Flakpanzer Gepard

Protivoklopna borba je u zapadnim zemljama bila jedan od primarnih zadataka vojnih planera i inženjera. U nju su ulagana ogromna sredstva i došlo se do multispektralnog pristupa koji se pokazao optimalnim. Radi se o sadejstvu ručnih protivoklopnih sredstava, protivoklopnih vođenih raketa, artiljerije, tenkova, helikoptera i aviona posebno razvijenih i opremljenih za protivoklopnu borbu. Tradicionalno, poslednja dva sredstva su naročito bila intenzivno razvijana, te su se i zemlje Varšavskog pakta značajno angažovale u cilju odbrane sopstvenih trupa. Tako je nastala izuzetno razvijena trupna protivvazduhoplovna odbrana, sa samohodnim sredstvima opremljenih topovima velike brzine gađanja i vođenim raketama različitih dometa. Verovatno najpoznatije artiljerijsko sredstvo ovog tipa bilo je rusko ZSU-23-4 Šiljka, opremljeno sa četiri topa 2A7 sa tečnim hlađenjem i ukupnom brzinom gađanja od 3400 do 4000 met/min, sa efikasnim dometom oko 1500 m, postavljenim na lakom i vrlo pokretljivom oklopnom vozilu opremljenom radarom RPK-2. U operativnu upotrebu su uvedena 1960. godine i od tada su ostvarila značajne uspehe, naročito tokom Izraelsko-Arapskih i Vijetnamskog rata.
Toliki je bio značaj ovog vozila, da su Amerikanci pred svoje jurišnike A-10 Thunderbolt II i helikoptere AH-64 Apache postavili posebne zahteve po kojima su te letelice mogle da izdrže udar upravo municije 23×152 mm sa Šiljke. Zapad je “odgovorio” sličnim M163 sa šestocevnim topom 20 mm, brzinom gađanja 3000 met/min i efikasnim dometom 1200 m, zasnovanim na oklopnom transporteru M113, ali je ipak traženo još efikasnije rešenje. Amerikanci su pokušali sa M249 Sargeant York sa dva topa Bofors 40 mm, ali je taj vrlo skupi projekat otkazan. Međutim, to nije bio slučaj sa nemačkim Gepardom koji je doživeo izuzetan uspeh.
Flugenabwehrkanonenpanzer ili Flakpanzer Gepard je samohodno protivavionsko oruđe, gde je za osnovu poslužio tenk Leopard 1. On je 1976. godine bio dobro poznat jer je već desetak godina bio operativan, te je postojala i puna logistička podrška. Osnovne osobine ovog tenka bile su visoka pokretljivost i sekundarno vatrena moć, ali je oklopna zaštita bila zaista slaba. Međutim, za trupno protivavionsko oruđe to i nije bilo toliko važno kao kod tenka. Telo vozila je bilo skoro identično, sa istim motorom (MTU MB838 CaM500 od 830 KS i transmisija 4HP250), vešanjem, gusenicama… Najveća promena na telu bilo je uklanjanje municije iz prednjeg levog dela tela, na čije mesto je postavljen pomoćni dizel agregat (iako je mogao da koristi i druga goriva), OM314 snage 90 KS, poznat iz kamiona Unimog (takođe korišćenih u oružanim snagama), te je logistika i ove komponente bila poznata. Osnovni razlog montaže ovog agregata bila je proizvodnja struje iz pet generatora, što je bilo od ključnog značaja za neometanu upotrebu elektronike, odnosno dva radara i sistema za upravljanje vatrom.
Srce Geparda je nova kupola sa dva bočno monirana topa Oerlikon GDF kalibra 35×228 mm. Ovaj kalibar je bio zamišljen kao alternativa Boforsu L70, inicijalno sa osnovnom prednošću u brzini gađanja od 550 met/min, dvostranim hranjenjem redenikom i izuzetnom balistikom sa početnom brzinom 1175 m/s. Svaki top ima 320 metaka namenjenih za dejstvo po ciljevima u vazduhu i 20 protivoklopnih probojnih projektila. Uobičajeni rafal u protivavionskoj borbi je imao 48 metaka po topu, iako je moglo da se puca i kraćim rafalima od 24 metaka po topu. Za dejstvo po ciljevima na zemlji, korišćena je jedinačna paljba. Osnovni tip municije je bila razorno-zapaljiva HEI/HEI-T (High Explosive Incendiary/Tracer), koja je zahtevala direktan pogodak u letelicu. Kasnije se pojavila FAPDS (Frangible Armor Piercing Discarding Sabot), razvijena na bazi probojne municije. FAPDS municija koristi relativno krtu leguru volframa, što izaziva efikasno razaranje projektila u fragmente posle proboja prepreke, odnosno, oplate letelice. Na taj način, obezbeđena je izuzetna sigurnost, jer nije ni bilo upaljača, a početna brzina od 1440 m/s omogućavala je još bolju balistiku. Slična probojna municija APDS imala je probojnost od oko 110 mm na 2 km. Postoji i APFSDS (Armour Piercing Discarding Sabot), probojnosti 130 mm na 2,5 km, ali nema podataka da je ta municija u upotrebi na Gepardima.
Posebna “priča” je sistem za upravljanje vatrom. Koriste se dva radara, jedan postavljen na zadnjem delu kupole i namenjen je za pretraživanje, a drugi napred u kupoli, za praćenje ciljeva. Postoje dve izvedbe, nemačka ima radare dometa 15 km, a holandska ima radar za pretraživanje dometa 15 km, a za praćenje dometa 13 km, iako ova druga izvedba nudi veću rezuluciju od nemačke.
Za nemačke oružane snage ukupno je bilo proizvedeno 420 ovih vozila, u dve verzije, bez i sa laserskim daljinomerom. Godine2010. su povučeni iz upotrebe, 36 je prodato Brazilu, 43 Rumuniji i konačno, 30 je donirano Ukrajini, sedam će stići na proleće, a inicijalni plan je podrazumevao 50 vozila. Do 20. septembra 2022. su isporučena vozila sa 6000 metaka. Međutim pojavio se problem sa municijom jer su nemačka skladišta prazna, švajcarski “Oerlikon” je odbio isporuku, te je rešenje pronađeno u Norveškoj, kod kompanije “Nammo”. Međutim, pokazalo se da je ta municija neupotrebljiva, jer je sistemi samog vozila ne prepoznaju. Ipak, posle prerade, problem je rešen i municija tipa HEI/SD, odnosno HEI-T/SD (SD-self destruct- sa samouništenjem nakon 6-12 s), je počela aktivno da se koristi. Masa projektila je 535 do 555 g, a početna brzina 1180 m/s. Iako postoje navodi da je i municija AHEAD “na terenu”, to je malo verovatno zbog odbijanja Švajcarske da je isporuči, kao i zbog činjenice da ta vozila nemaju mogućnost da je efikasno koriste bez modernizacije. Čak i sa ovom konvencionalnom municijom, Gepard se pokazao više nego efikasan. Prema dostupnim podacima, Gepardi su “odgovorni” za obaranje krstarećih raketa, između ostalih i vrlo sposobnih H-101 dometa oko 3000 km i Kalibr, čije se cene procenjuje na 13 i 6,5 miliona dolara respektivno. Međutim, najveća korist od Geparda dolazi od obaranja bespilotnih letelica, pre svega “kamikaza” tipa Shahed-136 nabavljenih iz Irana. Posebno je zanimljiv navod da je jedan Gepard oborio u jednoj akciji čak 10 tih letelica, pri čemu se primenjuju kraći rafali od šest do 10 metaka. Postavlja se pitanje koliko bi bili efikasni u slučaju da se koriste napredniji tipovi municije poput FAPDS ili AHEAD. Neke procene govore da je za obaranje jedne bespilotne letelice dovoljan samo jedan do tri metka AHEAD! U tom cilju, Nemački gigant “Rheinmetall” gradi novu fabriku gde će se proizvoditi municija 35 mm. To ne treba da čudi, jer se Gepard pokazao ne samo izuzetno efikasan, već je obaranje relativno jeftinih bespilotnih letelica neuporedivo isplativije nego upotrebom skupih raketa zemlja-vazduh, čak i raketa lansiranih sa ramena poput Stingera ili Igle. Cena jedne letelice Shahed-136 je između 10000 i 50000 dolara, dok je cena jednog Stingera oko 120000 dolara. Cena drugih raketa, doduše većeg dometa poput IRIS-T ili AMRAAM je 430000 i 1200000 dolara, respektivno! Šest do 10 metaka HEI/SD je sigurno jeftinije od same bespilotne letelice, čak i ako se uračuna periodična zamena cevi oruđa.
Iz svega se može zaključiti da je cevna protivavionska artiljerija sve samo ne “mrtva”, a ujedno, jasno je da ekstremno velike brzine gađanja nisu potrebne uz efikasan sistem za upravljanje vatrom i municiju. Naravno, postoje i drugi tipovi topova, prvenstveno 40 mm Bofors koji sa programabilnom municijom 3P ili municijom sa klasičnim blizinskim upaljačem može takođe biti odlična u tom pogledu. Otud, ni u kom slučaju ne treba da odustanemo od Boforsa, stacionarnog ili pokretnog (PASARS-16; protiv-avionski samohodni artiljerijsko-raketni sistem), a možda treba pronaći i rešenje za postojeće Prage M-53/59, najpre razvojem naprednije municije, s obrizom na kalibar 30 mm, najisplativije tipa FAPDS.
S. Baloš

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još