Indijske jurišne puške
Dugogodišnji problemi indijskih oružanih snaga s puškama INSAS rezultirali su odlukom koja može inspirativno da deluje i na druge zemlje koje sprovode preoružavanje svoje vojske
Čuvena misao Valtazara Bogišića „Što se grbo rodi ni vrijeme ne ispravi“ može se primeniti na više konstrukcija vatrenog oružja kroz istoriju, a u naše doba ima nekoliko primera višegodišnjih zabluda koje su inspirativne. Zemlje sa brojčano manjim oružanim snagama mogu relativno „bezbolno“ da koriguju sopstvene pogrešne procene perspektivnosti određenog sredstva, ali za velike armije je oduvek važilo pravilo, kako konstruktorski timovi od starta moraju da se opredele za efikasno i pouzdano rešenje na duže staze.
Novi projekat na vidiku
Potvrda da i najveći greše, odnedavno stiže i iz vojne vrhuške jedne od najvećih vojnih sila našeg doba, budući da Ministarstvo odbrane Indije pregovara s koncernom „Kalašnikov“ iz Iževska, o otkupu licence za proizvodnju puške AK-103. Sudeći po dostupnim podacima, to će definitivno značiti kraj njihovih problema s domaćom konstrukcijom INSAS (Indian Small Arms System) u kalibru 5,56×45 mm. Indijska armija je izrazila potrebu za nešto preko 750.000 pušaka ovog sistema, tačnije, verziju AK-103M s pištoljskim rukohvatom AG47, polimerskim potkundakom LHV 47-L sa tri šine, kao i FFG 4B vertikalnim prednjim rukohvatom sa pet pozicija, izraelske kompanije TDI. Prvobitno je objavljeno kako je primarna želja varijanta ovog oružja u kalibru 7,62×51 mm NATO, ali verovatnijim se čini opcija da se licencno proizvodi proverena „konfiguracija“ kalibra 7,62×39 mm koju već koriste Indija, Pakistan, Irak, Saudijska Arabija, Etiopija i Venecuela.
U svakom slučaju, ovo definitivno znači kraj četvrt veka duge zablude, da je njihova jurišna puška INSAS optimalno rešenje za osnovno pešadijsko streljačko naoružanje milionske armije ove mnogoljudne države.
Velesila planetarnog nivoa sa sopstvenim nuklearnim programom, razvijenom namenskom industrijom i brojčano izraženo impresivnim oružanim snagama, već skoro četvrt veka suočava se s problemima prilikom trupne upotrebe pomenute puške. INSAS kalibra 5,56 mm NATO je dizajnirana kasnih osamdesetih godina prošlog veka, s projekcijom da u budućnosti potpuno zameni domaću varijantu proverene puške FAL, koja se u tamošnjim državnim arsenalima proizvodila prethodne dve decenije. Suočena s hroničnim pomanjkanjem novčanih sredstava Indija je konvertovala veliku količinu repetirki SMLE izmenom prvobitnog kalibra .303 British na NATO standard 7,62×51 mm i one se, pod nazivom 2A1, do današnjeg dana mogu videti u rukama pojedinih tamošnjih formacija. Isto je učinjeno i sa puškomitraljezima Bren, koji se u varijanti L4A4 još uvek koristi u tamošnjim oružanim snagama.
Rešenje koje nije donelo rezultat
Želeći da objedine uspešna rešenja s više poznatih vojnih pušaka, u oružarskom koncernu „Ishapore Arsenal“ su odlučili da oružje nazvano INSAS ima nešto redizajnirani sanduk nenadmašnog sovjetskog AKM, dok su sintetičke obloge, ručka za nošenje i višenamenski nastavak na ustima cevi skoro „prepisani“ sa belgijske FN FNC. Naravno, odabran je NATO kalibar 5,56×45 mm, koji je u to doba bio prava opsesija oružarskog sveta, ali konstruktori su se opredelili za teško objašnjivo rešenje transparentnog plastičnog okvira, kao na austrijskog pušci AUG, ali osnovnog kapaciteta 20 metaka, s tim što se mogu koristiti i oni duži od 30 metaka (planirani za deklarativni puškomitraljez o kom će kasnije biti još reči). Nišanski sistem je preuzet od izraelske puške Galil, a u vreme nastanka se govorilo kako su na koncept INSAS snažno uticale i finska Valmet M62 i istočnonemačka StG-940.
Proizvodnja nije išla očekivanim tokom i intenzitetom, pa je prvi kontigent pušaka prikazan tek 1993. godine na svečanosti, a između 1996. i 1998. godine su obavljena ozbiljnija trupna ispitivanja. Već 1999, došlo je do oružanog sukoba sa susednim Pakistanom (takozvani Kargilski rat) i tokom dejstava na ekstremnom terenu, ispoljili su se prvi ozbiljni nedostaci nove jurišne puške. Izloženi mrazu, okviri su menjali svojstva, deformisali se i uzrokovali brojne zastoje. Kasnija pobuna u Kašmirskoj oblasti i protivgerilske akcije, te pojedini granični incidenti, bili su prilika da se ovo oružje pokaže u boljem svetlu, ali problemi su se samo uvećavali. Vojnici su se žalili da ih prilikom otvaranja paljbe zasipaju mikronske kapljice ulja u lice i oči, površinska zaštita metalnih delova rapidno brzo otpada, barutni gasovi previše garave sklop gasne pozajmice, a zastoji su bili redovna pojava.
Nepouzdana na terenu
Pored navedenih nedostataka, bitno je naglasiti da su Indijci napravili i iracionalnu procenu kako izvedene varijante INSAS puške mogu da posluže kao odeljenski snajper i puškomitraljez. To je bilo uobičajeno gledište od same pojave jurišnih pušaka u takozvanom srednjem kalibru, ali indijsko rešenje se pokazalo možda i najlošije. Dodavanjem duže i teže cevi, nožica i optičkog nišana, nije se i ne može se dobiti ništa više od zanemarivo ubitačnije i mnogo nezgrapnije automatske puške. Nepal i Oman su uvezli izvesnu količinu i posle prvih testiranja su pristigle zamerke na isporučene primerke, jer čak ni delovi pušaka nisu bili međusobno izmenjivi, što je praktično nezamislivo za AK platformu.
Specijalne jedinice vojske i policije u Indiji su, iz navedenih razloga, uvrstile u svoje naoružanje „kalašnjikove“ proizvedene u Bugarskoj i Rumuniji, a metak 7,62×39 mm se izvrsno pokazao tokom dejstava u džungli protiv pobunjenika. Ministarstvo odbrane se suočilo s kontinuiranim zahtevima za preoružanje, pa je usledilo dugotrajno preispitivanje, za koje rešenje se opredeliti. Čelnici domaće oružarske industrije su predlagali unapređeno rešenje F-INSAS s ispravljenim nedostacima prvobitne verzije, a od starešina jedinica posebne namene su stizale sugestije, da se preispita mogućnost nabavke izraelskih bullpup pušaka Tavor.
Od kako je 2010. godine postalo kristalno jasno da INSAS 5,56×45 mm definitivno mora da se otpiše, bilo je i predloga da se vojska vrati na stari kalibar 7,62×51 mm i usvoji bojna puška punog formata kao što je to ranije bila FAL. Državna ustanova OFB je predložila da se testira prototipska serija INSAS pušaka u tom kalibru, kao deo novog projekta „Excalibur“, ali je to odbijeno i armija je izvršila uporedno testiranje nekoliko savremenih jurišnih pušaka radi potpunije analize.
Opredelili su se za Galil ACE, američki modularni sistem CM-901 i italijansku ARX-160, ali striktno radi ispitivanja svojstava. Tako je došlo do paradoksalne situacije da indijske specijalne jedinice koriste izraelsku TAR-21, trupe u Kašmiru AK i AKM u više varijanata, a za 800.000 ostatka aktivne vojske i oko 1.500.000 potencijalnih rezervista, moralo je da se smisli nešto sasvim drugačije. Informacije o ruskoj AK-103 ili indijskoj doslednoj kopiji, počele su da se sve češće pojavljuju u javnosti, ali i detaljniji podaci o slučajevima zakazivanja INSAS puške tokom borbenih dejstava.
Nepalska traumatična iskustva
Kada je tokom 1999. godine Indijska vojska vodila oficijelno neobjavljeni rat protiv Pakistana u oblasti Kargil, na niskim temperaturama karakterističnim za taj predeo provincije Kašmir, dolazilo je i do lomljenja dvadesetometnih plastičnih okvira usled izloženosti jakom mrazu. Osim toga, selektor paljbe dizajniran je na jedinačni mod i kontrolisane rafale od tri metka, ali dešavalo se da prilikom povlačenja obarača vojnici ispaljuju duge rafale u potpuno automatskom režimu, čak i kada je komanda bila podešena na poluautomatsku paljbu. Kao što to obično biva, korisnici su tražili snažniji kalibar poput ranijeg 7,62 mm NATO i naročito ukazivali da varijanta osmišljena kao odeljenski puškomitraljez ne zadovoljava postavljene zadatke.
Takođe i nepalska iskustva su bila prilično traumatična. Maoistički nastrojeni gerilci su 2005. godine napali vojnu bazu i vojska se tokom desetočasovnog obračuna branila INSAS puškama uvezenim iz Indije. Oružje se usled intenzivne paljbe pregrejavalo do potpunog otkazivanja funkcionalnosti, tako da su pobunjenici savladali regularne jedinice u bazi i ubili 43 vojnika. Pogađate da su Maoisti koristili AK47. Naknadnom ekspertizom utvrđeno je kako je nekoliko pušaka oštećeno lomljenjem gasnog cilindra, a okviri koje je isporučila fabrika „Nilkamal Plastics“ su pronađeni s oštećenjima koja ukazuju na neprihvatljivo loš kvalitet izrade i materijala.
Američke kolege su s karakterističnim smislom za humor konstatovale kako je jedino ispravno odabrana nijansa boje plastičnih kundaka i prednje obloge, s obzirom na šta asociraju…
Naknadni pokušaji kompletnog redizajna okvira i problematičnog sistema selektora paljbe, nisu promenili generalno loš utisak, kao ni predložena puška nazvana Excalibur. Saznavši za nameru Indije da promeni svoju postojeću pušku nekim drugim konceptom, čak 21 fabrika širom sveta je predložila svoje proizvode za potencijalni veliki konkurs. Vlada je objavila kako planira investiranje oko 250 milijardi dolara za modernizaciju armije, što je više nego atraktivan „plen“ za moćne proizvođače i izvoznike. Došlo je i do političkog problema tokom panel diskusije i izveštaja Skupštinskog komiteta za odbranu, kada je konstatovano da su članovi šokirani jer ni posle 53 godine istraživanja Organizacija za istraživanje i razvoj odbrambenih sredstava ne može da razvije jedno tako jednostavno oružje kao što je jurišna puška.
Potpuni promašaj
Očigledno ništa korisno ne naučivši iz prethodnih iskustava, indijski autoriteti iz Ministarstva odbrane su počeli da nameću vizionarsko rešenje multikalibarnog i modularnog oružja, koje bi moglo da koristi municiju 5,56×45 mm, 7,62×39 i 6,8 mm SPC. Međutim, očigledno je svim ostalim iole upućenim u problematiku, bilo previše slušanja njihovih jalovih obećanja, tako da je opredeljenje za AK-103 racionalan izbor.
Osim jurišne puške, indijski konstruktori su se oprobali i na polju PDW oružja s projektom nazvanim MSMC (Modern Sub Machine Carbine), koji je trebalo da zameni automate Sterling. U te svrhe je dizajniran i potpuno nov metak 5,56×30 mm MINSAS, a oružje podseća na H&K MP7.
Municija se doprema iz okvira kapaciteta 30 metaka smeštenog u rukohvatu, komande su obostrane, kundak je izvlačećeg tipa, postoji mogućnost prigušenja oružja, kao i jednoručnog dejstva. Od 2016. godine je 50 primeraka na ispitivanju, a viđene su i redizajnirane verzije s refleksnim nišanima, polimerskim delovima umesto ranijih, od presovanog čeličnog lima i remnikom podesivim u više tačaka.
Sudbinu ovog oružja je još uvek prerano predviđati, ali INSAS kalibra 5,56×45 mm sa ove vremenske distance predstavlja jedno od najpromašenijih masovno proizvedenih vojničkih pušaka svih vremena. Poređenja s našim pompezno najavljivanim „projektima“ su nezaobilazna, prvenstveno u smislu korisnog iskustva šta i kako ne treba činiti. Kompromisi imaju određene limite, naročito ako je reč o sredstvima od kojih delom zavisi život onih koji treba da odbrane zemlju od svake opasnosti i pritom rizikuju živote. Vojnik koji nema poverenja u svoju opremu je na korak od dezertera ili zarobljenika, u najboljem slučaju i tu ne vrede ubeđivanja da mu je u rukama najbolja puška na svetu.
tekst i slike: Milan MILANOVIĆ
foto: depositphoto
