Čari crnog baruta
Iako već vekovima egzistira nesporna činjenica da sa balkanskim narodima – barem kada je u pitanju ljubav prema oružju – malo ko može da se poredi, kolekcionari su u našim uslovima prilično retka pojava, ako se uzme u obzir koliko je ratnih sukoba u protekla dva veka protutnjalo oko naše „kuće kraj puta“, i koliko je različitih modela oružja korišćeno u ratnim dešavanjima na ovom prostoru. Ipak, u zbirkama ovdašnjih kolekcionara neretko mogu da se nađu i primerci koji u drugim zemljama vrede čitavo bogatstvo, a prilično često pojedini „obični“ vlasnici trofejnog ili nasleđenog oružja i ne znaju šta poseduju, odnosno, koja je vrednost određenog primerka, koji su odložili na sigurno, kao porodičnu relikviju. Nedavno smo, tako, saznali da pištolji Luger P08 iz takozvanog „bugarskog“ kontrakta, model sa cevi dugom 150 mm, na američkom tržištu dostižu cenu od 1.500 dolara, a dosta ovih pištolja, u izvanredno očuvanom stanju, nalazi se upravo na našem terenu, u posedu osoba koje ga često drže uz albume sa požutelim fotografijama, ordenjem i džepnim satovima, kao uspomenu na pretke.
No, ovoga puta želimo da govorimo o „pravim“ kolekcionarima; ljudima koji u svojim zbirkama žele da imaju oružja koja su obeležila određene periode u razvoju oružarstva (ali i ljudske civilizacije uopšte), pa u njihovim, internim krugovima postoji nepisano pravilo da svaki ozbiljan kolekcionar mora da ima bar po primerak oružja iz oba svetska rata, zatim se podrazumevaju Colt M1911, Luger, Winchester polužna repetirka, vestern SAA revolver i – neki primerak oružja na crni barut; bez obzira da li se radi o replici ili originalnom, dobro očuvanom primerku. Pored kolekcionara, postoje i drugi ljubitelji perkusionog oružja, romantični zaljubljenici u ovaj, uveliko prevaziđeni sistem, kojima nije primarna brzina pucanja niti prepunjavanja oružja, već obožavaju ritual livenja zrna, punjenja oružja i jedinstveni osećaj oblaka dima koji se jedino javlja pri ispaljivanju „crnog“ baruta.
Za ovaj primerak oružja vezana je zaista nesvakidašnja anegdota. Naime, kao što se to kod nas poslednjih decenija često dešavalo, potpuno iracionalnim kanalima, ovaj je revolver dospeo u našu zemlju, pa, nakon što je promenio više vlasnika koji nisu bili zainteresovani da poseduju „oružje za koje se ne može kupiti municija“, a nije moguća prepravka na neki dostupni metak, završio je u rukama sudskog veštaka za balistiku u jednom mestu u unutrašnjosti. Kada je, u aprilu 2003. godine, tokom raspisane legalizacije oružja, pokušao da ga „prijavi“ nadležnim organima, došlo je do čitave polemike, jer sporni kalibar .36 – nije postojao u tipskom registru! Pošto je nadležni referent insistirao da se u oružni list upiše kalibar oružja izražen u metričkom sistemu, malo je nedostajalo da, uz revolver na čijoj cevi je ugravirano: „cal. .36“, vlasnik dobije dozvolu za držanje oružja kalibra 9 milimetara, a jedan od prisutnih „stručnjaka“ je predlagao da se upiše kalibar .44, jer on postoji u registru!
Naravno, u bilo kom specijalizovanom oružarskom katalogu može da se vidi široka ponuda perkusionih revolvera raznih proizvodjača u kalibru .36, ali je to, kod nas, i dalje velika nepoznanica. Ako se prisetimo slučaja iz 1990. godine, kada je jedan drugi referent „šublerom“ merio prečnik doboša (!?) na jednom „Taurus“ revolveru, i rekao vlasniku kako: „nešto nije u redu, jer je doboš širi od 38 milimetara, i to nije taj kalibar“, zaista moramo da se pomirmo s činjenicom da je mnogima koji „jedu hleb“ od ove tematike potrebna dodatna edukacija. Uostalom, koliko samo vlasnika lovačkih pušaka u našoj sredini ima oružne listove u kojima je upisano: kalibar 16 mm…
Bilo kako bilo, dobili smo priliku da se pobliže upoznamo sa jednim revolverom iz produkcije italijanske firme „Pietta“, specijalizovanog proizvođača replika „vestern“ oružja. Možda najtretiraniji perkusioni revolver iz „svoje generacije“ je upravo Colt Navy Model 1851, kalibra .36, svojevremeno široko korišćeno oružje u sve moguće namene. „Pietta“ pravi nešto izmenjenu varijantu, sa zatvorenim gornjim delom rama i ojačanim redizajniranim delom, u koji se uglavljuje osmougaona cev dužine 152 mm. Osim branika obarače od mesinga, ceo revolver je od čelika, što doprinosi zavidnoj masi od čitavih 1240 grama. Drška je standardna za revolvere toga tipa – glatke orahove korice, pričvršćene za rukohvat sa dva zavrtnja, a mehanika je u potpunosti preuzeta sa modela Navy 1851, s tim što je primenjeno relativno novo, i izuzetno korisno, rešenje „transfer bar“ poluge, čime se povećava bezbednost nošenja oružja napunjenog do punog kapaciteta. Mada, pomenuto „nošenje“ treba shvatiti prilično uslovno; ne samo zbog naših postojećih propisa, koji samo privilegovanima omogućuju da mogu da odbrane život i van svog doma, već i zbog praktične činjenice da ovo ni u kom slučaju nije oružje koje će neko nositi radi lične bezbednosti. Osim, izuzetno retkih, nepopravljivih nostalgičara ili ekscentrika posebne vrste, zaista ne možemo da zamislimo ko bi po ceo dan teglio tešku vestern revolverčinu, pored tako široke i raznovrsne ponude kompaktnijih i funkcionalno primerenijih modela.
Ovo je oružje namenjeno rekreativnom pucanju, pa su i svi njegovi elementi tako postavljeni – iako se, korišćenjem fiksnih staromodnih nišana, može ostvariti sasvim dobra grupa pogodaka na ustaljenim distancama za gađanje takvom „napravom“. Konkretno, u zanimljivo rešenoj kokili, izlili smo po stotinak sferičnih i konusnih projektila kalibra .36, uspevši da i jedna, i druga konstrukcija imaju približno istu masu, od nepunih 8 grama.
Iako je, godinama unazad, moguće kupiti već izlaborisane plastične „epruvetice“ sa odmerenom količinom crnog baruta za određeno oružje, ipak smo se opredelili za autentični „dozator“, kakav su koristili originalni vlasnici ovakvih revolvera pre vek i po. Ko nikada nije napunio barem par doboša za perkusioni revolver, nije ni svestan užitka koji pruža nasipanje baruta, guranje olovnog zrna polugom, stavljanje čepa, podmazivanje komora i, na kraju, „kapisliranje“. Kao da ste se vratili u ranu mladost, pa sklapate segmente kakve poklonjene skupocene igračke…
Kao konstrukcionu prednost ove „Piette“, napomenuli bismo i specifično rešen sistem zaštite od prenošenja vatre u samom dobošu, sa čim su kuburili proizvođači originalnih perkusionih revolvera u devetnaestom veku. Veštim dizajnerskim zahvatom u pozicioniranju komora i pregradama između kapisli, ova opasnost svedena je na nulu, pod uslovom da korisnici pažljivo primenjuju propisani postupak pri punjenju.
Pucanje iz ovakvog oružja priča je za sebe. Trzaj se gotovo i ne oseća, pucanj je relaksirajuće slab, a ugođaj koji pruža obilan dim osvojiće svakog pravog zaljubljenika u oružje (uz ogradu da će negativne posledice najverovatnije uslediti kasnije, kada njihove „lepše polovine“ budu postavile pitanje čime je tako zagaravio odeću…). Šalu na stranu, moramo istaći da je ovo bilo jedno od najprijatnijih testiranja oružja, pogotovo kada je vlasnik, na kraju, dobro „začađeni“ revolver jednostavno oprao mlakom vodom i blagim sapunom.
Iako je grupisanje pogodaka potpuno irelevantna kategorija kada je gađanje ovakvim oružjem u pitanju, može se istaći i da perkusiona „Pietta“ omogućuje rekreaciono pogađanje balona, praznih flaša ili konzervi na daljinama do 40-ak metara, a iole vešt strelac može sa lakoćom da „vezuje“ pogotke, tako da nije ni čudno što su mitovi o nepogrešivim revolverašima nastali upravo u vreme kada je korišćeno ovakvo oružje. Iako ponekome može da deluje „bezopasnim“ projektil koji nema impozantnu masu, a i početna brzina je neuporedivo ispod savremenih, perkusiono oružje je opasno kao i svako drugo, ali, treba istaći da je potpuno isključena mogućnost da će ga u svojim kriminalnim aktivnostima koristiti razbojnici svih fela, pa i ne čudi što je u većem broju zapadnih zemalja potpuno legalizovana nabavka oružja na crni barut. Znači, zloupotreba je gotovo nemoguća, a i takozvane „kućne“ nesreće su najređe upravo od ovakvih naprava, dok je i samoodbrambena upotreba zabeležena tek nekoliko puta, i to u zaista krajnjoj nuždi i specifičnim situacijama.
Ukupno uzevši, bilo bi dobro da se i naš zakon u tom smislu prilagodi svetskom trendu, ali, potrebno je i da ponuda konstrukciono raznovrsnog oružja u našim uslovima bude znatno bogatija. Zaljubljenika, u svakom slučaju, ima puno, tako će biti i u narednim godinama, samo je pitanje kako tu ljubav kanalisati na pravi način.
Šarmu perkusionog oružja teško da bi iko odoleo.
M. MILANOVIĆ
