Britanska uniforma iz 1958.

Glavni principi projektovanja vojničke uniforme i osnovne opreme, nisu se menjali još od Napoleonovih ratova. Svako je vukao na svoju stranu: taktičke potrebe zahtevale su od vojnika nošenje što više municije, zaliha i opreme, dok su vojnici, često opterećeni dugim marševima, težili da nose što je moguće manju masu. Oba pristupa i te kako imaju opravdanja, pa ljudi koji kreiraju vojničke uniforme, nemaju lak zadatak. Izuzetak nisu bili ni dizajneri prve britanske uniforme, posle Drugog svetskog rata.
Britanci su u Drugi svetski rat ušli sa uniformom iz 1937. koja ni u kom slučaju nije mogla da se smatra zastarelom (u odnosu na druge, odgovarajuće uniforme). Međutim, 1950. odlučeno je da se dizajnira nova uniforma, koja je s jedne strane trebalo da reši, u borbama zapažene manjkavosti prethodne i ujedno, da zadovolji nove, hladnoratovske taktičke potrebe. Kako je postojala želja da britanski vojnici budu najbolje opremljeni na svetu, ništa nije prepušteno slučaju. Razvoj je trajao šest godina i konačno 1956. prva probna serija stigla je do krajnjih korisnika. Ipak, uvođenje u operativnu upotrebu usledilo je tek 1960. posle otklanjanja uočenih nedostaka.
Osnovni materijal korišćen za uniformu iz 1958. bilo je pamučno platno, koje se malo razlikovalo od 50 godina starije uniforme, sa kojom su britanski vojnici ušli u Prvi svetski rat. Teoretski, materijal je pre nego što je stigao do vojnika već bio toniran, tj. izbledeo do propisane tamno-zelene boje, tretiran tako da ne upija vlagu i nije trebalo da se skuplja posle pranja. Međutim, praksa je pokazala sasvim suprotno. Tamno-zelena boja bledela je do nivoa sivo-maslinaste, upijala vlagu i skupljala se. Metalni delovi bili su kvalitetniji i finiširani su u tamno-zelenu nijansu, kao i uniforma.
Kao i mnoge druge uniforme, predviđena su dva kompleta: prvi je omogućavao autonomiju vojnika u trajanju od 24 časa u poljskim uslovima – borbeni komplet (CEFO – Combat Equipement Fighting Order), a drugi, koji se dobijao samo dodavanjem jednog većeg ranca, nezavisno dejstvo u trajanju od dve nedelje, uz snabdevanje municijom, vodom i hranom (CEMO – Combat Equipement Marching Order). CEMO dodatni ranac u praksi je bio najčešće korišćen za prenošenje ličnih stvari, iz jedne baze u drugu, tokom prevoza.
Neophodna oprema vojnika po modelu iz 1958. nosila se u nekoliko torbica, na opasaču i uprtačima, predviđenim i za izvlačenje ranjenih vojnika. Ovaj princip sličan je savremenim policijskim opasačima, sa mnoštvom futrola. Opasač je imao dvostranu kopču (muško-žensko), tako da se pri normalnom zatezanju, stezala. Ovaj tip veoma jednostavne i efikasne kopče, koristi se i na današnjim sintetičkim opasačima na domaćoj uniformi M-89. Isto važi i za uprtače, koji se od domaćih sa uniforme M-89 razlikuju po kopči na leđima, na mestu spajanja levog i desnog uprtača, koja se prema pravilu koristila za nošenje ašovčića. Za ovu kopču vezivao se kraj drvene drške ašovčića. Ovaj način vezivanja ašovčića, najčešće se koristio, samo tokom osnovne obuke. Čelični deo ašovčića bio je usmeren prema dole i pričvršćivao se horizontalnom kopčom, koja se nalazila između leđnih torbica. Dve kopče na prednjoj strani uprtača korišćene su za podešavanje po visini, i premeštanje težišta opreme sa ramena na kukove (i obrnuto). Dodatno podešavanje moglo je da se vrši i kopčama na leđnom delu, koji se takođe vezivao za opasač.
Sa prednje strane opasača postavljale su se dve torbice, namenjene za nošenje municije. Prema pravilu, ove torbice „navlačile“ su se na opasač i mogle dodatno da budu i pričvršćene preko kopči (što bliže kopči opasača). Iskusniji vojnici češće su ih ostavljali labave, kako bi ih pomerali na bokove i tako manje smetale pri puzanju. Sa leve strane nosila se još jedna torbica, za plastičnu čuturu sa vodom i čašu, a iza desne, torbica sa zaštitnom maskom. Ukoliko situacija to nije zahtevala, zaštitna maska najčešće se zamenjivala dodatnom čuturom za vodu. U tropskim i pustinjskim uslovima, i kada je potrebna ABHO zaštita, nosile su se dve čuture, dok se zaštitna maska nalazila u posebnoj torbici okačenoj na rame. Sa zadnje strane, nosile se se dve torbice, namenjene za hranu, sredstva za higijenu i sl. ispod kojih se kačilo šatorsko krilo. Ono je dodatno moglo da se pričvrsti preko kopči za prednje torbice. Sve to je činilo borbeni komplet (CEFO). Dodavanjem većeg ranca, koji se utvrđivao za dve alke na prednjoj strani uprtača, a nalazio se iznad leđnih torbica, dobijao se tzv. CEMO komplet.
Pravilo je nalagalo da dve prednje municijske torbice, služe za nošenje četiri okvira sa po 20 metaka kalibra 7,62 mm za poluautomatsku pušku L1A1 (licenca za belgijsku pušku FN FAL), pribor za čišćenje i održavanje puške (popularni „rapić“), dve ručne bombe i jedan redenik za puškomitraljez (50 metaka), tipa L7 (licenca belgijskog FN MAG). Međutim, u praksi su korišćene različite kombinacije, u zavisnosti od konkretnih potreba. U poređenju sa domaćim sistemom sa jednom torbicom, u kojoj se nose okviri za pušku M-70, interesantno je da su Britanci predvideli prostor za nošenje i redenika za mitraljez, što je prema našem sistemu zadatak samo pomoćnika mitraljesca. Još važnije, prema britanskom sistemu opremanja iz 1958. vojnik raspolaže sa dve ručne bombe i to nošene u lako dostupne prednje torbice, umesto u borbenom rancu. Sa spoljašnje strane leve torbice, nosio se bajonet No.9 za pušku L1A1, dok je na odgovarajućem mestu na desnoj torbici, futrola za tromblonski dodatak. Kako su tromblonske mine retko korišćene, umesto tromblonskog nišana najčešće je nošen pribor za jelo.
Leđne torbice imale su nešto drugačiji oblik, i zbog svog položaja, nazivane su „bubrežnim“ torbicama. Sistem pričvršćivanja bio je prilično složen, ali je omogućavao vojniku da se veoma brzo oslobodi torbica, što bi se teoretski izvodilo neposredno pred ulazak u borbu, kako bi se povećala pokretljivost vojnika. Sadržaj ovih torbica takođe je propisan posebnim pravilom. Leva torbica služila je za nošenje velike konzerve sa dva suva obroka, pribor za jelo umotan u zimsku kapu (ukoliko nije nošena), kuvalo na tablete (sa gorivim tabletama), sve umotano u maskirnu mrežu, plasičnu ili platnenu vreću, koja je mogla da se koristi i kao napunjena peskom ili zemljom. U desnoj leđnoj torbici nošena je jedna manja limenka sa priborom za pranje i brijanje i puderom za stopala, pribor za čišćenje obuće, rezervni par čarapa u kesici, rukavice, 30 m telefonskog kabla, još jedan suvi obrok (što je sa ona dva iz leve torbice, trebalo da bude dovoljno za 24 časa borbe). Sve to bilo je umotano u manji peškir. Dve leđne torbice, praktično su zamenjivale domaći tzv. borbeni ranac, uz značajno bogatiji sadržaj. Treba reći da je sistem kačenja i pričvršćivanja iako složeniji, sigurno čvršći, čime je minimiziran uticaj nešto veće ukupne mase (ovo važi i za ceo komplet). S druge strane, dve torbice obezbeđuju pedantniji raspored potrepština i nešto veći kapacitet. Ceo standardni komplet iz 1958. mogao je da se skine jednim potezom – otkopčavanjem opasača, što je u odnosu na druge komplete bila velika prednost.
S. BALOŠ