Italijanski metak 6,5×52

Italija je 1888, osnovala „Commissione delle Armi Portatili“ – Komisiju za lično oružje. Ova komisija imala je zadatak da usvoji odgovarajući bezdimni barut, kao i novi službeni metak. Usledio je niz testova različite municije, počevši od kalibra 6 mm, do 8 mm koje je razvila Kraljevska pirotehnička laboratorija u Bolonji (Reale Laboratorio Pirotecnico di Bologna). Konačno, zahvaljujući najviše uticaju majora Antonija Benedetija iz arsenala u Breši i sekretara komisije, usvojen je metak tada revolucionarno malog kalibra 6,5 mm sa čaurom dužine 52 mm.

Metak je bio vrlo moderne konstrukcije, sa žlebom za izvlakač na čauri. Pažnja je posvećena i detaljima, kao što je npr. venac u unutrašnjosti vrata čaure, koji je služio da spreči potapanje zrna u čauru, dublje nego što je to predviđeno. Oživalno zrno sa olovnim jezgrom i košuljicom od melihora imalo je težinu od 10,45 g. Tako je Italija imala spremnu municiju za pešadijsko oružje, koje je tek trebalo da se usvoji.
Puška i karabin Manlicher-Carcano M1891 je prvo oružje novog kalibra, uvedeno u naoružanje italijanske vojske, a municija 6,5×52 pakovana je u mesingane okvire od šest metaka. Kao pogonsko punjenje usvojen je nitroglicerinski barut Balistit težine 1,95 g. Međutim, visoka temperatura sagorevanja ovog baruta, koja se kretala oko 3.000-3.500 stepeni celzijusa, pokazala se pogubnom za cevi oružja. Pored toga, barut je postajao vrlo nestabilan u različitim klimatskim uslovima. Tako je 1896, Kraljevska barutana u Liri (Reale Polverificio del Liri) razvila barut Solenit, koji je bio kombinacija trinitroceluloze (40%), dinitroceluloze (21%), nitroglicerina (36%) i mineralnih ulja (3%). Ova kombinacija je smanjila temperaturu sagorevanja na razumnih 2.600 stepeni.
Barut, izrađen u formi kratkih, debelih cevčica braon boje, pokazao se stabilan i ostao u upotrebi, do kraja vojne proizvodnje ove municije, pedesetih godina 20. veka. Težina punjenja iznosila je 2,27 g. Početna brzina zrna ispaljenog iz pešadijske puške bila je 700 m/s. Uvođenje u naoružanje automatskog oružja, uslovilo je dodatno osiguranje kapisle od ispadanja, pa je tako dance dobilo drugačiji profil. Od 1907. i zrno je izrađivano sa žlebom, radi čvršćeg vezivanja sa čaurom, u čiji su vrat plasirana tri trougla uboda.

Municiju 6,5×52 proizvodilo je više fabrika u Italiji. Pored državnih „Pirotecnico di Bologna“ iz Bolonje i „Pirotecnico di Capua“ iz Capue, u izradi ove municije za italijansku vojsku, uključile su se i privatne fabrike: „Sociteta Metallurgica Italiana“ – Campo Tizoro, do Prvog svetsko rata, kao i „Bomprini Parodi Delfino“ – Colloferro (Roma), „Leon-Beux & C.“ – Milano, „Hirtenberger-Patronen Zuendhuetchen und Metallwarenfabrik A.G.“ – Hirtenberg, Austrija, između i u toku Drugog svetskog rata.
Razvijeno je i više tipova zrna specijalne namene: pancirno, obeležavajuće, zapaljivo, eksplozivno. Takođe i više tipova vežbovne municije, kratkog dometa. Jedno od interesantnijih zrna bilo je i kartečno zrno, čije se jezgro sastojalo od čak šest delova. Ovaj tzv. „stražarski metak“, pretvarao je vojničku pušku u svojevrsnu sačmaricu!
Ratna produkcija
Kao standardni metak, 6,5×52 koristilo je sve italijansko pešadijsko naoružanje sa dugim cevima u Prvom svetskom ratu. Iako je ratni ispit položio sa vrlo dobrim uspehom, jer je imao solidnu balistiku, trzaj oružja bio je blag i borbeni kompleti lakši – metak je pratio glas da je nejak i njegovo zrno slabo smrtonosno. Ukoliko se uporedi sa većinom ostalih zemalja u sukobu, koje su koristile snažnu municiju u kalibrima 7,62-8 mm – to je i delovalo tako. Čak i ostale države, koje su upotrebljavale svoju municiju u kalibru 6,5 mm – Grčka, Holandija, Rumunija, Portugal, Švedska, Norveška i Japan – mislile su isto i sve su do Drugog svetskog rata usvojile još jedan jači kalibar, namenjen mitraljezima (ako ga već nisu i potpuno zamenile).
Tako je Italija pred sam početak Drugog svetskog rata pokušala da zameni svoj nacionalni kalibar. Da bi se to izvelo što bezbolnije, odlučeno je da se koristi ista čaura proširenog vrata za zrno kalibra 7,35. Kako su sve ostale dimenzije novog metka ostale iste, na postojećem oružju trebalo je samo da se zameni cev. Rat je izbio suviše brzo i omeo ovu ekonomičnu zamenu kalibra. Tako je 6,5×52 i dalje bio sinonim za italijansko oružje, a kompromis je napravljen samo za novi mitraljez Breda M37, za koji je usvojen snažni metak 8x59RB.

Tokom ratne produkcije, štednja na materijalu i brzina proizvodnje je postajala imperativ, pa su košuljice zrna koje su do tada rađene od legure melihor (80% Cu i 20% Ni) zamenjene dosta ekonomičnijim – čeličnim, presvučenim oblogom od tombaka. Žleb sa zrna je nestao i od 1940, ono se u čauru fiksira jednostavnijim pertlovanjem vrata čaure. Radi štednje mesinga, uvedene su i čelične čaure, koje su u prvo vreme fosfatizovane, a zatim samo lakirane. Isto se desilo i sa mesinganim okvirima, koje su zamenili čelični i izrađivani su u nekoliko varijanti zaštite od korozije – brunirani, fosfatizovani, galvanizovani i kalaisani.
Proizvodnja za vojne potrebe nastavljena je i posle rata, sve do pedesetih godina 20. veka. Firma SMI proizvodila je ovu municiju do polovine sedamdesetih godina 20. veka. Danas je 6,5×52 Carcano i dalje u proizvodnji sa lovačkim ili zrnom s punom košuljicom, uglavnom za entuzijaste koji se bave gađanjem iz starog oružja.

Zanimljiva je istorija ovog kalibra na našim prostorima. Po završetku Prvog svetskog rata, novoformirana Kraljevina SHS nasledila je i austrougarske magacine pune oružja. Takođe, posle deobe plena između saveznika, u zemlji je ostala mala količina italijanskih pušaka i karabina sistema Manlicher-Carcano i mitraljeza sistema Fiat, iz austrougarskog ratnog plena. Iako je formalno svrstano u naoružanje, italijansko oružje je u Kraljevini posmatrano kao rezervno i nije se ni nalazilo u rukama vojnika. Mitraljezi Fiat bili su razlog da se skoro sva raspoloživa municija 6,5×52 prilikom pretresa i kontrole u VTZ Kragujevac, izvadi iz originalnih okvira i prepakuje, dok su puške adaptirane na grčki kalibar 6,5×54 (utisnuto slovo „G“ na kundaku radi raspoznavanja) – kako bi se racionalno iskoristile zalihe.
Veća količina Italijanskog oružja stiže na naše prostore, tokom Drugog svetskog rata. Pored oružja zaplenjenog od italijanskih vojnika i Saveznici su ga još od operacija u Severnoj Africi, doturali padobranima i četnicima i partizanima. Posle kapitulacije Italije 1943, na teritoriji Jugoslavije došlo je do prave „poplave“ oružja i municije italijanskog porekla, koje je korišćeno i nekoliko godina posle rata. Naročito su bili popularni kratki karabini Manlicher-Carcano M1891. Zbog nestandardnog kalibra i tehničke prevaziđenosti, oružje kalibra 6,5×52 je među prvim povučeno iz naoružanja jugoslovenske vojske.
B. V. Stanković