Zrno zlatne sredine

Nasuprot brojnim drugim eksperimentima i novitetima junak našeg teksta uspeo je da se definitivno izbori za poziciju među najuspešnijim pištoljskim mecima svih vremena

Pištoljska municija je po više osnova „najkonzervativniji“ segment oružarstva, jer već duže od veka dominira nekoliko ustaljenih i proverenih kalibara, dok su novotarije kao po pravilu, osuđene na brzu propast. Čak su i konstrukcije zrna velike ekspanzije pri pogotku – praktično odavno već viđena rešenja, tako da se konstrukcije pištolja i automata osavremenjuju ali uglavnom, oko tek nekoliko pištoljskih kalibara.

Jedini stvarni izuzetak (jer belgijskom 5,7×28 tek predstoji dokazivanje) je metak .40 S&W, koji je nastao pre 25 godina i sa ove vremenske distance, sasvim argumentovano mogu da se donose neki generalizovani zaključci. Poznato je kako ovaj desetmilimetarski metak predstavlja modifikovano rešenje, jer je nastao skraćivanjem čaure potentnog 10 mm Auto. Nekoliko vrlo brutalnih vatrenih obračuna u SAD osamdesetih godina 20. veka, nagnalo je rukovodeće strukture u tamošnjim policijskim službama da preispitaju adekvatnost oficijelnog naoružanja svojih agenata.

Ne može se protiv puške

Događaj oko kog se podiglo najviše medijske buke, odigrao se u Majamiju 1986. godine, kada su prilikom sukoba FBI agenata i okorelih razbojnika poginula dvojica, a ranjeno pet predstavnika zakona. Objektivno, ni posle četvrt veka ne može se sa punom sigurnošću konstatovati, kako je ovom katastrofalnom bilansu uzrok loše oružje pripadnika FBI, iako se do danas to uporno prihvata kao činjenica. Standardno oružje tadašnjeg „Dži-mena“ bio je revolver „Smith & Wesson“, a koristila se municija .38 Specijal +P. Trojica agenata su prošli obuku za upotrebu poluautomatskog pištolja, tako da su bili opremljeni pištoljima iste firme Model 459 u kalibru 9×19. Do obračuna je došlo kada su osmorica federalaca pokušala da sprovedu hapšenje dvojce serijskih pljačkaša, što se pretvorilo u pravo bojište s krvavim ishodom. Kriminalci Majkl Plat i Vilijam Metiks su već iza sebe imali nekoliko oružanih pljački, a FBI očigledno nije imao u vidu da su u pitanju osobe sa respektabilnim vojnim iskustvom, posebno Plat koji je bio vijetnamski veteran i vešt u upotrebi oružja. Da sve bude lošije po policajce, Plat je bio naoružan poluautomatskom puškom Ruger Mini 14 u kalibru .223 Remington, a Metiks sačmaricom pumparicom. Upravo je ovaj disbalans u oružju sukobljenih strana prevagnuo, jer agenti opremljeni revolverima i pištoljima nisu mogli da se suprotstave brzoj paljbi kojom je Plat u inicijalnom delu sukoba, naprosto zasuo protivnike. Još jednom se potvrdilo da u ovakvim obračunima, kratkocevno oružje nije od velike koristi, ukoliko se s druge strane nalazi obučena osoba naoružana puškom velike vatrene moći, a sukob se odigrava na bliskom odstojanju.

Još uvek su bila sveža sećanja i na tzv. „Norco Shootout“ iz 1980. kada je prilikom pljačke banke pogođeno deset predstavnika zakona. Ubrzo je došlo do opširne debate da li revolvere treba definitivno izbaciti iz naoružanja policije, jer njihovo prepunjavanje od strane ranjenog ili agenta pod stresom – doslovno eliminiše mogućnost adekvatne upotrebe. Istini za volju, obojica poginulih pripadnika FBI u Majamiju 1986. (Džeri Dav i Ben Grogan) bili su naoružani pištoljima S&W Model 459 velikog kapaciteta okvira i njih dvojica su ispalila tridesetak metaka u razbojnike. Oba pljačkaša su ubijena tako što je teško ranjeni agent Edmundo Mireles, prišao i iz neposredne blizine okončao sukob revolverom S&W Model 686. Osim što je imao u rukama jurišnu pušku i bio kvalitetno obučen za borbu, Majkl Plat je napravio masakr među policajcima usled sopstvene neuobičajene žilavosti, jer je pretrpeo čak 12 pogodaka i dalje uzvraćao paljbu!

Skraćivanje prvobitnog rešenja

Suočeni s mogućnošću da posle ovakvih stradanja agenata na dužnosti, uslede i višemilionski odštetni zahtevi zbog neprimerene opreme svojih pripadnika, čelnici FBI su konsultovali tadašnje oružarske autoritete, radi iznalaženja spasonosnog rešenja. Uskoro je donet vrlo diskutabilan zaključak kako je najprikladnije novo službeno oružje robusni SA/DA pištolj S&W Model 1006, u malo poznatom kalibru 10 mm Auto. Ovaj snažni metak je trebalo da objedini balističke karakteristike revolverskog kalibra .357 Magnum, ali da bude primenjen u poluautomatskom pištolju, koji se lako prepunjava izmenom okvira. Dobijeno je kompromisno rešenje, ali u smislu da su objedinjene sve mane – pištolj je bio pretežak, gotovo neupotrebljiv jednom rukom, krajnje neudoban, a trzaj je prevazilazio mogućnosti korisnika. Ni izmenjeni modeli 1026 i 1076 nisu bili pravo poboljšanje, tako da se uskoro odustalo od prejakog metka 10 mm Auto i skraćivanjem njegove čaure (naravno i barutnog punjenja), nastao je jedan od najuspešnijih metaka našeg doba – .40 S&W.

Kao što to obično biva, u samom startu su se utisci oko mogućnosti nove municije drastično razlikovali. Lansirana je teza kako ovaj metak „trza kao devetka, a obara kao četrdesetpetica“, dok je bilo i komentara kako skraćenica S&W u stvari znači „Short and Weak“. Od hvalospeva do totalnog omalovažavanja, ali ne može se negirati činjenica da je ova municija omogućavala upotrebu snažnijeg metka u formatu uobičajenih „čudesnih devetki“, što je uskoro rezultiralo da dve trećine američkih policajaca koristi oružje upravo u kalibru .40 S&W. Takođe su i IPSC strelci rado prihvatili novi metak tokom devedesetih godina 20. veka, jer je omogućavao tzv. major power factor prilikom bodovanja, a oružje u tom kalibru se dovoljno dobro kontrolisalo prilikom opaljenja više hitaca u seriji.

Na našim prostorima smo prvobitno bili prinuđeni da performanse oružja u ovom kalibru ispitujemo jedino preko domaćeg CZ99, čija pomalo predimenzionirana konstrukcija omogućava primenu ovog metka na istoj osnovi, kao i devetmilimetarska verzija uz izmenu cevi i okvira. Vremenom su nam postajali dostupni i pištolji strane produkcije, kao i municija različitih konstrukcija zrna, pa smo se uverili kako nije slučajno što je novitet zaživeo i učvrstio svoju poziciju.

Za policajce i takmičare

U novom veku, bili smo u prilici da se uverimo kako pištolji nove generacije sa ramom od sintetičkih materijala u ovom kalibru, i te kako predstavljaju respektabilno oružje, naročito masovno prisutni Glock 22 i 23, nemački H&K USP, hrvatsko-američki HS/XD, kao i mnoštvo drugih modela. Kada smo nedavno upriličili testiranje više primeraka pištolja različitih proizvođača municijom PPU, ponajviše nam se dopao nama manje poznat Smith & Wesson MP u ovom kalibru, koji po nekim karakteristikama prevazilazi dominantni austrijski uzor.
Potiskujući sopstveni konzervatizam i decenijske predrasude, kako jedino potpuno čelični pištolji u kalibrima 9×19 ili .45 ACP predstavljaju adekvatno službeno oružje, posle testa smo jednodušno konstatovali kako to nije ni blizu racionalnog pristupa. Pošto je u skoro svim zemljama savremenog sveta zabranjeno nošenje kratkocevnog vatrenog oružja u cilju neposredne samoodbrane tzv. običnih građana, a odbrana doma ne limitira gabarite defanzivnog sredstva – moderni pištolji se kreiraju u skladu sa potrebama pripadnika bezbedonosnih službi i sportskih strelaca.

Standardna oružja u kalibru .40 S&W mogu da budu relativno velika, jer se nose u tipskim futrolama sa spoljne strane odeće, a neuniformisani sastav policije može da izabere neki od kompaktnih modela u tom kalibru i u tipskim situacijama neće biti slabije naoružani od većine prestupnika. Naravno, kada se „sa druge strane cevi“ nalazi vešt i beskrupulozan kriminalac, naoružan puškom – to već nije posao za „obične“ policajce naoružane pištoljima, već specijalizovane timove. To je najprimetnije upravo u Americi, gde policija sve više koristi varijacije jurišne puške AR15 manjih gabarita, u iole potencijalno opasnijim situacijama. Da je to jedino ispravno rešenje, znalo se još tridesetih godina prošlog veka, kada su poterne grupe policijskih službi u obračunima sa najozloglašenijim gangsterima, koristile puške Remington Model 8, Browning BAR ili automate Thompson, a revolveri i pištolji su bili samo pomoćni arsenal.

Sigurna pozicija

Naravno i dalje postoje oni koji sumnjičavo vrte glavom i smatraju kako municija .40 S&W nije ni privirila potencijalu neprolaznog metka .45 ACP, na planu hipotetičke kategorije poznate pod nazivom „zaustavna moć“. Treba biti krajnje objektivan, pa posle dvadeset i pet godina upotrebe metka koji opisujemo, priznati kako u rukama obučenog strelca pištolji četrdesetice imaju sasvim dovoljno potencijala za službeno oružje. A ako su oni izbor finansijski najstabilnijih i najmoćnijih – sve dileme su otklonjene.

Vojna upotreba metka 9 mm Parabelum i dalje nije ugrožena ni za mikron, a nostalgični zaljubljenici i dalje najviše cene platformu Modela 1911, iz koje sporo, ali ubitačno izleću bucmaste „četrdesetpetice“. Međutim i pored interesantnog potencijala municije .45 GAP i delimične službene primene brzog .357 SIG, jedino je „junak našeg teksta“ uspeo da se definitivno izbori za poziciju među najuspešnijim pištoljskim mecima svih vremena.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ