Verni pratilac odvažnih

Tokom ovi zimskih dana, s dužnom pažnjom smo pratili da li se domaći lovci i drugi ljubitelji prirode prilagođavaju niskim temperaturama, smrznutom tlu, naletima vetra i drugim vremenskim uslovima. U obilju korisnih i manje korisnih spravica za takve prilike, s određenom dozom skepse smo razgledali grejač šaka koji prilično agresivno reklamira čuvena firma „Zippo“. U pitanju je neobična naprava nalik metalom obloženog rezervoara klasičnih upaljača, koja jednim punjenjem obezbeđuje do 12 sati mogućnosti zagrevanja promrzlih ruku.

To je bio povod da se još jednom osvrnemo na najčuveniji proizvod ove planetarno čuvene fabrike iz grada Bredford u Pensilvaniji – njihov neprolazni upaljač. „Zippo“ upaljače od dana nastanka prati glas kako pouzdano rade i na najvećem vetru, trpe grubu upotrebu, otporni su na atmosferske uticaje i fabrika besplatno popravlja primerke koji su pretpeli mehanička oštećenja. Gotovo ponosni vlasnik je vremenom ubežbao jednoručno aktiviranje u tri poteza, čime se okolini davao jasan i jednosmislen signal da je u pitanju prestižni „gadžet“ za osobe naročitog kova.
Nastanak ove legende se veže za anegdotu iz 1932. godine, kada je izvesni Džordž Blejzdel tokom jedne večeri u lokalnom plesnom klubu izašao na terasu da popuši cigaretu i spazio prijatelja koji je bezuspešno pokušao da aktivira neugledni upaljač izrađen od mesinga. Došao je do zamisli kako tadašnje tržište naprosto vapi za pouzdanim i robustnim upaljačem niske cene, pa je stupio u kontakt sa austrijskim proizvođačem upaljača i postao njihov ovlašćeni uvoznik za Sjedinjene Američke Države. Posao nije tekao prema očekivanjima, pa je Blejzdel pristupio kreiranju svoje unapređene verzije koja je mogla stati na dlan, imala rezervoar na dnu kućišta, kao i oblogu koja je štitila plamen od vetra. Otpočevši sa samo tri radnika, mala radionica je davala doživotnu garanciju i besplatni servis, ali prodaja nije išla baš najbolje narednih četiri do pet godina. Uporni Blejzdel je sledio svoju viziju, širio ponudu na personalizovane primerke, upadljivo reklamirao svoj produkt, sa posebnom pažnjom za serije namenjene vojnom personalu, pomorcima, letačkom osoblju, navijačima određenih klubova, diplomcima cenjenih univerziteta…

Već kasnih tridesetih godina, „Zippo“ upaljač je uveliko postao važan deo američke popularne kulture tog doba, dobrim delom kao božićni poklon dragim i značajnim osobama. Bilo je to vreme kada je duvanski dim bio segment svakodnevnice, za razliku od sadašnje sveprisutne (i iritantne) propagandne kampanje praćene zabranom pušenja osim u retkim za to predviđenim prostorima. Cigareta među prstima ili u uglu usana je bila svojevrsni pokazatelj odvažnosti duha određene osobe, što se najbolje pokazalo u godinama koje su usledile.
Usledio je Drugi svetski rat i sve strahote koje je prouzrokovao, a brojni američki mladići su mobilisani i upućeni na ratišta širom planete. Više ikada ranije, vojnicima je bilo potrebno priručno sredstvo za paljenje vatre, nevezano od pušačke sklonosti pojedinaca. To je posebno bilo izraženo na Paficiku, gde je vlažna klima na ostrvima činila neupotrebljivim sve šibice tog doba, čak i one impregnirane namenjene vojsci. Sa druge strane, firma „Zippo“ susrela se sa problemom nedostatka potrebnog materijala jer je mesing bio strateška sirovina namenjena proizvodnju čaura za municiju, pa su usled toga popularni upaljači počeli da se prave od čeličnog lima. Prepoznatljivi po tamnoj površinskoj zaštiti, sačuvani primerci koji su korišćeni tokom Drugog svetskog rata su sada vredan kolekcionarski relikt, naročito ako uz njih ide originalna kartonska kartonska kutija i uputstvo za upotrebu.

Pravom kultu ovih upaljača među američkim vojnicima na Pacifičkom ratištu doprineo je Blejzdelov prijatelj, čuveni ratni izveštač Erni Pejl. Poznat po svojim novinskim reportažama sa prve vatrene linije, Pejl je imao običaj da pokloni „Zipoo“ upaljač svakom odvažnom borcu kojeg je intervjuisao. Shvativši da bolja reklama od te ne postoji, fabrika mu je mesečno isporučavala 50 do 100 upaljača za te namene. Inače, Erni Pejl je bio dobitnik Pulicerove nagrade i ratni dopisnik sa svih frontova gde je američka vojska bila angažovana: Severna Afrika, Italija, Francuska (iskrcao se na zloglasnoj plaži Omaha tokom Dana D), te na Paficiku gde gine od mitraljeske paljbe za vreme borbi za Okinavu.
Tokom Vijetnamskog rata, „Zippo“ upaljači su takođe bili prava relikvija među američkim vojnicima. Doduše, ukupan duh tog borbenog angažovanja nije bio protkan mačo kulturom i heroizmom kao što se dešavalo kod prethodne generacije za vreme Drugog svetskog rata. Bez obzira na to, stotine hiljada tih upaljača je korišteno i redovna slika je bila kutija „Marlboroa“ uz „Zippo“ upaljač, sve prikačeno na šlem tokom patrole u džungli. Tih dana su plasirane storije kako je upravo „Zippo“ u grudnom džepu spasio život naredniku Andresu Martinezu, što je postao svojevrsni mit do danas, uz druge slične priče prikladne prilikom sedeljki kraj vatre.

Terenska upotreba, ovih upaljača na našim prostorima je pokazala kako se umesto propisanog originalnog goriva može sa uspehom koristiti motorni benzin i dizel za vozila, kao i medicinski alkohol – upravo tečnosti koje je lako pronaći u ratnim uslovima. Od dana pojavljivanja, tvrdilo se kako „Zippo“ upaljači ne propuštaju vodu, što je samo delimično tačno jer spojevi idu od vrlo tesno upasovanih kod novih, te prilično velikih zazora kod više korišćenih primeraka. Ipak, to ne može da ni za mikron poljulja ogromno poverenje i respekt koje je ovaj veteran zaslužio tokom decenija upotrebe i više od petsto miliona (500.000.000) prodatih primeraka.
Milan Milanović