Izraelski tragači

Još od Prvog svetskog rata, kada se upotreba snajperskih pušaka masovnije proširila, preko „klanice“ u Staljingradu i raznih lokalnih ratova u poslednjih pola veka, snajperi su predstavljali strah i trepet na bojištu. Jedan precizan hitac u velikoj meri je mogao da zakomplikuje život vojnika i starešina na terenu: od eliminacije komandnog kadra, pa do situacije u kojoj se posle ranjavanja vojnika, vatreno dejstvuje po onima koji nameravaju da mu pruže pomoć. Možemo ići i korak dalje: jedan strelac opremljen jeftinom snajperskom puškom je mogao da drži u „šahu“ veći broj vrhunski obučenih vojnika, prevezenih višemilionskim transportnim helikopterima duboko u protivničku teritoriju, na zadatku najvišeg nacionalnog značaja. Ovaj problem je nebrojeno puta dovodio u pitanje operacije, možda i borbeno najiskusnije vojske sveta – izraelske.
Rešenja su se nizala, od dejstva avijacije i borbenih helikoptera bombama ili raketama po većoj površini, u nadi da će se likvidirati snajperi, pa sve do suptilnijih metoda i korišćenja antisnajperskih timova. Međutim, sve to je u velikoj meri opterećivalo operaciju novim rizicima, a rešenje nije uvek bilo zadovoljavajuće. U međuvremenu se i taktika snajpera znatno razvila, uvedene su preciznije snajperske puške i teške snajperske puške velikog dometa. Takođe i maskirna oprema, gde posebno mesto pripada džili-kompletima, koji uspešno omogućavaju snajperu, da neometano i neotkriveno dejstvuje, često i više dana. Bilo je potrebno da se dobro kamuflirani snajper pronađe, bez obzira na teren, okruženje i daljinu i to u najkraćem vremenskom intervalu, kako ne bi imao vremena da dejstvuje po više ciljeva. Rešenje je pronađeno u uređaju, koji donedavno nije ni postojao u opremi, sistemu za detekciju snajpera. Jedan od pionira na ovom polju i najcenjenijih uređaja na tržištu, danas je renomirana izraelska kompanija „Rafael Advanced Defence Systems“.
Najjednostavniji sistem za detekciju mesta odakle je došla snajperska vatra ili pucanj uopšte je akustični, gde se zapravo detektuje prasak. Ovaj sistem se na Spotlite ipak ne koristi, verovatno jer se u različitim okolnostima akustični signal gubi ili dolazi do njegove izmene (daljina, vrsta municije, uticaj vetra i sl.). Umesto akustičnog, Spotlite koristi elektrooptički sistem detekcije, na bazi IC zračenja, odnosno, otkriva blesak na ustima cevi, koliko god on bio slab i prigušen. Nije isključeno da se detektuje i sama cev koja je, naravno, na povišenoj temperaturi. Time ne samo da je obezbeđena veća tačnost (izbegavaju se ometajući faktori), već se obezbeđuje i otkrivanje više ciljeva, tj. snajpera odjednom, bez obzira da li je u pitanju više strelaca ili se radi o jednom, koji gađa automatskom paljbom. Spotlite funkcioniše i danju i noću, kao i u svim vremenskim uslovima. Pored IC digitalne kamere sa kontinualnim uvećanjem, sistem Spotlite podrazumeva i mnoge druge dodatke, kao što su laserski daljinomer, GPS sistem navigacije, tj. lociranja koordinata cilja, kontrolni sistem i komunikacioni uređaj koji prosleđuje podatke prema jednom ili više protivsnajperskih timova. Spotlite ne samo da ima mogućnost da detektuje mesto dolaska vatre, već može i da izvrši selekciju i otkrije, da li se zaista radi o protivničkoj paljbi. Vreme koje može da prođe od snajperskog hica, pa do dejstva protivsnajperskih timova, artiljerije ili avijacije, po detektovanom cilju praktično je pitanje trenutaka ili u najgorem slučaju sekundi. Iako sve ovo deluje prilično jednostavno, u stvarnosti, uređaj to svakako nije, jer je osnovni preduslov postojanje određenog stepena integracije na bojištu i visoka pouzdanost i otpornost na ometanje, pre svega komunikacionih uređaja.
Spotlite je zbog svojih kvaliteta postao standardni sistem za detekciju snajpera u Izraelu. Koristi ga ceo spektar službi: od regularnih snaga na kontrolnim punktovima, specijalnih jedinica za duboke prodore i infiltraciju u pozadinu protivnika, antiterorističkih službi, specijalnih policijskih jedinica za protivterorističku borbu u gradskim uslovima i izviđačkih jedinica, koje ga ne koriste samo za protivsnajpersku borbu, tj. u defanzivnim akcijama, već za otkrivanje protivnika u širem smislu reči.
Početak razvoja Spotlitea iniciran je posle krvavog incidenta u jesen 2000, kada su u Vitlejemu i Beit Jali, tokom Druge Intifade (ustanka) palestinski snajperi Jasera Arafata, otvarali vrlo efikasnu vatru na izraelske civile sa „ničije zemlje“. Posebna teškoća za Izraelce, bila je nemogućnost da se otvori razornija vatra, zbog korišćenja „živog štita“ od palestinskih civila. Kako su sukobi i dejstva snajpera postala neprestana, stručnjaci „Rafaela“ su u izuzetno kratkom roku uspeli da naprave efikasan uređaj. Ubrzo se vest da snajperi nisu više nedodirljivi proširila, tako da su posle značajnog broja efikasno likvidiranih strelaca, u vrlo kratkom roku, ova dejstva u velikoj meri smanjena. Iako je Spotlite uveden kao privremena mera, kako to obično biva, postao je standardno rešenje, pre svega zahvaljujući izuzetnim rezultatima sa terena. Međutim, vreme je učinilo svoje i pojavio se poboljšani sistem Spotlite Mk.II.
Spotlite Mk.II se pojavio 2006. i ima značajna poboljšanja na skoro svakom polju. Prvo poboljšanje je ugradnja novog širokougaonog IC senzora, čime se povećava oblast detekcije. Pored postojećeg laserskog daljinomera, ugrađen je i laserski obeleživač ciljeva, što daje vrlo atraktivnu mogućnost trenutnog obeležavanja mesta udara laserski navođenih bombi ili raketa lansiranih iz aviona i helikoptera. Komunikacioni sistemi su u velikoj meri prošireni i poboljšani, tako da pripadnici antisnajperskih timova dobijaju vizuelne i zvučne signale o mestu gde se protivnički snajper nalazi. I konačno, komunikacioni sistem može da prosleđuje podatke, ne samo antisnajperskim timovima, već i komandama voda, čete ili bataljona.
Kako je upotreba ovog sistema, kao i podaci koje jedinice ga imaju u upotrebi strogo čuvana tajna, raspoloživi izvori ne potvrđuju, ali ne poriču njegovu upotrebu, u poslednjem ratu protiv Hezbolaha 2006. Međutim, objavljeno je da je u borbenim uslovima efikasnost u otkrivanju protivničke vatre čak 95 %, sa samo 1 % lažnih uzbuna. Iz tog razloga, za Spotlite su se zainteresovale mnogobrojne oružane snage u svetu, naročito Amerikanci, koji koriste priličan broj sistema za detekciju snajpera, pre svega u Iraku i Avganistanu. Ovo je i razumljivo, jer se upravo na tim mestima suočavaju sa vrlo efikasnim i fanatičnim protivničkim snajperima. Upravo je fanatizam i najveći problem, jer će se mnogi teroristi odlučiti za akciju, bez obzira na posledice, a prvi metak ne može da se spreči.
S. BALOŠ