Spajanje okvira
U početnoj fazi sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, viđene su mnoge improvizacije na planu nošenja i korišćenja opreme su i različito tumačene. Počev od potpuno nesuvislog izmeštanja zaštitne maske na butinu, potom stavljanja puščanog noža u saru čizme, pa sve do načina modifikacije remnika i sličnih apsolutno minornih detalja. Ipak, najupečatljiviji „modni detalj“ je bilo bočno fiksiranje dodatnog okvira za jurišne puške AK sistema, korišćenjem lepljive trake. To nije bilo prvi put viđeno, niti predstavlja ovdašnji izum, mada se vremenom uvidelo kako je pristupu koji donosi više problema u konkretnoj upotrebi i rukovanju oružjem.
Smatra se kako su rodonačelnici takvog pristupa bili američki vojnici tokom Drugog svetskog rata, naročito pripadnici kontigenta koji se borio na Pacifiku protiv Japanaca. Suočeni sa konstantnom pretnjom iznenadnih juriša protivnika koji je preferirao blisku borbu, u uslovima neuređene vegetacije su neretko posezali za preuređenjem svojeg naoružanja kako bi u svakom momentu bili sposobni da munjevito reaguju odvraćajući neposrednu opasnost. Objektivno uzevši, njihova tadašnja navika da pripoje okvire karabina .30 M1 ili automata Tompson je više bila u funkciji razbijanja sopstvenog straha, jer brzo prepunjavanje njihovog poluautomatskog i automatskog oružja zasigurno nije donosilo prevagu nad protivnicima naoružanog repetirkama Arisaka. No, taj trend i naziv „Jungle style“ se nastavio i na osnovu sačuvanih fotografija iz tog perioda vidljivo je da se pripajanje dodatnih okvira koristilo i kada je bio u pitanju puškomitraljez BAR 1918, dok je automat UD42 imao fabričku montažu koja je omogućava da se ispražnjeni okvir munjevito zameni dodatnim punim. Amerikanci su imali običaj da tipske torbice za karabine .30 M1 umesto na opasaču nose na kundaku, ali ne u onoj meri kako se smatralo. Očigledno je na poimanje kako je to jako korisna radnja doprineo i film „Dvanaest žigosanih“ u kom glavni akter u izvođenju Li Marvina koristi takav postupak koristeći popularni automat M3 „Grease gun“. Ostale strane u najvećem svetskog sukobu svih vremena nisu pridavale značaj takvim modifikacijama, osim što su Nemci pokušali da svoj automat M40/I prilagode korištenju dualnog okvira, ali se eksperiment loše pokazao.
U kasnijim ratovima, gotovo da je zaboravljeno takvo prilagođavanje, mada se moglo videti na primeru etiopskih vojnika u sastavu snaga UN u Koreji i Amerikanaca u Vijetnamu kako su koristili opisani princip spajanja dodatnih okvira za karabine M1, te automatske puške M14 i M16. Konkretno iskustvo „iz prve ruke“ tokom ratova na našem terenu devedesetih godina prošlog veka bilo je zanimljivo po više osnova. Usled nedostatka izolir trake u terenskim uslovima, mnogi pripadnici neke od zaraćenih strana su se dovijali koristeći medicinsku flaster traku koju su dobavljali od saboraca iz sanitetskih jedinica, a bilo je i improvizacija koje su se ogledale u korišćenju običnog providnog selotejpa, samolepljivih dečjih sličica, čak i podmašćenih pertli ili platnenih traka. Osim vrlo upitne funkcionalosti i vizuelne groteske, isplivali su na površinu neuporedivo ozbiljni nedostaci. Domaće automatske puške M70 sa obeležjem „A“ i preklopnim metalnim kundakom, kao i varijacije AK strane produkcije sa istim tipom kundaka, odreda su bile krajnje nezgrapne u smislu što se radi postavljanju oružja u borbeni položaj najpre morao izvadili okvir (tačnije, spojeni okviri) iz ležišta, kako bi se kundak rasklopio. Osim toga, takvo oružje je imalo lošiji balans usled uvećane mase i poremećenog pozicioniranja težišne tačke, pa je samo rukovanje i manipulisanje bilo sporije, pa se gubilo dragoceno vreme na bespotrebnu dodatnu radnju.
To i ne bi bilo u toj meri značajno, da se nije iskazao znatno ozbiljni nedostatak prilikom dejstovanja u ležećem položaju, jer je dodati okvir imao izloženu municiju i uvodni deo koji su bez greške zapinjali o podlogu prilikom gađanja u tom stavu, pa se dešavalo da zemlja, pesak, blato, komadi granja, lišće i svaki pojavni oblik prljavštine sa tla zapadne pravo u okvir municije koji bi po projektovanom trebalo da spasi život korisniku u stresnoj situaciji. Ubrzo je to doprinelo da u odmakloj fazi sukoba najveći procenat boraca jednostavno napusti spajanje okvira i uzda se u brzinu i veštinu zamene ispražnjenog okvira novim koji se nalazi u tipskoj torbici ili pregradama borbenog prsluka.
No, mnogi čak u ovo naše doba napredne tehnologije koja omogućava da slikovni zapisi dospevaju u najudaljenije delove sveta u milisekundi, ne žele da uče na tuđim greškama. Tako smo bili u prilici da pratimo kako članovi raznolikih paramilitarnih grupa na Donbasu, Bliskom Istoku, Južnoj Americi i Africi ulažu napore kako bi sastavili što je moguće više dodatnih okvira uz svoje jurišne puške raznih sistema. Naravno, pripadnici regularnih trupa to najčešće ne čine i potpuno je jasno iz kojih razloga. Posebno domišljata i zainteresovana skupina, samim i tim potencijalne mušterije su takozvani „preperi“, pasionirani militaristi, „Ramboi iz fotelje“, te krajnje benigni zaljubljenici u oružje koje svojim opštim izgledom podseća na vojno. Upravo oni su predstavljali ciljnu grupu kojoj su određene fabrike kao što su „SIG“ i „H&K“ predstavljali i nudili okvire koji u fabričkom izdanju imaju bočne ispuste i izbočine kojim su se bočno mogli pridodati rezervni. Mnoštvo malih i nama nepoznatih radionica sada proizvode polimerske adaptere kojim se okviri mogu bočno pripojiti jedan na drugi, a najviše su na ceni oni koji izgledaju „taktički“ jer takve stvari inače služe za pokazivanje i hvalisanje u društvu osoba sličnog senzibiliteta. Bazična vojna obuka pripadnika sastava koji neposredno učestvuju u borbama je još od vremena uvođenja prvih repetirki sa smeštajem municije u magacin nalagala da korisnik uvek i u svakoj situaciji makar približno zna koliko je metaka potrošio i koliko je preostalo. Ta spoznaja i obučenost da obavlja radnje prepunjavanja svog oružja su neuporedivo bitnije od opisanih rukotvorina koje smo opisali.
Milan Milanović
