Branislav V. Stanković

Vatra bez dima

Druga polovina osamdesetih godina devetnaestog veka, donosi bezdimni barut, a time i revoluciju u razvoju vatrenog naoružanja. Francuzi su svim evropskim državama dali „domaći zadatak“ sa puškom Lebel M-1886 u kalibru 8x50R, koja je koristila municiju sa bezdimnim barutom.
Ubrzo počela je opšta trka. Sve države ulagale su napore, da u naoružanje što pre uvede „malokalibarsku“ pušku sa magacinom, koja bi koristila municiju punjenu bezdimnim barutom. Naime, u naoružanju su se do tada nalazile, uglavnom, jednometne puške i karabini kalibra 10-12 mm sa municijom punjenom crnim barutom.

Metak 8x50R M93 Mannlicher, foto: Branislav. V. Stanković
Metak 8x50R M93 Mannlicher, foto: Branislav. V. Stanković

Iste godine 1886. Austrougarska fabrika u Štajeru OEWG, počinje sa serijskom proizvodnjom puške Ferdinanda Mannlicher. Puška je, za to vreme, bila vrlo modernog dizajna i predstavljala je svojevrsnu revoluciju u razvoju vatrenog oružja. Konstrukcija je posedovala pravočepni zatvarač i punjenje magacina ramom sa pet metaka. Međjutim i dalje je korišćen stari službeni metak 11x58R Werndl, što je za ovako avangardnu konstrukciju predstavljalo hendikep.
Kritike javnosti, ali i one koje su stizale direktno sa carske stolice, dovele su do toga da je Austrougarski vojni vrh, užurbano tražio alternativu. To je dovelo do toga, da se posle samo dve godine usvoji metak kalibra 8 mm. Ali kako hemijska industrija monarhije, još nije pronašla adekvatan bezdimni barut, metak je i dalje punjen presovanim crnim barutom!

Mnogo mana

Ruku na srce, ovo nije bio jedinstven slučaj. Velika Britanija (.303) i Rusija (7,62x54R) su takođe usvojile malokalibarsku municiju koja je, kao prelazno rešenje, prvobitno punjena presovanim crnim barutom.
Austrougarski novi metak M-88, kao i sve ostalo što se na brzinu usvoji, imao je karakteristike koje je tehnologija toga vremena diktirala. Čaura je imala obod, njena ramena su bila blaga sa kratkim vratom koji je slabo držao zrno, takođe, dosta truda je uloženo da se kapisla obezbebedi od ispadanja. Zrno mase 15,8 g imalo je jezgro od otvrdnutog olova i košuljcu od čeličnog lima. Košuljica nije imala nikakvu stalnu antikorozivnu zaštitu, nego su zrna premazivana zaštitnim podmazom, koji se sastojao od šest delova ulja za oružje i četiri dela voska. Ovo je možda bilo najlakše i najjeftinije za proizvodnju, ali sigurno ne i dovoljno sigurno za duže čuvanje municije.
Barutno punjenje od 4 g crnog baruta, obezbeđivalo je zrnu M-88 početnu brzinu od 530 m/s.

Municija M-93 u specijalnom ramu (M-90) koji je služio za lakše i brže punjenje magacina puške, foto: Branislav. V. Stanković
Municija M-93 u specijalnom ramu (M-90) koji je služio za lakše i brže punjenje magacina puške, foto: Branislav. V. Stanković

Nove manliherke kalibra 8 mm dobile su oznaku M-88 a stare su zamenom magacina, glave zatvarača, izvlakača i cevi, dobile oznaku M-86/88.
Posle dve godine, austrougarska hemijska industrija uspela je da proizvede nešto, što bi se uslovno moglo nazvati bezdimnim barutom. Odnosno, to je bila mešavina nitroceluloze i celuloze, koja je i pored zadovoljavajućeg pritiska, davala i pristojnu količinu dima, pa je ovaj barut nazvan polubezdimni!
Kako je i ovaj, „polubezdimni“ bio korak napred u odnosu na klasičan crni barut, usvaja se novi metak M-90, koji se od predhonog razlikovao po novoj, inicijalnoj kapisli i novom barutnom punjenju od 2,75 g, koji je početnu brzinu zrna M-88 podigao na 620 m/s (pešadijska puška).
Kapisla je bila domaća modifikacija Berdanove, gde se, umesto dve rupice pored nakovnja, primenjivala jedna veća, koja se nalazila u sredini samog nakovnja. Usvajanje novog metka uslovilo je i modifikaciju pušaka, odnosno zadnjih nišana i cevi, pa su tako nastale manliherke M-1886/90 i M-1888/90.
Konačno, 1892, usvaja se nitrocelulozni bezdimni barut oznake 0,5/2 mm M-92 u okruglim listićima, formiranim tanjirasto. Iako je ovaj barut bio dobrih osobina, tokom proizvodnje municije 8x50R eksperimentisalo se sa još nekoliko vrsta baruta, tako da se mogu sresti meci punjeni i sa nitroglicerinskim barutom, u četvrtastim listićima. Barut se proizvodio u tri barutane: Blumau, Pressburg i Saubersdorf.
Konačan austrougarski službeni metak sastojao se iz zrna M-88, kapisle M-90 i barutnog punjenja M-92 a dobio je zvaničnu oznaku M-93.

Velika Proizvodnja

Do Prvog svetskog rata, zahvaljujući izvoznim poslovima štajerske fabrike, metak se raširio po Latinskoj Americi i Africi, bio je službeni metak i Sijama (Vijetnam), u Evropi je bio u službenoj upotrebi u Bugarskoj i delimično Albaniji.
Uvođenjem nove pešadijske puške Manliher M-1895 a zatim i mitraljeza Škoda i Schwarzlose u naoružanje, kao i povećanog izvoza, javila se potreba za što većom proizvodnjom municije.
Pored državne fabrike u Velersdorfu – „Staatsfabrik Woellersdorf“, municiju 8x50R M-93 za austrougarsku vojsku, proizvodili su i fabrike „Georg Rot“ (Beč), „Manfred Weiss“ (Budimpešta), „Keller und Co.“ (Hirtenberg), „Berdonfer Metallwarenfabrik“ (Berndorf). Kasnije, tokom rata u proizvodnju se uključila i „Sellier & Bellot“ (Prag), kao i više nemačkih firmi.

 Metak 8x56R M-30 Mannlicher, foto: Branislav. V. Stanković
Metak 8x56R M-30 Mannlicher, foto: Branislav. V. Stanković

Zajedno sa Nemačkom, Austrougarska je bila pionir, a ujedno i šampion u razvoju specijalnih vrsta zrna. Za metak 8x50R pre i u toku Prvog svetskog rata, usvojeno je više vrsta zrna različite namene. Od stražarskih metaka Wachtpatrone sa olovnim jezgrom od tri ili pet delova, čija se košuljica prilkom opaljenja cepala, a puška dobijala osobine sačmare, do zapaljivih zrna tipa Adler. Ono što je ostalo po zlu zapamćeno su eksplozivna zrna Einschusspatrone M-1910 i M-1912. Ova zrna su dizajnirana za lakšu ocenu odstojanja prilikom gađanja, jer su u sebi nosila malu količinu eksploziva i prilikom udara su uz eksploziju, stvarala blesak i dim, što je olakšavalo osmatranje.
Glad za municijom u toku Prvog svetskog rata pogodio je i Austrougarsku. Planirana proizvodnja pešadijskih metaka iznosila je 24 miliobna nedeljno, ali ona je do kraja 1916, jedva prelazila 18 miliona i tek je početkom 1917, dostigla planirani nivo. Ali, ubrzo se drastično smanjivala, tako da je 1918, spala na šest miliona nedeljno.

Municiju Mannlicher su proizvodile mnoge države, foto: Branislav. V. Stanković
Municiju Mannlicher su proizvodile mnoge države, foto: Branislav. V. Stanković

Nestašica strateških materijala, primorala je na štednju. Tako je usvojena čelična čaura, koja se često cepala prilikom opaljenja, pa je korišćenje ove municiju iz mitraljeza bilo zabranjeno, (procenat rasprsnuća iznosio je čak 30-40 %).
Bugarska je bila druga evropska zemlja koja je pre prvog svetskog rata kao službeni metak koristila 8x50R M-93. Metak je pored „manliherki“ svih modela, nabavljenim u Austrougarskoj, korišćen i za poškomitraljeze Madsen i mitraljeze Maxim. Municiju je proizvodio arsenal u Sofiji, a kupovana je i u Austrougarskoj i Nemačkoj.

Mannlicher u Srbiji

Posle prvog svetskog rata, raspadom Austrougarske monarhije, ova municija se raširila po evropskom kontinetu. Novonastale države: Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Austrija, Kraljevina SHS i Italija, zahvaljujući velikoj količini austrougarskoj oružja i mršavim godinama posle rata, koriste u naoružanju ovaj, već zastereo i prevaziđeni metak.
Proizvodnja je nastavljena u austrijskim i mađarskim fabrikama, koje su ovu municiju proizvodili i pre rata, ali i u Čehoslovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Italiji i Bugarskoj. Krajem dvadesetih godina 20. veka, u Austriji je konačno učinjen napor da se ovaj metak poboljša, naročito u balističkom pogledu. Tako nastaje metak 8x56R M-30. (u Mađarskoj M-31)
Novi metak je praktično modifikacija stare konstrukcije: čaura je produžena za 5,5 mm da bi čvršće prihvatila novo šiljato zrno mase 13,4 g. Novo barutno punjenje mase 3,05 g omogućavalo je zrnu početnu brzinu od 730 m/s. Što je ovaj metak svrstava u kategoriju vrlo snažnih. Kapisla je ovoga puta bila stardandnog berdanovog tipa.

Municija M-30 spremna za ubacivanje u magacin puške, oto: Branislav. V. Stanković
Municija M-30 spremna za ubacivanje u magacin puške, oto: Branislav. V. Stanković

Austrija, Mađarska i Bugarska, tri evropske zemlje, čije naoružanje čini oružje kalibra 8x50R Mannlicher, prepravljaju puške i mitraljeze na novi metak, jednostavnom zamenom cevi, pošto su sve ostale dimenzije ostale vrlo slične.
Na našim prostorima municija Mannlicher 8x50R i 8x56R je vrlo česta. U Kraljevini Jugoslaviji je po masovnosti bila odmah iza metka 7,9×57. Interesantno je da ovu municiju u svom iventaru imala i JNA sve do kraja šezdesetih godina 20. veka.
Danas se ovi meci i dalje proizvode u par fabrika, među kojima je i naš PPU sa kvalitetnom municijom 8x56R. A namenjeni su ljubiteljima „Mannlicherovih“ pušaka, koji su uglavnom sa druge strane Atlantika.

Iskalili bes na Drini

Problem je bio u zloupotrebi eksplozivnog metka M-1910 i M-1912. Početkom Prvog svetskog rata i izgubljene bitke na Ceru, austrougarske trupe su u novoj ofanzivi na Srbiju, koja je kasnije poznata kao Bitka na Drini masovno koristili eksplozivnu municiju za gađanje živih ciljeva, što je bilo u suprotnosti sa svim međunarodnim konvencijama. Ne treba posebno napominjati, kakve su rane nastajale dejstvom ovih zrna.

Tekst i fotografije: Branislav V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još