Creme de la creme

Za akademsku zajednicu čista desetka predstavlja idealnu ocenu. Ali, i zaljubljenicima u „kratke cevi“ takođe je asocijacija na stalno traganje za idealnim metkom. Nije tajna da je legendarni John Moses Browning (1855-1926) težio da usavrši konstrukciju svog M-1911 i podigne efikasnost municije u odnosu na .45 ACP koristeći neke dokazane prednosti u to vreme inovativnog nemačkog metka 9×19 mm Parabellum.
Konstruktivne izmene rezultirale su čuvenim modelom pištolja Browning HP-35, a kada je o municiji reč, oružarski genije smatrao je da idealan metak za službeni poluautomatski pištolj treba da koristi zrno prečnika 10 mm. Nažalost, smrt ga je pretekla, pa je rad na pištolju dovršio belgijski konstruktor Didon Sev (Dieudonne Saive), dok je s metkom priča nešto komplikovanija.

Ubrzano naoružavanje i popuna rezervi u predvečerje Drugog svetskog rata jednostavno nisu dopuštali ozbiljno i sistematično projektovanje i ispitivanje novog pištoljskog kalibra za službenu upotrebu. Rat je završen, a u međuvremenu, mnoge policijske ali i vojne formacije bile su opremljene mešavinom pištolja i revolvera. To je stvaralo logističke probleme ali i konfuziju u pogledu željenih performansi. Jer, neki korisnici su želeli moderan pištolj pogodan za brzo pucanje i prepunjavanje uz laku kontrolu paljbe, dok su drugi bili na stanovištu da je snažan metak sa teškim zrnom bolji izbor po pitanju efikasnosti na cilju.
Jedan od onih koji su pokušali da pronađu zlatnu sredinu je proslavljeni američki ekspert za oružje i ratni veteran Mornaričkog korpusa, pukovnik Jeff Cooper. Početkom osamdesetih godina prošlog veka isprobavao je različite laboracije metka kalibra 10 mm u pokušaju da dobije municiju srednje brzine ali sa teškim zrnom dovoljno velikog prečnika za trenutnu predaju energije, položenijom putanjom i većim efikasnim dometom u odnosu na .45 ACP.
Koristio je čauru starog puščanog kalibra .30 Remington (pokušaj čuvene fabrike da na početku 20. veka parira popularnom metku 30-30 Winchester). Skraćivanjem čaure na dužinu od 25 mm dobijena je municija koja na daljini od 50 metara nosi dvostruko više energije od .45 ACP i na svojoj gornjoj granici performansi uporediva je sa prosečnim metkom kalibra 357 Magnum. Uz znatno kraću čauru prilagođenu korišćenju iz poluautomatskog pištolja ovo se činilo kao savršeno rešenje. Već 1983. švedska fabrika municije „Norma“ uvrstila ga je u svoj katalog kao 10 mm Auto, a kompanija „Domaus and Dixon“ zajedno sa Jeff Cooperom za ovaj metak razvija novi pištolj na bazi ČZ-75 nazvan „Bren Ten“.
Medijska mašinerija reklamira ga kao savršeno rešenje za sve situacije, glavni junak tada popularne policijske serije „Poroci Majamija“ koristi upravo ovaj pištolj, a nekako u to vreme dešava se i ozloglašeni „FBI incident Majami“ koji je naveo ovu organizaciju da potraži alternativu za pištolje kalibra 9 mm Para. Na talasu euforije kompanija „Colt“ već sledeće godine nudi svoj M-1911 u tom kalibru označen kao „Delta Elite“. Svoje pištolje pravi „Smith& Wesson“ koji čak lansira i revolver Mod. 610 za ovaj metak dok „Heckler und Koch“ prilagođava svoj automat MP-5 novom kalibru. Čak je i naša „Zastava“ nudila svoj pištolj nazvan Z-10. Mnoge policijske organizacije slede FBI i uvode novi kalibar, međutim brzo postaje jasno da je ovaj metak ipak suviše snažan za namenu koju su mu predvideli. „Colt Delta Elite“ korisnici neretko vraćaju proizvođaču sa pukotinama na ramu nastalim od snažnog trzaja dok i dobro utrenirani strelci ne uspevaju da dostignu ni približnu efikasnost kao sa pištoljima u 9 mm Para. Činilo se da će redukcija energije i skraćivanje čaure doneti rešenje. Tako je nešto kasnije nastao kalibar .40 SW ali se ni on nije proslavio. Epilog? U celom svetu, pa i u SAD kao osnovni službeni pištoljski metak etablirao se 9×19 mm Para.

Neko vreme činilo se da će potpuno pasti u zaborav. „Bren Ten“ je bankrotirao, „Smith&Wesson“ više nije nudio oružje u ovom kalibru. Jedini proizvođač modernih pištolja koji ga je imao u svom programu bio je austrijski „Glock“ sa pomalo nezgrapnim modelom G-20 kapaciteta 15 metaka. Ipak, dobre strane ovog metka jednostavno niste mogli ignorisati. Mnogi entuzijasti nastavili su da ga koriste za sportsko gađanje ali i lov gde se pokazao kao odličan izbor za životinje do veličine belorepog jelena ili divlje svinje. U močvarnim predelima na jugu SAD, pištolji ovog kalibra omiljeno su oružje lovaca na aligatore jer su kompaktni, snažni i dopuštaju brz sled hitaca u slučaju potrebe.
U nedostatku ponude kvalitenih pištolja u ovom kalibru, korisnici su se okrenuli proverenom rešenju – kastom primercima besmrtnog M-1911 naručenim kod poznatih oružara. Poučeni iskustvom sa „Colt Delta Elite“, novo oružje ima ojačan ram i efikasniji sistem povratne opruge koji ublažava trzaj i olakšava kontrolu. Polako, i serijski modeli M-1911 različitih proizvođača ponovo dobijaju verzije u 10 mm Auto, prilagođene novoj nameni. Jer, pored dobre ergonomije, lov ručnim vatrenim oružjem traži i visoku preciznost uz što više energije na cilju. Za jedan inč (25,4 mm) produžena cev, navlaka i ram pokazuju se kao dobro rešenje jer osim veće brzine zrna i duže nišanske linije koja je bitna za precizno gađanje, oružje dobija na masi, pa se lakše kontroliše.

Trenutno, na tržištu se može pronaći mnoštvo modela M-1911 u ovom kalibru od različitih proizvođača među kojima su čuvena imena poput Springfielda, Ed Browna, Dan Wessona, Les Baera, Nighthawka, Kimbera… Čitav jedan univerzum novih, vrhunski osmišljenih M-1911 sa odličnim metkom. Većina tih modela ima opciju za montažu ultra-kompaktnih refleksnih nišana koji im značajno podižu efikasnost. Za nas je bilo posebno zadovoljstvo da na sajmu IWA-2019 detaljno razgledamo produženu verziju „Wilson Combat Classic Supergrade“ pištolja u ovom kalibru.
Epitet „Creme de la creme“ (najbolji od najboljih) možda zvuči razmetljivo, ali svoje puno značenje dobija tek kada se uživo sretnete sa ovakvim komadom oružja. Kompanija „Wilson Combat“ sa severa Arkanzasa praktično od svoga osnivanja 1977. godine diči se činjenicom da je konstantno među pet najboljih custom radionica za izradu M-1911. Mnogi je smatraju „brojem jedan“ kada je reč o ovom legendarnom pištolju. U okviru svoje ponude od preko 80 različitih verzija, serija „Classic Supergrade“ predstavlja sam vrh po pitanju performansi ali i opšteg kvaliteta svakog komada pojedinačno. Na izradi pištolja radi probrana grupa majstora sa višedecenijskim iskustvom na doradama ovog modela.
Njih bira lično Bill Wilson, osnivač i vlasnik kompanije. Kod njih nema ograničenja u pogledu utrošenog vremena ili resursa za izradu ultimativnih komada. Zbog toga je broj izrađenih primeraka vrlo ograničen, a narudžbine se čekaju po nekoliko godina. Nikakvo čudo da je polazna cena za bazni model iz ove serije 5.200 dolara. Svaka izmena (a opcije su praktično neograničene) znači povećanje cene.

Primerak koji smo mi razgledali košta nešto više od 11.000 dolara, a evo šta dobijate za taj novac. Kalibar je naravno junak naše priče, 10 mm Auto, a kapacitet jednorednog okvira od visoko ispoliranog nerđajućeg čelika je osam komada, sa ojačanim polimerskim dnom. Opciono, moguće je dobiti „aftermarket“ okvire kapaciteta deset komada ali proizvođač preporučuje korišćenje originalnih jer sa njima garantuje pouzdnost u radu. Dužina celog pištolja je 246 mm, visina 142 mm, a najveća širina (mereno preko obostranih komandi kočnice) iznosi 33 mm. Masa oružja je 1075 grama iako u firmi „Wilson Combat“ naglašavaju da je to samo okvirna vrednost jer zavisi od želje naručioca (samo raličiti materijali za obloge drške mogu da variraju i do 20 grama u težini). Ovo je produženi model, pa je cev duga čitavih 152 mm, a nišanska linija 193 mm što uz izvrsne podesive nišane garantuje da grupa od pet metaka na 25 jardi neće preći veličinu od 25 mm.
Ram je pune veličine i po dimenzijama odgovara „Government“ modelu, ali je izrađen uz minimalne tolerancije od nerđajućeg čelika, a sa prednje i zadnje strane površina rukohvata precizno je čekirana sa 30 linija po inču. Oštri vrhovi sitnih piramida pružaju fantastičnu kontrolu i siguran hvat bez klizanja ali bez onog osećaja grubog, radnog finiša. Pištolj je urađen u tzv. duo – tone finišu sa crnom navlakom dok su površine ostalih delova satenski ispolirane do prigušenog sjaja. Samo je cev od nerđajućeg čelika uglačana poput ogledala, i to i spolja i unutar trase sa šest žlebova. Uklapanje je rađeno ručno, po starinskim metodama što je vremenski zahtevan procesa li obezbeđuje maksimalnu preciznost.

Produžena navlaka je od visoko ugljeničnog alatnog čelika sa zaobljenom, mat finiširanom gornjom površinom da se spreči odbljesak tokom nišanjenja. Otvor za izbacivanje čaura je proširen, a unutrašnji izvlakač ima nešto veću širinu zbog pouzdanijeg rada. Kosi urezi za repetiranje nalaze se i na prednjem delu navlake. Zadnja površina, ispod podesivog nišana, fino je čekirana sa 40 linija po inču tako da nema šanse za bilo kakvu refleksiju. Nišani su proizvod firme „Wilson Combat“, potpuno podesiv po visini i pravcu, sa dubokim urezom u obliku slova „U“, što se pokazalo kao odlično rešenje za lov, naročito u senovitom okruženju sa dosta rastinja. Po želji, umesto zadnjeg nišana može se postaviti pločica za montažu nekog od popularnih ultra kompaktnih refleksnih nišana, ali mislim da bi to u ovom slučaju bilo svetogrđe. Jednostavno, pištolj toliko dobro izgleda, i tako je lako naći nišansku sliku sa njime da bi bilo kakav dodatak samo narušio lepotu i eleganciju ovog oružja.

Sve komande su idealno oblikovane, savršeno pozicionirane i prema očekivanjima – rade besprekorno. Zapinjanje, aktiviranje kočnice ili izbacivanje okvira prati jasan „klik“ koji se više oseti nego što ga zaista čujete. Lakoj izmeni okvira doprinosi prošireni uvodnik, tzv. suknjica na dnu rukohvata koja je savršeno uklopljena u siluetu pištolja. Stranice drške urađene su od kokosovog drveta, tamne, bogate teksture poput čokolade i čekirane su celom površinom izuzev dva rumba oko zavrtnjeva za montažu, a na samoj sredini, sa obe strane stoji srebrni amblem firme. Hvat je iskustvo koje treba doživeti. Potpuno prirodan, kao da ste se ovim pištoljem igrali od detinjstva. Visoko postavljen „dabrov rep“ automatske kočnice dopušta vrlo dubok, udoban hvat što se naravno pozitivno odražava na balans. Udarač je izrezan i olakšan, baš kao i okidač. Okidanje je među najboljim koja današnja industrija može da ponudi. Nije stvar u težini (podešava se u rasponu od 1,47 do 2 kg) već u savršeno odmerenoj tački okidanja, bez imalo propadanja, veoma kratkom hodu od svega par milimetara i resetu koji skoro da ne možete ni registrovati. Zaista, skoro idealno. Da ništa drugo nije urađeno na njemu, ovaj pištolj bi opravdao svoju (sramno visoku) cenu kvalitetom okidanja.
Bez obzira na to u kojoj meri je opravdana izuzetno visoka cena ovog oružja, ne mogu se osporiti vrhunski kvalitet, minuciozna izrada i promišljenost u primeni praktičnih rešenja u baš svakom detalju konstrukcije. Zato se korisnici Wilson Combat pištolja sa pravom smatraju privilegovanim i nekom vrstom streljačke aristokratije.
tekst i slike: Dragan ŠAPONJIĆ

foto „Wilson Combat“