Belgijanci pogodili pravu meru
Konstruktori fabrike iz Liježa uspeli su da osmisle izvrsnu konstrukciju, u skladu s potrebama korisnika angažovanih na najkritičnijim ratnim područjima…
Na veliku žalost svakog racionalnog ljudskog bića, naša civilizacija i individualna svest nisu u adekvatnoj meri uznapredovali, pa su oružani sukobi i dalje prisutni širom planete. Verujte, bili bismo neuporedivo srećniji da pišemo o oružju samo u smislu funkcionalnosti radi ostvarivanja takmičarskih rezultata, kolekcionarskoj vrednosti ili tehničkim svojstvima inovativnih rešenja. Sklonost ka nasilju daje za rezultat stalno unapređivanje vojnog i policijskog naoružanja, nadamo se jedino u svrhe odbrane od eskalirajuće opasnosti.
S neskrivenom željom i dozom radoznalosti pristupili smo testiranju varijacije puške, koja se od svog inicijalnog pojavljivanja nametnula kao koncept odlične perspektive. Pre oko tri i po godine upriličili smo test belgijskih automatskih pušaka FN SCAR u kalibrima 5,56×45 i 7,62×51 NATO, koje su se izvrsno pokazale i u konkretnoj upotrebi kod više naoružanih formacija u svetu i kod nas. Tom prilikom smo više pažnje posvetili pušci u manjem kalibru pod oznakom „L“, želeći da se uverimo da li je i koliko bolja od vrlo aktuelnih i naprednih H&K 416, CZ 805 Bren, M4A1 i sličnog oružja.
Realnost stanja na terenu
Uvećana verzija u kalibru 7,62×51 sa oznakom „H“ je tom prilikom s naše strane pomalo zapostavljena, ali nedavno smo bili u prilici da podrobnije ispitamo verziju pod nazivom SCAR-H PR koja zaslužuje opširniju analizu. Pre toga, moramo pojasniti neke terminološke „začkoljice“ koje su odnedavno prisutne u oblasti koju tretiramo. U (prvenstveno) američkim oružanim snagama je izvršena klasifikacija pušaka s optičkim nišanom na snajperska oružja i takozvane DMR (Designated Marksman Rifle) puške. Prema toj podeli, brojne snajperske puške s povelikim „stažom“ u oficijalnoj upotrebi, poput SVD, naše M76, H&K PSG1, američke M21 i mnoštva drugih – uopšte nisu „pravi“ snajperi već varijanta takozvanih bojnih pušaka. Ovo je svojevrsna besmislica, za čije objašnjavanje ne bi bilo dovoljno prostora ni u jednom specijalnom izdanju naše revije. Zato ćemo se držati jedino realnosti i faktičkog „stanja na terenu“.
Vojne formacije se u aktuelnom trenutku suočavaju s raznolikim taktičkim zadacima prilikom svog angažovanja, pa se iz konkretnih iskustava u borbama javila potreba za određenim oblikom dooružavanja i preoružavanja personala. Nazivali je snajperskim oružjem ili ne, puška izrađena oko metka pune snage, opremljena optičkim nišanom i s mogućnošću makar poluautomatske paljbe je „alatka“ koju u većem broju traži ljudstvo koje učestvuje u direktnim borbama. Konkretno, iskazala se potreba da se u svakom odeljenju ili timu koristi barem jedno ovakvo oružje, usled specifikuma dejstava i opremljenosti protivnika. Američki vojnici predstavljaju okosnicu koalicionih snaga na određenim kriznim područjima poput Avganistana, a tamo se susreću s gerilom koja je obično opremljena varijantama ranijeg sovjetskog formacijskog vojnog naoružanja, poput AK, SVD i PK. Vođeni iskustvima iz ranijih obračuna, pobunjenici se najviše uzdaju u brza, kratka i vrlo intenzivna dejstva, prvenstveno oružjem u kalibru 7,62×54 R i to sa distanci od 200 do 500 metara.
Tokom istorije i prethodnih ratova pokazalo se da takvo jednostavno oružje omogućava da se njime relativno brzo obuče borci, koji nisu iz kategorije profesionalnih vojnika, dolazilo je do neočekivanih situacija. Na primer, ljudstvo naoružano automatskim puškama u kalibru 5,56×45 nije bilo u mogućnosti da adekvatno uzvrati, jer su bili prinuđeni da dejstvuju po protivniku lociranom na istaknutim visovima i daljinama od 400 metara. U takvim uslovima, jurišne puške sistema AR15 (čak i s montiranim optikama) zbog osobenosti sistema oružje-metak ne mogu da eliminišu neposrednu opasnost. Doduše, to nije moguće sprovesti ni s oružjem kalibra 7,62×39 jer su i sa njim na ovim daljinama pogoci retki. Uvođenje većeg broja mitraljeza kao platforme na vozilima, takođe, nije rešilo problem, jer su ta oružja fiksnog tipa i strelac je još izloženiji protivničkom dejstvu.
Dakle, jedino spasonosno i svrsishodno rešenje je upravo ono što se naziva DMR i zato su Amerikanci najpre svoje poluautomatske snajpere M21 (na bazi pušaka M14) unapredili u varijantu M39 Enhanced Marksman Rifle, uveli i izmenjeni koncept AR10 pod nazivom M110 SASS, ali to su bila samo privremena rešenja. Na osnovu njihovih konkretnih potreba je belgijski „Fabrique Nationale de Herstal“ razvio i plasirao vrlo dopadljivo oružje SCAR-H PR u kalibru 7,62×51 NATO. Reč je o pušci koja funkcioniše na principu pozajmice barutnih gasova, gde je primenjeno sada vrlo aktuelno delovanje gasova kroz komoru na čelo kratkog klipa, koji zadnjim delom potiskuje prenosnu polugu nosača zatvarača. Ovaj način funkcionisanja je delom inspirisan poznatim američkim karabinom M1 iz Drugog svetskog rata, a prilično dobro se pokazao na nekoliko modela novijeg jurišnog oružja.
Lak prenos paljbe
Osnovu ove kvalitetne puške predstavlja „slobodno plivajuća“ cev dužine 20 inča, izrađena sofisticiranim postupkom koji garantuje visoku preciznost pogodaka. Najveća promena u odnosu na prethodnicu SCAR-H je fiksni kundak koji je moguće podešavati u čak deset pozicija dužine, odnosno 8 varijacija naslona obrazine. Oružje se dalje odlikuje Picatinny šinama pune dužine sa sve četiri strane u prednjem delu, a uobičajeno je da se s gornje strane montira optički nišan, a s donje podesivi bipod. Varijanta koju smo imali prilike da testiramo je bila fabrički opremljena izvrsnim nožicama koje omogućavaju lak prenos paljbe s cilja na cilj tokom dejstva, a lako se preklapaju i fiksiraju u „marševskom položaju“.
Takođe, oružje se ne odlikuje prevelikom masom, iako s montiranom optikom Zeiss ZO 4×30 deluje da ima više od deklarisanih četiri kilograma. Bez obzira na to, prilikom manipulacije se nismo zamarali noseći pušku u rukama i krećući se po improvizovanom poligonu. Balans je prilično dobar, a centralna tačka težišta je nešto ispred obarača u zoni prihvata okvira. Čak i s okvirom napunjenim do punog kapaciteta od 20 metaka 7,62×51, postavljenom optikom i nožicama, ova moćna puška ne opterećuje strelca više od bilo koje starije konstrukcije slične namene. S druge strane, ukupna dužina je manja od konkurentskih rešenja, pa se lakše manipuliše (što je još jedno od bitnih svojstava savremenog oružja).
Pošto će se deo čitalaca, s punim pravom, zapitati po kojim svojstvima je ovakva puška dominantna u odnosu na poluautomatske puške s optikom, poput naših M76 i M91, SVD i klonova, zatim kategorije battle rifle H&KG3 ili FAL s optikom, dužni smo da ukažemo na određene pojedinosti. Sve te starije snajperske puške PA dejstva su proizvođene u periodu kada je tehnologija bila na određenom stepenu razvitka, a taktički zahtevi milionskih armija potpuno drugačiji. Praktično su s proizvodne trake ili vojnih skladišta odabirana oružja s boljom grupom pogodaka i dodeljivana „po formaciji“, vojnicima koji bi se na pokaznim gađanjima iskazali kao uspešniji strelci. Obavljale su osnovnu zadatu funkciju i to čine do današnjeg dana, ali ovaj koncept je osmišljen upravo da bi nadmašio pobrojano oružje.
Sam naziv SCAR-H PR (Special Operations Forces Combat Assault Rifle, Heavy PRecision) ukazuje da se ovom puškom oprema personal jedinica posebne namene i visoke obučenosti. Podatak da je usvojena u oficijalno naoružanje svih ogranaka US SOCOM dovoljno govori sam za sebe, a još nekoliko zemalja ih je kupilo ili testira radi ozvaničene upotrebe.
Na testu kao puškomitraljez
Dakle, ovo bi, po svim karakteristikama, trebalo da odbrani pripadnike intervencionih snaga od „loših momaka“ u vrlo specifičnim borbenim uslovima. Bez ambicija da rezultati našeg testa potvrđuju ili ne opravdanost takvih odluka, pokušali smo da simuliramo dejstvo na više „tačkastih“ ciljeva u uslovima nalik borbenim situacijama našeg doba. Postavili smo na udaljenost od 300 metara više metalnih „gongova“ prečnika 25 cm i s naslona ih u sedećem stavu gađali koristeću PPU municiju tipa FMJBT mase zrna 145 grejna, kao i takmičarsku .308 Winchester Match od 168 grejna. Optički nišan Zeiss ZO 4×30 predstavlja znatno kvalitetnije rešenje od nama dobro poznatih vojnih optika, poput „Zrak“ 4×23 mm za M76 ili sovjetskog PSO. Nišanska slika je jasnija, većeg vidnog polja, končanica daje odličan pregled i kontrast u odnosu na podlogu, pa je poređenje bespredmetno.
Kategorija poznata kao ergonomija je takođe prednost, počev od kundaka jedinstvenog potencijala prilagodljivosti, preko rukohvata i sistema komandi nalik na AR10 rešenje, do opisanih svojstava bipoda i vrlo jasno definisanog okidanja. Uvodne hice smo prepustili strelcu koji ima poveće iskustvo sa sličnim puškama, pa je nakon rutiniranog obaranja svih postavljenih meta po jednim hicem, od njega stigla konstatacija kako je ova SCAR konfiguracija moćna i krajnje priručna sprava. U nastavku testa, pratili smo i da li je grupa pogodaka bolja u odnosu na druga oružja koja se mondenski svrstavaju u DMR kategoriju, potom u kom vremenskom intervalu je strelac u mogućnosti da ponovo uputi hitac na isti ili naredni cilj.
Uz sve postojeće ograde u vezi sa subjektivnim osećajem, izgledalo nam je kao da koristimo puškomitraljez punog formata zbog jedinstvene stabilnosti oružja tokom dejstva, s tim što se jedinačnom vatrom bez mnogo naprezanja mogu zaredom pogoditi nekoliko ciljeva bez „relaksa“ strelca i puške nakon ispaljenja svakog od njih usled trzaja. Ali, pošto je ovakvo „laboratorijsko“ gađanje sasvim druga priča u odnosu na borbene uslove, ponovo smo upriličili ranije praktikovani deo testa s kretanjem strelca preko i oko prepreka, zauzimanjem neuobičajenih stavova za dejstvo i simuliranjem borbe u skučenom prostoru.
Prava ponuda u pravo vreme
Tavanski magacin je naš omiljeni poligon za te namene, pa je prvo „u ring“ poslata snajperka Dragunov, koja je decenijama na Zapadu bila skoro mitološko oružje mrskog neprijatelja. Uz sve kvalitete i višegodišnju zasluženu ratnu slavu, ta puška je i dalje nekako neprijatna zbog unikatne „konfiguracije“ i prevelike dužine. Treba biti zaista vešt i pažljiv, pa se popeti preko stepeništa, ići hodnicima i zaobilaziti prepreke kroz uske prolaze, a ne zakačiti oružjem o zidove ili predmete. Isto važi i za sve snajperke nastale kopijom tog rešenja, a belgijski novitet ih je na tom planu nadmašio. Gotovo da je moguće koristiti SCAR-H PR kao klasičnu automatsku pušku i u iznuđenim uslovima bliske borbe u urbanom području, jer se optika lako demontira i koriste se mehanički nišani odličnog idejnog rešenja. Mogućnost bočnog postavljanja pomoćnih nišana nismo isprobali, jer to, zaista, predstavlja nonsens namenjen „ratnicima iz fotelje“.
Preciznost bi trebalo da bude najvažnija prednost nove puške u odnosu na prethodnice, jer je razvijena da bi se brzim dejstvom eliminisala opasnost od protivnika naoružanog SVD i mitraljezima poput PKM. Ako kao optimalnu krajnju daljinu efikasne upotrebljivosti ovakvih pušaka odredimo 500 metara, prema našim i iskustvima svih koji su je testirali: SCAR-H PR sa adekvatnom municijom predstavlja bolje rešenje od svih drugih DMR koje se trenutno koriste. Ona nije puška najviše preciznosti takmičarskog tipa, poput specijalizovanih repetirki s jačim optikama, jer se takva oružja u vojnoj primeni koriste za druge svrhe i veće domete dejstva, pa se i klasifikuju kao „pravi snajperi“. Reč je o dve kategorije vojnog oružja koje se prepliću i dopunjuju, ali bez rezerve možemo konstatovati kako je ovo izvrstan poluautomat za određene vidove upotrebe.
Kao što montirani optički nišan ne čini pušku snajperskom, niti takvo oružje odmah posle dodeljivanja ne pretvara korisnika u snajperistu, tako treba biti objektivan i zaključiti da je fabrika iz Liježa u pravom trenutku ponudila jednom specifičnom tržištu upravo ono što je traženo. Možda je razlika u svojstvima SCAR-H PR i naše modifikovane M77 potpuno nesrazmerna razlici u ceni dve puške, kao što je i sasvim opravdan rezon koje oružje je prikladno koncepciji „naoružanog naroda“. Ali, nema dileme da se vojno naoružanje kontinuirano razvija i da kriterijumi od pre nekoliko decenija više nisu aktuelni.
tekst i foto: Milan MILANOVIĆ
