Top verzija

Pre više godina nego što bih želeo da se sećam, posetio sam malu ali izvrsno snabdevenu prodavnicu oružja u Luganu (Švajcarska). Razgledajući modele koje sam do tada viđao samo na slici, pažnju mi je privukao osvetljeni stakleni ormarić kome je unutrašnjost bila ispunjena crvenim somotom. Tu je bio izložen jedan od najređih i najlepših serijskih pištolja svih vremena – Sokolovsky Automaster 45. Trebalo je dosta ubeđivanja i par belih pamučnih rukavica da bi prodavac pristao da izvadi oružje i dopusti mi da osetim kako izgleda držati, u tom trenutnku, najskuplji serijski pištolj. U to vreme, cena u SAD mu je bila oko 5000 dolara, a izložbeni primerak koji sam imao u rukama nije bio na prodaju. Bio sam ushićen, Sokolovsky je „beli kit“ za ljubitelje oružja, a ukupno je napravljeno manje od 50 primeraka tih izuzetnih pištolja, računajući i nekoliko prototipova. Ovo je priča o njima.

Dizajnirao ga je Paul J. Sokolovsky (1926-2008) iz Sunnyvalea u Kaliforniji, praktično u srcu „silikonske doline“. Zaposlen kao inženjer u „Advanced Micro Devices“ (ADV) radio je na poluprovodnicima i patentirao mnogo pronalazaka – od mikročipova do mašine koja savija materijal na uglovima kutija pod uglom od 90 stepeni. Bio je aktivan u sportskom streljaštvu i tražio je način da unapredi konstrukciju M-1911 kojim se takmičio u disciplini precizne paljbe. Iskreno, smatram da je jako hrabro „izaći na crtu“ Johnu M. Browningu u konstrukciji oružja. Sokolovsky je to učinio na svoj, inovativni način. Razvio je oružje od početka, na praznom listu papira, a kao omaž Browningu zadržao je ugao rukohvata i poziciju okidača. Sve ostalo je bilo drugačije.
Prvi patentni crteži s kraja sedamdesetih godina prošlog veka nose oznaku „TP“, što je, verovatno, skraćenica od Target Pistol i pojavljuje se na dva prototipa. Serijska proizvodnja počela je 1985, a pištolj je nazvan Sokolovsky Automaster 45. U potpunosti oslikava period svog nastanka. Kalibar je tradiconalni .45 ACP, u to vreme dominantan na takmičenjima u preciznom streljaštvu u SAD. U estetskom smislu, odgovara „brutalističkom“ stilu u arhitekturi koji karakterišu masivne, monolitne i čvrste geometrijske strukture jednostavnih linija izrađene od čistog betona. Pištolj i arhitektura? Meni ima smisla.

Sokolovsky je veliko oružje, mnogo impresivnije pojave od, npr., M-1911. Dug 241 mm sa cevi od 152 mm. Težak je skoro 1700 grama bez okvira sa municijom, što ga čini tek nešto lakšim od Desert Eagle u kalibru .44 Magnum, ali je raspored težine ugodniji. Pištolj ostavlja upečatljiv utisak jer deluje kao jedan komad uglačanog nerđajućeg čelika. Na njemu nema nijednog zavrtnja, poluge, osovinice ili bilo koje druge komande osim okidača (barem na prvi pogled). Glatke ravne površine, čak i na stranicama drške od kvalitetne orahovine, jasno definisani uglovi i vidljiv napor da većina linija budu paralelne, odlike su vrhunskog industrijskog dizajna iz osamdesetih godina 20. veka (setite se kako izgleda Lamborgini Countach). Kada se pojavio, nazvan je „Rolls-Royce među pištoljima“, a proizvodnja je bila u polu-custom maniru uz veliko učešće ručnog rada, naročito kod finog pasovanja delova. Čak i na fotografijama vidljivo je da su tolerancije minimalne pa visoka cena nije iznenađenje. Ali, mnogi drugi elementi konstrukcije jesu iznenađujući.

Navlaka je šira od rama ali se kreće unutar njega, kao kod SIG P-210 ili Zbrojovke ČZ-75, što je još jedan konstrukcioni detalj koji doprinosi većoj preciznosti. Naravno, cev je vrhunske izrade, veoma masivna sa debelim zidovima i pažljivo obrađenim ustima. Ne kreće se pri ciklusu opaljenja, a u ramu se fiksira u tri tačke, pod pritiskom opruga. Umesto klasičnog oroza, Automaster 45 ima unutrašnji udarač kao npr. Browning Baby, a sa zadnje strane navlake izviruje iglica koja služi kao indikator zapetog mehanizma. Nagib prednja strane rukohvata oponašа dršku M-1911, ali zadnja strana je pod većim uglom, tako da profil drške više liči na poljski pištolj VIS Radom 35. Stranice drške nemaju zavrtnje i montiraju se unutrašnjim mehanizmom (slično je i kod Tokareva 33). Prednji nišan je duga, kosa rampa, a zadnji je podesiv „Millett“ sa pravougaonim izrezom na kome se nalaze jedini vidljivi zavrtnji za podešavanje po pravcu i visini. Navlaka u zadnjem delu ima po 17 uskih ureza za repetiranje koji su paralelni sa nagibom prednje strane rukohvata. I to je sve.

Apsolutno minimalne tolerancije

Uočljiv je nedostatak bilo kakvog „interfejsa“ za strelca, osim okidača. Tek pažljivijim razgledanjem primećuje se da sa obe strane okidača postoje paralelne komande koje deluju kao deo rama. Ti „podokidači“ (ne znam kako bih ih drugačije nazvao) služe kao utvrđivač okvira (sa desne strane) i kočnica (sa leve strane). Povlačenjem desne komande izbacuje se jednoredni okvir kapaciteta osam metaka. Napravljen je od nerđajućeg čelika i iznenađujuće je grube izrade jer se jasno vidi da je nastao produžavanjem okvira za M-1911 sa navarenim donjim delom. Komanda sa leve strane pruža neobičan osečaj, jer funkcioniše kao hemijska olovka – kočnica u prednjem položaju blokira okidač, a u zadnjem je pištolj spreman da opali. Pre nego što konstatujete da je ovo veoma rizičan sistem (a zaista jeste), podsetiću vas da je reč o namenskom, sportskom pištolju, a ne službenom ili samoodbrambenom oružju. Ustavljač navlake u zadnjem položaju posle poslednjeg metka iz okvira je donosač. Izbacivanjem okvira navlaka se vrača u prednji položaj, tako da je neophodno repetirati pištolj kada u njega ubacite novi okvir.

Najzanimljiviji i najoriginalniji detalj konstrukcije je sistem rada. Pomenuo sam da je cev nepokretna, ali navlaka se ne kreće slobodno. Umesto sistema bravljenja koristi se „usporivač“. Takvo rešenje Sokolovsky je zaštitio patentom. U suštini, to veoma podseća na rešenje sa Heckler und Koch P-7M7 u istom kalibru, ali umesto hidrauličnog amortizera, kod Automastera je upotrebljena pneumatika. Precizno izrađena vođica povratne opruge smeštena ispod cevi sastoji se od dva dela. Pokretni klip se kreće unutar cilindra koji na kraju ima izbušene četiri sitna, radijalno raspoređena otvora kroz koje izlazi sabijeni vazduh. To dovoljno usporava navlaku da projektil napusti cev i pritisak gasova opadne na bezbedan nivo pre nego što čaura bude izbačena. Dok se navlaka pod pritiskom povratne opruge kreća unapred, cilindar ispod cevi ponovo se ispunjava vazduhom. Ovaj sistem svakako ne bi dobro funkcionisao na automatskom oružju, možda ni pri brzoj paljbi uvežbanih IPSC strelaca, ali kod preciznog gađanja u metu nije bilo problema. Funkcionisanje pištolja bilo je pouzdano, a trzaj i odskok blagi, dobrim delom zahvaljujući masi pištolja, ali i ovom, svojevrsnom pneumatskom amortizeru. Preciznost modela Automaster 45 bila je na nivou najboljih „friziranih“ primeraka M-1911, ali i dalje nije mogao da nadmaši SIG P-210 ili Benneli B-76. Spora i skupa proizvodnja uz visoku cenu doveli su do obustavljanja celog programa 1990. godine. Ukupno je proizvedeno nešto manje od 50 primeraka, a svaki pištolj ima jasno izgraviran serijski broj na zadnjem desnom delu navlake.

Ovo oružje uživa kultni status među ljubiteljima i jednostavno ga nije moguće pronaći u ponudi niti se pojavljuje na aukcijama, pa je procena vrednosti svedena na puko nagađanje. Svakako predstavlja primerak izuzetnog dizajna, inovativnosti i kvaliteta, ali prvenstveno pleni elegantnom pojavom i jedinstvenom estetikom. Trenutno, poznato je gde se nalaze samo dva primerka – prototipa, u NRA „National Firearms Museum“, što dodatno podstiče interesovanje. Njujorški Muzej savremene umetnosti želeo je da nabavi jedan primerak, ali bezuspešno. Posle svih ovih godina i dalje me muči pitanje na koje nisam našao odgovor. Kako se ovaj pištolj rasklapa?
Dragan Šaponjić