944. godine, potom u vidu isporuke naoružanja SSSR snagama NOVJ, iako su neuporedivo brojniji bili Maxim 1910/30. Ovdašnji korisnici su odreda iskazivali respekt prema ovom nepoznatom modelu, ističući opciju brze zamene cevi i hromiranu unutrašnjost, potom redenike od čeličnog lima, iako je zadnji nišan sa skalama namenjenim različitoj municiji u zavisnosti od tipa i mase zrna, mnoge zbunjivao. Budući da su SGM i SGMT bili kasnije ugrađivani na razna oklopna vozila, kupljena u Sovjetskom Savezu, najveća količina se našla ovde posle nabavke tenkova T54 i T55. Pojedine varijante tenka T54 imale su SGMT elektro-opaljenja, spregnut sa topom, uz dodatni mitraljez kojim je upravljao vozač, dok je tek verzija T55A dobila moderniji PKT identičnog kalibra. Osamdesetih godina prošlog veka, svi tenkovi ovog tipa u JNA bili su opremljeni PKT mitraljezima, a SGMT i SGM čuvani su u magacinima ratnih rezervi, iako je veća količina uništena početkom ovog veka u sklopu smanjenja količine naoružanja na našem prostoru.
Širom sveta, pogotovo u zonama uticaja nekadašnjeg SSSR, mnoštvo Gorjunova je do današnjeg dana korišćeno širom sveta i još uvek se mogu videti na prvim borbenim linijama od Bliskog i Srednjeg Istoka, Afrike, Južne Amerike, kao i među obema suprotstavljenim stranama na tlu Ukrajine. Naravno, niko ne koristi originalna postolja, već uglavnom modifikovane oslonce raznog tipa, ali interesantno je navesti kako se svi SG modeli odlikuju skoro neverovatnom izdržljivošću i posle ogromne količine ispaljene municije.
Naša ranija iskustva sa dostupnim primercima bila su takođe za svaku pohvalu, a sva četiri tenkovska mitraljeza koja smo sada pronašli, u propratnim knjižicama imala su zabeležen utrošak manevarske i bojeve municije izražen u brojkama koje prevazilaze pedeset hiljada. Nijedan od vitalnih delova ne pokazuje ni naznaku istrošenosti ili deformacije, funkcionalnost je na najvišem nivou, te ne čudi što ih na bojnom polju današnjice rado i često koriste. Municija 7,62×54 mmR je sveprisutna i dostupna, pa ni ovakvi osamdesetogodišnji veterani nisu anahronizam, jer pružaju vatrenu moć koja pešadijskim sastavima nižeg formacijskog ranga neretko čini razliku između života i smrti.
Kineski Type 53 i 57 su bili znatno nekvalitetniji od sovjetskog
Tim mađarskog zavoda „Fegyver-es Gepgyarto Reszvenytarsasag“, predvođen Jožefom Kučerom, šezdesetih godina 20. veka razvio je svoju verziju Gorjunova, u vidu mitraljeza opšte namene pod imenom KGK, koja je imala konvencionalni rukohvat i kundak, dvokrake nožice (kada se koristi kao odeljenski PM), odnosno mogućnost dejstva sa postolja kao oruđe podrške u sastavu jedinica višeg ranga. Istovremeno, u zemlji nastanka se razmatralo redizajniranje kako bi SG43 postao oružje identične namene, ali je ingeniozni Mihail Kalašnikov svojim PK modelom nadmašio sve takmace. Kina je dosledno iskopirala prvobitnu varijantu na postolju sa točkovima u vidu svojih modela Type 53 i 57, te je ovo oružje dosta korišćeno u brojnim sukobima, ponajviše ono prosleđeno snagama Severnog Vijetnama. Naravno, kvalitet njihovih varijanti je bio ispod donje granice prihvatljivosti, a mitraljezi su se vrlo često kvarili do neupotrebljivog stanja, tako da su izašli na vrlo loš glas i već naredne decenije izbačeni iz naoružanja.
Tekst i foto: Milan Milanović
Foto: privatne zbirke
