Zaboravljeno oružje

Štandšuce Helrigel M1915 (Maschinengewehr des Standschützen Hellriegel) je bio Austro-Ugaraski mitraljez na vodeno hlađenje, proizveden tokom Prvog svetskog rata, u veoma malom broju u vidu eksperimenta. Malo se zna o Štandšuce Helrigel M1915. Jedini izvori o Helrigelu je nekoliko fotografija sačuvanih u arhivu Nacionalne austrijske biblioteke pod nazivom „Maschinengewehr des Standschützen Hellriegel“ (bukvalan prevod Puškomitraljez od rezerviste Helrigela). Fotografije datirane u oktobru 1915. godine pokazuju kako se puška testira na strelištu. Naziv i magazin puške pokazuju da je puška bila automatska, a njen dizajner je bio neko ko se zvao Helrigel iz austrijske milicijske jedinice Štandšucen, koja je imala zadatak u odbrani Tirola i regije Forarlberg na prostorima zapadne Austrije, koje su se graničile sa bivše „neutralnom“ Italijom. Razvoj ove puške se poklopio sa ulaskom Italije u Prvi svetski rat na strani Antante i naknadnom objavom rata na Austro-Ugrasku – njenu bivšu saveznicu iz Centralnih sila – što ju je kasnije prisililo da ratuje na 3 fronta. Moguće je da je ideja o pušci došla iz linija fronta, moguće od jednog starešine, pa je proizvodnja puške nastavljena na terenskoj radionici ili u malom skladištu. Takođe je moguće da je ona stvorena na tuđoj inicijativi. Štandšuce nije izašla iz faze prototipa i testiranja i bila je zaboravljena. Verovatno je proizvedena samo jedna puška i ona je ili bila razbijena ili rastavljena.

Moguće je da je to prvi konvencionalni dizajn mašinke koji je bio testiran. Vojna teorija nastanka Štanšuce Helrigela je najverovatnije veoma slična ranijim lakim mitraljezima, kao što je Šoša i Brauninga. Laki mitraljez koji mogu da nose vojnici, da se koristi u pešadijskim napadima i u supresivnom pucanju. Štandšuce Helrigel je bio automatsko oružje. Puška je imala cev na vodeno hlađenje. Taj okvir za vodeno hlađenje je naizgled uzet od Švarclose mašinke. Okvir za vodu je imao dva otvora, jedan da se napuni vodomi, a drugi da otpusti paru. Spoljašnjost cevi je bila pokrivena kožom, kako bi mogao da je drži onaj koji je koristi, a da se ne oprži kada se cev ugreje od pucanja. Druga savijena cev je bila postavljena ispod prethodne i koristila se kao prednji pridržavač. Kundak puške je naizgled modifikovana verzija Manlihera 1985, sa dubljim urezom utora za palac. Detaljno funkcionisanje unutršnjosti puške nije baš poznato. Naizgled puška je imala mehanizam pokretanja protiv povratnog udarca, sudeći po dvema zavojnicama koje su izbočene iza cilindričnog prijemnika. Na vrhu prijemnika je bio postavljen gvozdeni nišan, za zadnjim nišanom koji je mogao biti podešen u zavisnosti od daljine. Po grubim procenama, brzina ispaljivanja je bila oko 550-650 rundi po minuti. Mada je u stvarnim borbama, brzina ispaljivanja koja je puška mogla da izrdži je bila mnogo manja.Kao što se vidi sa preživelih fotografija, za korišćenje ove puške su bile potrebne dve osobe, onaj koji puca i onaj koji nosi šaržere. Onaj koji nosi šaržere nosi takođe sa sobom ranac koji je mogao da ima do pet bubanj šaržera, dva normalna i opremu za čišćenje oružja. Onaj koji puca nosi kaiš oko ramena, koji je verovatno bio korišćen za nošenje puške. Moguće je da je metalna kopča na kaišu služila za pucanje prilikom hoda, dok je puška u nivou kuka. Sličan uređaj je bio korišćen kod Brauninga, kopča koja je mogla da podrži kundak puške na nivou kuka. Štandšuce Helrigel nije imao dvonožac ili bilo šta drugo za ugrađivanje, što je bio problem prilikom neprekidnog pucanja. Verovatno je vojnik trebalo da puca iksljučivo sa ramena ili kuka, što bi smanjilo preciznost puške. Dodatno, na kraju cevi, nije bilo uređaja za prigušivanje njuške mašinke, koji bi smanjio svetlo koje izlazi prilikom pucanja, što bi eventualno zaslepelo onog koji puca, a samim tim još više smanjilo preciznost. Međutim, ovaj problem je verovatno bio ublažen korišćenjem municije za pištolje.Još jedan potencijalni nedostatak puške je bila veza mašinke i bubanj magazina kroz fleksibilan žljeb. Kada se puca sa ležećeg položaja, onaj koji puca mora da izdrži čitavu težinu, kako bi osigurao da puška stoji iznad bubanj magazina, što mora da ostane u uspravnom položaju. Ne samo što izgleda relativno neprijatno u dizajnu, ali je takođe moguće da vojnik puca naglo na različite strane, što bi dovelo do kvara u punjenju neobičnog fleksibilnog žljeba.

Ne zna se da li su testovi Štandšuce Helrigel bili uspešni, ali zbog mnogih osobenosti u dizajnu i komplikovanim pravljenjem, postoji velika verovatnoća da su testovi bili neuspešni i rezltati nezadovoljavajući. Još jedan aspekat neuspeha je i cena puške, koja je zbog izabranih materijala (kao na primer kože) i komplikovane proizvodnje, bila preskupa. Takođe, austro-ugarska vojska u tom peroidu nije imala zaliha za tako ambiciozan i neproveren dizajn. Sve je to dovelo do toga da Štandšuce Helrigel Model 1915 nikada ne izađe iz faze testova, postajući zaboravljeno oružje u istoriji sa skoro nepostojećim preživelim dokumentacijama.