Pravi „fajter“

Ovde ne govorimo o trofejnim primercima već o onima iz sopstvene produkcije. Jedan od verovatno najlepših egzemplara je njihov model US M3 Fighting Knife, koji je vrlo brzo prozvan među korisnicima i „Trench knife“ (rovovski nož). Nastao je kao odgovor na potrebu trupa na terenu koje nisu dužili bajonet uz standardno naoružanje. Tu bi prvenstveno spomenuli personal naoružan karabinom .30 M1. Krajem rata je i ovo simpatično oružje, preteča PDW kategorije dobilo mogućnost montaže odgovarajućeg bajoneta. Takođe, automatičari, mitraljesci, poslužioci na „bazukama“, ljudi sa BAR-om i slični su predviđeni da dobiju novi nož. Ipak, pre svih prioritet je dat pripadnicima elitnih planinskih, vazdušno-desantnih jedinica (padobranci i jedriličari), rendžerima i izviđačima. Ukratko, M3 su prvi dobili svi oni koji lako mogu da dođu u situaciju da se bore prsa u prsa. Tako su više-manje zamenjeni svi ostali modeli koji su do tada korišteni.
Kao i mnoga druga rešenja nastala u ratu, i ovo je nastalo kao kombinacija više faktora. Prvenstveno da bi se ostvarile određene uštede strateških sirovina, potrebnijih za neke mnogo bitnije stvari. Naime, Amerikanci su svoju borbenu elitu na početku naoružavali starim rovovskim nožem M1 o kojem smo svojevremeno pisali. Logističari su izračunali da će do februara 1943 sve postojeće rezerve istog biti iscrpljene, te da će trebati pokrenuti ponovnu proizvodnju. Dalje, mesing koji je korišten za bokser je prilično skup i korisniji je za izradu čahura. Takođe, sam dizajn noža nije bio baš preterano po volji novim korisnicima. Jednostavno, bio je previše specijalizovan a većina korisnika je preferirala nešto univerzalnije. Tako je prototip novog noža završen i testiran do kraja 1942. godine. Kao uporedni nož je korišten legendarni KaBar, o kome smo takođe pisali. Za razliku od Ka Bara, koji je očigledno radni nož, M3 je ipak pravi „fajter“ sa svojim uskim sečivom i obostrano oštrenim simetričnim vrhom koje automatski asocira na ubadanje protivnika.

Prvi koji su dobili ugovor za izradu novog borbenog noža su bile Pal blade Co. i Utica cutlery Co. Pomenute kompanije su već u svom programu imale proizvodnju bajoneta za Garand, ali im je odobreno da redukuju njihovu proizvodnju da bi se smesta mogli posvetiti izradi M3. I zaista, već u martu 1943. se pojavljuje prvih 3.005 primeraka. Ubrzo se pridružuju i drugi proizvođači poput Camillusa, Imperiala, Kinfolksa, Casea, Aeriala, Robeson Shuredgea i Bokera. Tako je već u novembru iste godine proizvedeno skoro 240.000 primeraka. Ovakvoj proizvodnji je doprinela odluka planera da je u pitanju kritičan deo opreme te su proizvođači pritiskani da ispoštuju kvote, ali i dozvola da prebacuju planiranu proizvodnju. Zahvaljujući ovome je do avgusta 1944. godine kada je proizvodnja ugašena, odnosno za 17 meseci napravljeno skoro 2,6 miliona primeraka. Stvarno impresivno, nema šta.

Sam nož je krajnje jednostavna priča. Naravno, ovo je logično pošto je trebalo brzo proizvesti ogromne količine, tako da je sve podređeno jeftinoj i brzoj proizvodnji. Sečivo je izrađeno od ugljičnog čelika i dugo je 171mm, široko svega 20mm i debelo čak 5mm. Sa svojom simetričnom siluetom podseća na bodeže, što praktično i jeste. Naime, sečivo je brušeno do polovine dok su leđa noža ostala nebrušena sem 76 mm na samom vrhu. Na ovaj način se pokušao dobiti vrh koji lako probija, a opet sa nebrušenim delom se pokušalo doskočiti problemu loma sečiva. Ne zaboravite, ne postoji stvar na ovom svetu koju dokon vojnik nije u stanju da polomi ili barem pokvari. Štitnik je rađen od komada profilisanog čelika i to tako da je zadnji deo savijen prema gore. Ovo je izvedeno radi udobnosti prilikom tzv. mačevalačkog hvata gde se palac oslanja na sam štitnik. Danas pojedine škole borenja nožem odbacuju ovaj hvat kao loš, nedovoljno čvrst i slično, ali je ovo svojevremeno tretiran kao jedan od najadekvatnijih. Ali kao što stalno kažemo, svakom svoje.
Drška noža je duga 120mm i izrađena tako da ima tang do samog kraja. Na njega se onda navlače diskovi od kože. Kožne drške su verovatno najudobnije od svih i prava je šteta što su vremenom postale „demode“. Inače, predviđeno je da na dršci postoji 8 žlebova koji treba da osiguraju čvrst hvat. Ipak, mnogi proizvođači su ignorisali ovo pa su zbog pojednostavljenja pravili modele i sa 5, 6 ili 7 žlebova dok je čuveni proizvođač Case izbacio barem jednu seriju sa čitavih 20. Takođe, postoje i brojni profili ovih žlebova poput četvrtastog u obliku slova V ili U i tako dalje.

Imperial, koji je bio i najveći proizvođač je koristio crvene i/ili smeđe plastične spejsere između kože i čeličnog štitnika i završetka kao pokušaj da se smanji stvaranje korozije te je na ovaj način lako prepoznati primerke iz njegove produkcije. Završetak noža je u obliku diska koji je pričvršćen raskivanjem tanga, a kod pojedinih modela i sa poprečnom čivijom. zahvaljujući ovakvom obliku završetak se u slučaju nužde može koristiti kao čekić ili za udarce u lobanju…
Čelični delovi su u zavisnosti od proizvođača dobili zaštitu u obliku bruniranja ili fosfatizacije, dok je kod Casea bilo primeraka sa delovima koji su različito zaštićeni. Svi proizvedeni primerci noža M3 su dobili i određene oznake. Međutim, same oznake su varirale, od mesta nanošenja pa do podataka. Sa kolekcionarske tačke gledišta, najvredniji su oni koji imaju oznake na sečivu, sa 1943. kao godinom proizvodnje. Cena ovakvih primeraka može da ide i preko 1.500 $. Ukoliko je samo nanešena oznaka proizvođača na sečivu, cene su znatno niže, ali se često kreću oko 500$. I na kraju, oni sa oznakama na štitniku koji su se pojavili od 1944. godine su najbrojniji, te im je i kolekcionarska vrednost najmanja. Istina, postoje i svojevrsni bastardi koji imaju oznake i na sečivu i štitniku ili su potpuno bez oznaka. Nastali su sklapanjem delova iz različitih serija ili su jednostavno u fabrici zaboravili da stave oznaku. Svejedno, ukoliko na završetku imaju žig vojne kontrole u obliku plamteće bombe, znači da su zvanično primljeni u naoružanje i da su u pitanju originalni primerci. A što se tiče početne cene, vojska je noževe svojevremeno plaćala oko dolar i po po komadu. Kada je uporedimo sa kolekcionarskom, verujemo da mnogi žale što nisu na vreme nabavili više komada. Ova razlika je takođe razlog zašto neki nesavesni „trgovci“ pokušavaju da primerke iz savremene produkcije proture kao originale.

Originalno, M3 je dolazio sa futrolom M6. U pitanju je kožna futrola čiji su elementi prvo šiveni a onda ojačani čeličnim nitnama. Da bi se sprečilo rasecanje usta futrole, korištene su čelične spajalice slične onim za kancelarijske heftalice. Osim ovoga, kao bezbedonosna mera, odnosno zaštita od probijanja kože oštrim vrhom, na dnu su sa obe strane nitovanjem pričvršćene čelične pločice. Odmah ispod pločica pričvršćena je šuplja nitna koja je služila za provlačenje kožne vezice koja je predviđena da se veže oko butine i tako spreči landaranje noža prilikom nošenja. Ipak, vojnici su vrlo često ignorisali ovakvo nošenje pa su vezice ili skidali ili ostavljali umotanu. Sama futrola je predviđena da se preko elementa napravljenog od profilisane čelične žice pričvrsti za opasač. Zanimljivo je da su američki padobranci za vreme iskakanja iznad Normandije preferirali da furolu pričvrste za donji deo noge i da tako nose nož. Na taj način im je bio dostupniji poslije desantiranja u slučaju da se upletu u konopce ili da vise sa nekog drveta. Dizajn futrole je bukvalno preuzet od one koju su koristili rejderi iz marinskog korpusa za svoj stileto, što je ništa drugo nego čuveni Ferbern-Sajksov bodež iz američke produkcije. Poznato je da je futrolu M6 pravilo šest proizvođača i da je do raskida ugovora u novembru 1943. godine proizvedeno tačno 300.701 komad. Odlučeno je da se izvrši zamena sa novim tipom koji će biti praktičniji i pouzdaniji. Činjenica da je M6 bila od kože i da je proizvedena u relativno malom broju je doprinela da danas ima vrlo malo sačuvanih primeraka u odličnom stanju. Sve ovo je razlog zašto na kolekcionarskom tržištu ovakvi primerci mogu da dostignu cenu od neverovatnih 1.500 $.
Novi model futrole je odmah postao pravi hit među korisnicima. Izrađen je u Beckwith Manufacturing Co. ali ovaj put od fiberglasa što je bio iskorak napred u smislu dugovečnosti, bezbednosti ali i cene. Telo je izrađeno od stakloplastike sa usnama od presovanog čeličnog lima, dok je visak i sigurnosni kaišić od pletenog pamuka.

Prvi tip futrole M8 nije posedovao nosač od profilisane čelične žice dok ju je naredni model M8A1 dobio, kao i nešto duži visak i naravno novu oznaku. Ipak, kako je praktično u pitanju identična futrola, i na postojeće modele M8 je naknadno dodan čelični nosač za kačenje na opasače. Za godinu dana proizvodnje je napravljeno preko 2,5 miliona primeraka što dovoljno govori koliko je to bio jednostavan proizvod. A kako se dobro pokazao, većina američkih bajoneta posle 2. Svetskog rata je dobila upravo ovaj tip futrole, istina nešto modifikovan. Naime, vrh je bio relativno krt pa je dobio ojačanje u vidu čelične kapice pomoću koje je rešen ovaj problem.
M3 sigurno nije višenamenski već specijalizovan vojnički nož. Zato mu i ne treba zameriti što nije posebno dobar za otvaranje sanduka sa municijom i slične operacije. Ali za perforaciju nečije utrobe prilikom „bliskog kontakta“ je bio izuzetno pogodan. Naširoko je prihvaćen od krajnjih korisnika, delimično zbog svog seksi izgleda, ali i činjenice da je prvenstveno bio namenjen borbenoj eliti. Iako je ’40-ih godina proizveden u impresivnom broju, vrlo je malo do nikoliko originalnih primeraka koji su još u upotrebi. N. Trifunović