Unikatni primerci
Pre nego što podrobnije opišemo primerak pištolja koji nam je nedavno zaokupio pažnju, ukazaćemo na tipičnu pojavu koja je na našem području umanjila vrednost mnogih predmeta istorijske važnost. Naime, čak i u muzejskim postavkama se nalaze pištolji i revolveri značajnih ličnosti koji su naknadno prerađivani ili ponekad i neautentični jer je u pitanju samo model istog tipa kao onaj koje su pojedinci koristili. U tom smislu, primer ratnog trofeja Pavla Jakšića u vidu pištolja Bereta Model 34 predstavlja izuzetak, jer je zadobijen tokom inicijalne borbe Prve proleterske brigade u Gaočićima 22.12.1941. godine, kada je komandujući oficir italijanske posade prilikom predaje simbolično uručio svoje oružje Jakšiću kao komandantu Četvrtog (Kraljevačkog) bataljona koji ih je porazio. Ovaj datum je kasnije slavljen kao praznik ovdašnjih oružanih snaga, a pomenuta Bereta je bila najdraži simbol borbe protiv fašizma proslavljenog partizanskog starešine.
Ne želeći da formiramo bilo kakve paralele, ovoga smo se podsetili kada smo razgledali i oprobali pištolj CZ99 u kalibru .40S&W koji odnedavno krasi kolekciju prijatelja našeg časopisa. U pitanju je primerak koji je sredinom devedesetih godina u vidu poklona zaslužnim pojedincima uručio ondašnji predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević, specijalno dorađen ukrašavanjem u Atelju za graviranje kragujevačke fabrike. Funkcioner Socijalističke partije Srbije iz oblasti Zapadne Srbije se istakao tokom jedne izborne kampanje, pa je zajedno s nekolicinom kolega lično od svog partijskog vođe nagrađen, a među njima je to bio svojevrsni statusni simbol kojim su godinama kasnije dokazivali prestiž i rang. Tada je među njima zaživeo pogrešan termin jer su se hvalisali dobijenom „dugom desetkom“ jer je kalibar .40 Smith and Wesson bio manje poznat i prisutan.
Na ramu predmetnog oružja se nalazi utisnuta oznaka pomoću koje je utvrđena 1993. godina kao datum proizvodnje, a pištolji CZ99 su tada još uvek bili vrlo visokog kvaliteta izrade i primenjenog dostupnog materijala. Istina, upravo modeli u predmetnom kalibru nisu bili naročito traženi u asortimanu specijalizovanih prodavnica, jer je metak 9x19mm nešto pre toga postao službeni kalibar i do te municije se znatno jednostavnije dolazilo, pa su CZ99 u kalibru 9 mm Para bili češći. Na ovom pištolju najpre zaokuplja pažnju graviranje čeličnih površina, koje nije u maniru kiča niti preglašeno kitnjasto, što je kod nas najčešće slučaj. Dominantan je grb Srbije s gornje strane navlake ispred zadnjeg nišana, dok je ostatak neupadljivo ulepšan tako da čini skladnu celinu. Aluminijumski ram je dobio manju diskretnu nanetu šaru jer svojstva materijala ne omogućavaju opsežne intervencije niti se preporučuju, a ostvaren je dopadljiv crno-beli kontrast. Korice drške su izrađene od kvalitetne orahovine, bez suvišnih nagradnji u vidu duboreza, sa leve strane je takođe državni grb, a s desne monogram ponosnog prvobitnog vlasnika.
Ukupno uzevši, ostvaren je estetski efekat, a pištolj je potpuno funkcionalan da se koristi kao i svako drugo oružje te namene, jer nema bojazni da dođe do bilo kakvog oštećenja. Ovo naglašavamo usled pojave da se intarzije od plemenitih metala deformišu ili čak otpadnu nakon nekoliko ispaljenih hitaca, a dešavalo se da pištolj ukrašen nanetim segmentima ili ukopavanjem dubokih gravura izgubi proporcije mase navlake u tolerancijama koje omogućavaju nesmetan rad poluautomatike. Predmetni CZ99 je savršeno ispravan i bezbedan u tom smislu, ne iskazuje bilo kakve naznake neželjenih propratnih pojava, a tačnost pogodaka je primerna pa nije samo ukrasna kategorija.
Kod kolekcionarskog oružja, uvek se postavlja pitanje njegove vrednosti u smislu dalje prodaje zainteresovanima, a to zaslužuje poseban osvrt. Primerci pištolja Walther PP i PPK koje je vođa Trećeg Rajha dodeljivao naročito istaknutim velmožama NSDAP, Vermahta i SS dostižu astronomske cene na tipskim aukcijama, mada je autentičnost mnogih uvek problematična jer se za ličnosti Geringa, Himlera ili Gebelsa vezuju primerci za koje nema dokumentovanih dokaza da su ih zaista posedovali i koristili, a verzirani preprodavci često od „običnih“ umešnim intervencijama sačine raskošno oružje željenog izgleda. Takođe, u Sjedinjenim Američkim Državama vlada vekovna pomama za pištoljima ili revolverima koji se navodno vezuju za slavne osobe, pa su i sertifikati uvek upitne validnosti. Primera radi, pojavilo se više desetina revolvera koji su tobože pripadali Elvisu Prisliju ili Džordžu Patonu, a o famoznom misteriozno nestalom Lugeru kalibra .45ACP da i ne govorimo.
Ovaj pištolj zasigurno ne dostiže takve milionske brojke, ali bez dileme u našim uslovima predstavlja kolekcionarski primerak od značaja, jer svedoči o jednom periodu naše bliske istorije koji je obilovao zbivanjima koja su izmenila živote većine ovdašnje populacije. Tim pre što nije upropašten nestručnim nanošenjem nikla koji vremenom otpada sa metalnih površina ili provizornim udubljivanjem useka kako bi se dobio određeni natpis ili figura. Brojni kragujevački pištolji M57, M70, M88 i CZ99 koji su samo hromirani, gravirani i imaju ukrašene korice rukohvata nemaju nikakve čak ni ukrasne atribute kako bi se smatrali u tom smislu posebnim.
Pošto je višegodišnja saradnja s ovdašnjim pasioniranim kolekcionarima doprinela da „Kalibar“ objavi seriju izuzetno zapaženih članaka o određenim modelima i primercima, pozivamo čitaoce da nam se i dalje javljaju kako bi retka i osobena oružja predstavila našoj javnosti. To ne mora da bude unikatni revolver nekog monarha, ukrašen draguljima i s drškom od mamutove kljove, već da sobom nosi storiju koja će zaokupiti pažnju čitalačke publike.
tekst i foto Milan Milanović
