Smrtonosno koferče

Američka „ikona“ iz sveta streljačkog oružja Eugene Stoner, konstruktor puške AR-15, odnosno M16 i ko zna koliko još drugih primeraka streljačkog oružja, početkom 80-ih godina prošlog veka, pozabavio se idejom – ne automata koji bi se oslanjao na male dimenzije i time bio hendikepiran u jednom pogledu, kao što je kinetička energija municije – već automatom koji bi se na pogodan način sklapao. I ne samo to, automat bi trebalo da se sklapa u oblik, koji ni u kom slučaju ne odaje njegovu pravu namenu. Kome bi ovakvo čudno oružje bilo interesantno? Takvo oružje zamišljeno je u vreme kada je veliki broj bogatih ljudi (pre svega, evropskih i američkih biznismena i latinoameričkih političara), bio kidnapovan. Osnovna ideja bila je da se ti ljudi naoružaju sklapajućim samoodbrambenim automatom, koji bi se, ukaže li se prilika, brzo rasklopio i stupio u dejstvo.

Eugene Stoner je svoj automat nazvao Ares FMG, a jedinstvene karakteristike ovog automata patentirane su 1986. Ares FMG (Folding subMachine Gun – sklapajući automat), koristio je slobodno trzanje zatvarača, uobičajeno za automate, odnosno streljačko oružje kalibra 9 mm, tačnije, 9×19 Parabellum. Zatvarač je bio teleskopskog tipa, npr. kao kod automata Uzi, sa povratnom oprugom postavljenom oko zatvarača, čime se obezbeđuje standardna, teoretska brzina gađanja od 650 met/min. Ceo ovaj sklop postavljen je u kutijasti čelični sanduk glatkih stranica, proizvođen štancovanjem i deformisanjem presovanjem. U perspektivi se predviđalo korišćenje kompozitnih materijala. Na zadnjem delu postojao je zglob, oko koga se pri rasklapanju rotirao takođe glatki, šuplji oslonac za rame. Operacija rasklapanja, sastojala se od jednostavnog pritiska na dva simetrična dugmeta na sanduku i otvaranjem kundaka. Pri rasklapanju kundaka, sistemom poluga sa donje strane sanduka, ujedno se rasklapao šuplji limeni rukohvat, unutar koga se smeštao okvir i obarač sa zglobnim branikom. Ručica za repetiranje postavljena je takođe sa donje strane i ne kreće se pri rafalnoj paljbi, pružajući kakav-takav prednji rukohvat.
Predviđeni su bili okviri kapaciteta 20 ili 32 metka, pri čemu je zbog ograničene dužine sklopljenog oružja od samo 262 mm, nemoguće sklopiti oružje, kada je u upotrebi veći, odnosno duži okvir. Dužina oružja u rasklopljenom stanju je 503 mm, širina 36 mm, visina u sklopljenom stanju 84 mm, dok je visina u rasklopljenom stanju 222 mm. Takav automat Ares FMG, imao je dimenzije približne „boksu“ cigareta i mogao je da bude veoma dobro skriven. Čak i ako bi protivnik video „limenu kutiju“, teško da bi pomislio da se radi o oružju. Masa praznog automata bila je impresivnih 2,25 kg. Rasklapanje, kao najkritičnija operacija stupanja u dejstvo ovog automata, trajalo je između dve i tri sekunde, već u zavisnosti od obučenosti strelca. Sigurnosnih sistema nije bilo iz prostog razloga, jer je u sklopljenom stanju potpuno nemoguće doći do obarača, koji je zajedno sa sistemom za okidanje sklopljen, odnosno van sklopa sa ostatkom sistema automatike. Takođe, nišana nije bilo, jer se smatralo da će oni samo smetati i otkrivati pravu namenu „limene kutije“, a procenjeno je da bi automat u najvećem broju slučajeva bio korišćen na vrlo malim udaljenostima, gde je dovoljno imati ravnu gornju površinu (npr. sanduka), koja služi za instinktivno gađanje.
Stonerov automat nije proizveden u većem broju ne zato što su otkriveni neki nedostaci, već zbog zakonskih ograničenja prodaje automatskog oružja civilima, pre svega oružja namenjanog skrivenom nošenju koja su doneti upravo 1986. Neposredno pre donošenja ovog zakona, David Boatman, puškar i samostalni konstruktor oružja, svoj automat oznake M21 (koji je prema nekim karakteristikama čak i genijalniji od Aresa, uspeo je veoma kratko i da reklamira.

Kako su se ovi američki automati pojavili u doba „hladnog rata“, ni u kom slučaju nisu mogli da ostanu neprimećeni budnom oku protivničke strane. Automat Ares FMG predstavljao je osnov za razvoj odgovarajućeg sovjetskog automata, čime se bavio konstrukcioni biro u Tuli. Međutim, umesto ciljne grupe tipa biznismena i političara, Sovjeti su svoj pandan namenili specijalcima i agentima KGB. Kako konstrukcija Aresa ni u kom slučaju nije bila jednostavna, što su sovjetski konstruktori ubrzo otkrili, razvoj se odužio, SSSR raspao, a „hladni rat“ završen… Razvoj sklopivog automata PP-90 ipak je dovršen početkom 90-ih, ali oko standardne municije 9×18 Makarov. Prema dimenzijama, bio je skoro isti kao i Ares FMG: dužina u rasklopljenom stanju 485 mm, u sklopljenom 270 mm, širina 32 mm, a visina u sklopljenom stanju 90 mm. Kao i kod Aresa, nije postojao selektor vatre, tako da je korisnik imao na raspolaganju samo rafalnu paljbu teoretske brzine 600-800 met/min. Varijanta karabina, PP-90M1 imala je samo jedinačnu paljbu. Rasklapanje obe verzije moglo se obaviti za tri-četiri sekunde, dakle za nijansu sporije nego kod američkog automata. I PP-90 bio je napravljen istim tehnologijama kao i Ares, dakle presovanjem čeličnih limova, ali racionalnije, tako da je masa svedena na 1,83 kg. Postojali su relativno veliki klasični nišani, koji su se takođe izvlačili, a konfiguracija donje strane bila je potpuno ravna. Hranjenje je bilo okvirima 30 metaka, koji su se mogli sklapati.
Ali, sudbina i zapadnog i istočnog modela bila je ista. Kako niko nije napravio test automata Ares FMG, jer nijedan zapravo i nije stigao do kupaca, mogu da se prihvate iskustva sa PP-90, koji je bio izrađen u ograničenom broju primeraka i isporučen jedinicama. Pokazalo se da su ovi automati, iako odlični „na papiru“, ergonomski katastrofalno loše rešeni i zato veoma nepopularni. Nije samo u tome ležao problem. Pouzdanost automata je bila na veoma niskom nivou, neuporedivo nižem nego kod, poslovično veoma pouzdanog sovjetskog, odnosno ruskog streljačkog oružja.
Međutim, nacrti sovjetskog automata nisu bili dostupni samo Rusima, već i drugoj, najvećoj državi koja je potekla iz bivšeg SSSR – Ukrajini. Tamo je nastao automat nazvan Goblin, koji je ispaljivao i municiju Makarov i Parabellum, verovatno iz namere da se oružje plasira na inostrano tržište. Dužina u sklopljenom stanju je 290 mm, u rasklopljenom 510 mm, a masa 1,9 kg. Kontrola vatre bila je verovatno bolja nego kod PP-90, zbog manje brzine gađanja (400-500 met/min). Korišćeni su okviri od 25 i 32 metka. Dalja sudbina ovog automata nije poznata, pa je moguće pretpostaviti da je, kao i prethodnici doživeo neuspeh.
Da kojim slučajem nije bilo zakonskih prepreka za prodaju Aresa i M21 na civilnom tržištu, da li bi postigli uspeh? Sklapajuće odbrambeno oružje kao koncept deluje atraktivno, ali tu postoji i zamka. Naime, ako korisnik nije suočen sa profesionalcem, bolje je da napadač vidi da je „plen“ naoružan, pa možda i odustane od napada. Tako da je tu automat ove koncepcije, možda i kontraproduktivan. Međutim, ukoliko je napadač vešt, postoji velika verovatnoća da će znati šta se krije u „limenoj kutiji“. Problem leži i u ciljnoj grupi. Nije realno da neki biznismen ili političar rukuje ovako specijalizovanim oružjem. To može da postane čak i opasno, ukoliko je rukovalac suviše samouveren. Vreme rasklapanja od najmanje par sekundi, može postići samo izuzetno obučen i vešt strelac, onaj kome je to osnovno zanimanje, a to su naravno, telohranitelji. Upravo na tu „kartu“ odigrali su tvorci, koncepcijski veoma sličnog sklapajućeg karabina Kel-Tec SUB-2000.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još