Dostojan naslednik Dragunova

 

Verujemo da ne postoji čitalac „Kalibra“ koji nije čuo za SVD, odnosno sovjetsku snajpersku pušku sistema Dragunova, koja je još 1963. godine usvojena u naoružanje. Čak i posle više od pola veka široko je zastupljena, ne samo u svim ruskim oružanim formacijama, već i u drugim armijama u svetu. Svoju popularnost izgradila je nizom osobina, poput jednostavnosti, robusnosti, pouzdanosti i preciznosti. Ovo, poslednje je relativna kategorija, ali za realne vojničke potrebe, njena preciznost je i više nego zadovoljavajuća.

Ipak, vreme neumitno teče i javljaju se neki novi trendovi. Tako se pre nešto više od dve decenije u novoosnovanim Ruskim oružanim snagama, došlo do zaključka da je neophodna snajperska puška repetirka visoke preciznosti. Kao odgovor na taj stav, do današnjeg dana su u naoružanje brojnih ruskih formacija usvojene puške repetirke poput SV 98, Steyr SSG08, AI AW ili Orsis 5000, na primer. Ipak, popularnost kao i praktičnost SVD kao oružja, ništa nije moglo da poljulja. Mnogi učesnici sukoba na Kavkazu posle nekog vremena, kada je prošlo prvobitno oduševljenje repetirkama, odlučivali su da se vrate svojim poluautomatskim snajperskim puškama.

Jednostavno, način upotrebe oružja je bio takav da je često bilo važnije uputiti brz drugi hitac nego imati (najčešće nepotrebnu) ekstremnu preciznost. Čak su i brojni američki snajperisti shvatili ovu činjenicu, pa su protekle dve decenije u ratnim sukobima koristili nekoliko tipova poluautomatskih snajperskih pušaka. Ipak, repetirke svojom izuzetnom preciznošću, odsustvom mehaničke buke kao i čaura koje lete na sve strane i te kako imaju svoje mesto u snajperizmu. Po svoj prilici, pravi odgovor bi bio da je neophodno imati obe vrste u naoružanju, jer isključivost očigledno vodi u probleme i to samim vojnicima.

Rana verzija puke nazvana SVK. NA prvi pogled se vidi da je modularnost bila jedan od prioriteta.jpg
Rana verzija pu[ke nazvana SVK.  Na prvi pogled se vidi da je modularnost bila jedan od prioriteta
Svesni dobrih, ali i slabih strana svog oružja, ruski stručnjaci za naoružanje su pokušavali na razne načine da popularni Dragunov „friziraju“ i učine ga pogodnijim za upotrebu. Stavljani su plastični delovi i preklopni kundaci, kao i moćniji optički nišani i nožice. Donekle je uspelo u nameri da se oružje osavremeni, ali ipak je bilo jasno svima da je došlo vreme da se nađe adekvatna zamena. Neke od glavnih zamerki na račun SVD su da stari sistem montaže optičkog nišana preko bočnih šina može da bude problematičan za preciznost. Eksperimentalno je dokazano da ukoliko dođe do pregrevanja sanduka, može doći do istezanja i krivljenja šine montaže. To za rezultat ima promenu srednjeg pogotka prilikom skidanja i ponovnog postavljanja optičkog nišana.

Drugo, cev Dragunova je relativno tanka i duga. Ovakav tip cevi ne pruža preciznost na nivou savremenih rešenja, gde su primenjene kraće i deblje cevi. Iako dugačke cevi doprinose potpunijem sagorevanju baruta i boljem maskiranju pozicije strelca, one imaju i svoje nedostatke. Nezgodnije su za rukovanje oružjem, sklonije su krivljenju usled grube manipulacije, lakše se pregrevaju i imaju izraženije oscilacije. Sem prvog, ostali razlozi i te kako mogu da utiču na preciznost oružja, a ovde pričamo o snajperskom, kome je to od suštinske važnosti.

Dalje, mogućnost montaže dodatnih pasivnih pojačivača svetlosti i termovizijskih dodataka na postojeće optičke nišane nije moguća. Barem ne bez velikih i komplikovanih dorada. Ergonomski, bilo je moguće učini oružje udobnijim i kraćim, te time pogodnijim za manipulaciju. SVD ima vizuelno vrlo elegantnu i vitku liniju, ali nju postiže dobrim delom svojom dužinom od čak 1.225 mm. Modernizovana verzija SVDM sa rasklopljenim kundakom ima „skromnih“ 1.155 mm. Jasno je da je po pitanju dužine nešto moralo da se učini.

Verzija SV u .338 Lapua Magnum u rukama strelca iz novoosnovane Ruske Nacionalne garde..jpg
Verzija SV u .338 Lapua Magnum u rukama strelca iz novoosnovane Ruske Nacionalne garde

I zaista, u Rusiji je 2017. godine na vojnoj izložbi u Kubinki, prvi put predstavljen model novog oružja koje bi moglo da zameni snajpersku legendu. Ovo oružje dolazi iz „Koncerna Kalašnjikov“ i nosi oznaku SVČ, što je skraćenica za Snajperska Puška Čukavina (Snajperskaja Vintovka Čukavina – SVČ). Na početku, oznaka je bila SVK (Snajperska Puška Kalašnjikova), ali je ubrzo odato priznanje njenom konstruktoru, po ustaljenoj ruskoj i sovjetskoj praksi. Otprilike u periodu 2016. godine, stručnjaci iz „Kalašnjikova“ su analizirali niz postojećih rešenja, kako domaćih, tako i stranih. Na osnovu toga i informacija koje su dobijali direktno od snajperista iz niza domaćih specijalnih jedinica, „složili su kockice“ i dobili sliku kakva nova snajperska puška treba da bude.

Od samog početka konstruktorski tim se opredelio za univerzalnu osnovnu konstrukciju oružja, odnosno da se razvije automatska puška, ali i snajperska, na standardni i velikokalibarski metak. U tu svrhu su formirane tri radne grupe od kojih je svaka trebalo da se pozabavi dodeljenim problemom. Kao rezultat rada prve, dobijene su kompaktne automatske puške AM i AMB, druga grupa je razvila opitne verzije junaka naše priče i to za tri različita metka. Treća grupa koja je trebalo da koristi neortodoksna rešenja, obustavila je svoj rad pod obrazloženjem da, nije moguće mimoići zakone fizike. Po rečima načelnika konstruktorskog biroa koncerna „Kalašnjikov“, Sergeja Uržumceva, rezultat je bilo oružje duplo veće mase i disperzije pogodaka nego prilikom primene klasičnih rešenja.

Tim konstruktora Čukavina je prilikom razrade svoje ideje pošao od jedne skoro nepoznate konstrukcije samog Jevgenija Dragunova. Tačnije, kao osnova je upotrebljen automat MA (ili automatska puška), koju je čuveni konstruktor razvio u „Ižmašu“ za potrebe jednog projekta s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, za oružje izrađeno u većoj meri od polimera.

Kod tog rešenja, u gornjem delu čeličnog sanduka su smešteni svi glavni elementi konstrukcije, što omogućava da donji deo sanduka bude izrađen od lakih materijala poput aluminijuma ili plastike. Ovo odudara od principa koji je primenjen kod konstrukcija poput AK ili SVD i gde je malo šta moglo da se preduzme po pitanju smanjenja mase. Osim toga, ovaj tip konstrukcije omogućava i montiranje optičkih nišana direktno na vrhu sanduka, što je i najpoželjnije rešenje.

Na osnovu iskustava sa puškom SVD, rešeno je da se primeni sistem rada sa pozajmicom barutnih gasova, kratkim hodom klipa i dugim hodom zatvarača. Pomenuti sistem ima teoretske prednosti po pitanju preciznosti, nad onim sa dugim hodom. Ipak, razlike u praktičnom smislu nema, što najbolje pokazuju rezultati uporednih gađanja sa SVD, rumunskim PSL i domaćom PASP M91.

Još uvek nisu dostupni svi detalji o novoj pušci, ali dosta toga je poznato. Na primer, urađena je u kalibrima 7,62x54R, 7,62 NATO i .338 Lapua Magnum. Dužina cevi, u zavisnosti od primenjenog metka iznosi 460 mm, 410 mm i 565 mm. Sama cev je hladno kovana i visokog kvaliteta izrade. Uslovno rečeno, primenjen je sistem „slobodno plutajuće cevi“, jer cev ima na sebi podesivu gasnu komoru. Na ustima cevi se nalazi već viđeni razbijač plamena sa SVDM ili trokomorna gasna kočnica.

Detalj sanduka sa prototipa konstruktora Demjana Beljakova koji nije proao kao predlog..jpg
Detalj sanduka sa prototipa konstruktora Demjana Beljakova koji nije prošao kao predlog

Pretpostavljamo da bi model u .338 LM bio ponuđen prvenstveno sa gasnom kočnicom, zbog trzaja koju metak pravi. Na cev je moguće postaviti i namenski prigušivač pucnja, što je u poslednje vreme postao apsolutni standard za vojno snajpersko oružje. Cev je fiksirana za gornji deo čeličnog sanduka, koji se proteže od gasne komore do kundaka. Sa gornje strane sanduka se nalazi, sada već standardni detalj u obliku Picatinny šine. Zbog svoje dužine, na nju je moguće montirati svu silu nišana, od mehaničkih do običnih optičkih i optoelektronskih. Takođe, na prednjoj oblozi su smešteni i M-lok prorezi, koji omogućavaju montiranje dodatnih Picatinny šina, odnosno nožica, baterijskih lampi i laserskih obeleživača cilja.

Donji deo sanduka služi za smeštaj okidačke grupe i okvira. U zavisnosti od metka, puška je predviđena za okvire kapaciteta, 10, 15 i 20 metaka. Zanimljivo je da su konstruktori jednostavno preuzeli postojeći okvir od starog SVD. Jevgeniju Dragunovu je trebalo skoro godinu dana da usavrši pomenuti okvir. Iako neupućenima to ne izgleda tako, konstruisanje pouzdanog okvira je jedan od najzahtevnijih problema, pogotovo za metak sa obodom. Sa leve strane, između gornjeg i donjeg dela sanduka, nalazi se horizontalni prorez za kretanje ručice zatvarača. Sam hod zatvarača i uvođenje metka u cev je toliko glatko, da se strelcu čini da je zatvarač „preskočio“ metak i da ga nije pokupio iz okvira. Ovo bi mogli da uporedimo sa zatvaranjem vrata na Mercedesu SL klase – prosto niste sigurni da li ste ih zatvorili, iako vam oči govore drugačije.

Još jedan bitan detalj koji se nalazi sa obe strane sanduka je kočnica. Kako je u pitanju poluautomatsko oružje, ima samo dve pozicije: ukočeno i jedinačna vatra. Poluga je urađena po uzoru na onu kod HK modela, poput G-3. Na ovaj način strelac jednostavno prevodi oružje u otkočeno ili ukočeno stanje, bez pomeranja ruke sa rukohvata. Za ovu vrstu oružja, to je vrlo poželjna karakteristika.

Naredni detalj je kundak koji se nalazi u liniji sa cevi, što za rezultat ima manji odskok pri gađanju. Za razliku od nekih prošlih vremena, ovaj put su ruski konstruktori više imali na umu ergonomiju i udobnost korisnika nego cenu. Kundak se podešava po dužini ali i visini, odnosno, moguće je podesiti visinu obrazine. Na ovaj način kundak je moguće prilagoditi individualnim potrebama svakog strelca, bilo da koristi letnju ili zimsku uniformu, obične mehaničke nišane ili pasivni noćni nišan. Očigledno su i Rusi shvatili da je moguće da se vojno oružje prilagođava strelcu, a ne da se isključivo strelac prilagođava oružju. Osim ovoga, kundak može da se preklopi i u stranu, čime se oružje čini još kompaktnijim i lakšim za transport.

Nova puška, u zavisnosti od primenjenog metka, ima vrlo zgodne dimenzije od minimalnih 940 i 1.015 mm za varijante u kalibrima 7,62 mm, do maksimalnih 1.140 mm za verziju u .338 Lapua Magnum (kraće čak i od SVDM).

Kada smo kod kompaktnosti, po rečima gospodina Uržmanceva, konstrukcija je urađena tako da se uz vrlo male prepravki može prebaciti i u bulpap verziju. Time se dodatno mogu redukovati dimenzije, a oružje prilagoditi nekim specifičnim uslovima upotrebe, recimo gradske borbe.

I šta na kraju možemo da kažemo o novoj pušci? Ako su dostupni podaci o preciznosti od 1 MOA, kao i masi od samo 4,2 kilograma tačni, možemo reći da je urađena prava stvar. Ipak, potrebno je izvršiti rigorozna ispitivanja, kako fabrička, tako i trupna da se otklone potencijalni nedostaci. Ne zaboravite, dokon vojnik je toliko maštovit i toliko opuštenog stava prilikom upotrebe zadužene opreme i naoružanja, da je u stanju da pokvari givikt ili kocku iz kaldrme, a kamoli neku pušku. Kada se uz to dodaju surovi uslovi eksploatacije u kojima ruski vojnik potencijalno može da dejstvuje, jasno je da oružje mora da bude vanserijski pouzdano i robusno. Ukoliko se ispune svi ovi uslovi, onda stvarno možemo reći da je stari dobri SVD dobio dostojnu zamenu.

Ninoslav TRIFUNOVIĆ

foto: „Koncern Kalašnjikov“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Savremeni džepni gromovi

Malogabaritni revolveri još uvek predstavljaju najracionalniji izbor oružja namenjenog odbrani života i imovine u uslovima nenadane opasnosti, demantujući procene da je njihovo vreme neumitno prošlo

Novi zmaj Dalekog istoka

Nakon višedecenijskog statusa vojske koja to praktično i nije, japanske oružane snage se osavremenjuju i postaju respektabilna sila na tom području