Italijanski automat PM 12

Negde polovinom ’80-ih godina na TV se počela prikazivala italijanska serija Hobotnica (La Piovra) u kojoj se govorilo o beskompromisnom inspektoru Kataniju i njegovom ratu protiv Mafije. Iako još uvek klinac, bio sam već uveliko zaljubljenik u vatreno oružje. Gledajući pomenutu seriju, u oči mi je upao jedan nepoznati automat, kojeg do tada nisam viđao u rukama takvih filmskih veličina kao što su Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić. Svojim zanimljivim linijama mi je plenio pažnju, ali me je i nervirao jer nisam bio u stanju da ga identifikujem. Prošlo je od tada prilično godina dok nisam saznao da je u pitanju italijanski automat PM 12, proizvod jednog od najvećih i najpoznatijih proizvođača vatrenog oružja, čuvene Berete.


Italija je kraj 2. Svetskog rata dočekala na pomalo šizofren način. Iako su pre samo godinu dana bili Hitlerovi najverniji saveznici, Amerikance i Britance su na ulicama dočekali široko raširenih ruku, sa cvećem i poljupcima. Da li je u pitanju bila ona latinska pretvornost o kojoj je svojevremeno pisao veliki Njegoš ili iskrenost, nije ni bitno za ovaj članak. Bitno je da je čuveni Maršalov plan predviđao i ogromnu ekonomsku pomoć Italiji, čiji su privrednici znali da je iskoriste na pravi način. Upravo jedan od tih privrednih subjekata je bila i kompanija Pijetro Bereta. Jedan od njenih konstruktora, Domeniko Salca je početkom ’50-ih godina eksperimentisao sa raznim domaćim i stranim konstrukcijama oružja. Među njima su bili i Armaguerini modeli OG-43 i OG-44. Njegova ideja je da razvije nov i moderan automat, ali tako da bude pouzdan kao stari Beretin M.A.B. M-1938 koji je bio u širokoj vojnoj upotrebi. Takođe, automat je trebao da bude lagan, kompaktnih dimenzija i jeftiniji za proizvodnju od starijeg brata. Na taj način bi se eliminisale slabe strane pomenutog predratnog modela. Tako se već 1953. godine pojavi eksperimentalni Model 6. Na tom primerku su primenjeni presovani limovi i teleskopski zatvarač, što će ostati zajedničko za sve naredne razvojne modele. Razvoj automata je tekao dalje i 1957. godine su razvijena dva nova modela, 10 i 11. U principu, od konačne verzije su se razlikovali samo u nekim manjim detaljima. I napokon, 1958. godine Salca i njegov konstruktorski tim završavaju rad na onome što postaje poznato kao PM 12. Iste te godine počinje i proizvodnja novog automata, ali u maloj seriji. Sva sila raznih talijanskih policijskih službi i vojska ga usvajaju u naoružanje 1961. godine. Zanimljivo je da se kopnena komponenta nije posebno interesovala za novo oružje jer je preferirala stare M-1938. Nabavljene su manje količine za mornaričke komandose, ali je Vazduhoplovstvo novi automat prihvatilo sa oduševljenjem i masovno ga koristila za obezbeđenje aerodroma. Daleko veći je internacionalni uspeh, gde je PM-12 bio pravi hit, a i danas je u širokoj upotrebi u Južnoj Americi i Aziji. Mi sebi dopuštamo tu slobodu, da kažemo da se to desilo sa punim pravom.
Sam automat je vrlo zanimljiv, iako nije u svojoj konstrukciji doneo ništa novo ili revolucionarno. Ipak, način na koji je urađena kompilacija ranije primenjenih rešenja je iznedrila prvoklasno vojno- poicijsko oružje.


Kao prvo, Italijani su prihvatili moderan način razmišljanja. Stari Beretin model iz 1938. godine je bio rađen od punog čelika i jedan je od najkalitetnije rađenih i korištenih automata 2. Svetskog rata. Iako je ovakav automat odlično sredstvo za ratovanje, mora se priznati da predstavlja pravu noćnu moru za masovnu proizvodnju. Takođe, upotreba drvenog kundaka i klasičnog zatvarača zahteva značajne dimenzije oružja, što nikako nije zgodno za moderne oklopno-mehanizovane trupe, rat u džungli ili „čišćenje“ zgrada. Ova dva problema su rešena primenom presovanja lima pri izradi sanduka sa teleskopskim zatvaračem i preklopnim kundakom.
Pomenuti sanduk je vrlo zanimljivo rešen. Sa unutrašnje strane, u delu koji smešta i vodi zatvarač, urađeni su uzdužni žlebovi. Njihova uloga je da prilikom kretanja zatvarača u sebe prime nečistoću, tako da se zatvarač može nesmetano kretati. Svi spojevi su urađeni tačkastim varenjem i vrlo su kvalitetno izvedeni, kao i celokupan sanduk. Sa leve prednje strane se nalazi aksijalan prorez za kretanje ručice zavarača, dok se otvor za izbacivanje čahura nalazi sa desne. Na gornjem prednjem i zadnjem delu su smešteni nišani. Prednji nišan je standardni stubić koji se može podešavati po visini i pravcu, dok je zadnji nišan otvorenog preklopnog tipa podešen za daljine od 100 i 200 metara. Uvodnik okvira je vrlo dug i dobro fiksira okvir u oružju, tako da nema onog neprijatnog klimanja kao što je to slučaj sa nekim drugim rešenjima. Automat koristi okvire od 20, 32 i 40 metaka.


Kao zaštitu od rđanja, Italijani su odabrali fosfatizaciju i farbanje. Ovo se očigledno pokazalo kao pun pogodak pošto tip zaštite nije izmenjen ni do dan danas.
Na prednjoj strani sanduka su urađeni grubi navoji koji služe za fiksiranje cevi. Odvrtanjem utvrđivača cevi koji je u obliku velike matice, moguće je njeno vađenje iz sanduka, zajedno sa teleskopskim zatvaračem. Utvrđivač cevi ima svoj utvrđivač koji je rešen poput izraelskog Uzija. Na ovaj način je omogućeno lako rasklapanje i sklapanje, ali i izmena cevi po potrebi. Takođe, ovaj sistem je podesan i za montiranje prigušivača, bez nekih posebnih dorada. Cev je kvalitetno i precizno urađena, sa šest polja i žlebova, korakom 1:250 milimetara, tvrdo je hromirana iznutra i ima maksimalnu dužinu od 200 milimetara. Ovo je sasvim dovoljno da zrno metka 9mm Paradobije početnu brzinu od 430 m/s i ispolji svoje potencijale, kako spoljnobalističke, tako i terminalne. Sa zadnje strane sanduka su takođe urađeni navoji za poklopac sanduka. Prilikom rastavljanja automata, ovo je prvi deo koji treba da se skine, da bi se uklonila tenzija odarne opruge na zatvarač.


PM-12 koristi slobodni otvoreni zatvarač teleskopskog tipa. Na prevodu, to znači, da ne postoji posebno bravljenje već je u momentu opaljenja cev sa metkom u njoj zatvorena samo masom zatvarača i udarne opruge. Takođe, ovo implicira upotrebu fiksne udarne igle i da se zatvarač pred otvaranje vatre nalazi u zadnjem položaju. I na kraju, teleskopski zatvarač znači da se jedan njegov deo (u ovom slučaju oko njegove dve trećine nalazi oko cevi. Ona preostala trećina služi za smeštanje čela zatvarača, udarne igle, izvlakača i za pravilno pozicioniranje udarne opruge. Ovakvo rešenje je prvi primenio čehoslovački konstrukotr Vaclav Holek, a proslavio ga je širom sveta izraelski Uzi. Inače, ovo je razlog zašto je Beretim PM-12 u određenim krugovima poznati i kao „špageti Uzi“. Prednosti ovakvog tipa zatvarača su brojne. Kao prvo, smanjuje se dužina sanduka i posledično samog oružja koja iznosi svega 418 milimetara sa sklopljenim kundakom. Dalje, sa zatvaračem „omotanim“ oko cevi manje se menja balans oružja. Ovo umnogo pomaže kod boljeg grupisanja pogodaka pri rafalnoj paljbi. Kako se Domeniko Salca odlučio da zatvarač ima dug hod od celih 124 milimetra, dobila se vrlo mala brzina paljbe, koja iznosi svega oko 550 metaka u minuti, odnosno oko 9 metka u sekundi. Zahvaljujući svemu ovome, kao i prednjoj ručici, dobijeno je oružje koje se vanserijski lako kontroliše, čak i pri gađanju sa jednom rukom. I sve ovo se postiglo bez ikakve upotrebe kompenzatora ili gasne kočnice. Da bi se postigla dugotrajnost, telo zatvarača je tvrdo hromirano.

Sajgon 1968 godine. Pripadnici obezbedjenja americke ambasade su koristili PM-12 da odbiju napade vijetkongovski diverzanata-samoubica..jpg
Sajgon 1968 godine. Pripadnici obezbeđenja američke ambasade su koristili PM-12 da odbiju napade vijetkongovski diverzanata-samoubica

Što se bezbednosti tiče, konstruktor je upotrebio nekoliko rešenja. Na prvom mestu, tu je kočnica koja koči okidač i u obliku je poprečno postavljenog dugmeta, slično domaćem puškomitraljezu M-53. Dalje na prednjem delu zadnjeg rukohvata, implementirana je automatska kočnica. Njen zadatak je da ukoči zatvarač i okidač. Sve dok se ova kočnica čvrsto ne pritisne, nije moguće izvršiti zapinjanje zatvarača. Jedini deo automata na koju je moguće dati zamerku, ali samo posmatrano iz današnjeg ugla je kundak. U pitanju je vrlo jednostavno rešenje preklopnog kundaka koje se preklapa u desnu stranu. U tom položaju, zahvaljujući svojim dimenzijama ne štrči i ne smeta prilikom upotrebe automata bez stavljanja u zgib ramena. Prilikom fiksiranja u otvoreni položaj, kundak se fiksira sa leve strane sandukai ide blago udesno. Na taj način se dobija oslonac za rame u sredini. Ovo je rešenje koje odgovara desnorukim strelcima ali ne i levorukim. Kako je današnja mantra da oružje mora biti potpuno prilagođeno i jednim i drugim, to bi mu se moglo (uslovno rečeno) izdvojiti kao mana. Ipak, u vreme kada je oružje nastalo, levoruki su u celom svetu bili prevaspitavani da postanu dešnjaci (praktično su postajali ambideksi), te to praktično nije imalo nikakvog uticaja. Inače, urađena je i manja količina automata koji su posedovali fiksni drveni kundak, ali oni su bili zaista retki.

pripadnici francuske policije su masovno naoruzani beretinim automatima.png
Pripadnici francuske policije su masovno naoružani Beretinim automatima

Godine 1978. urađena je prva modifikacija automata. Pored jedinačne i rafalne paljbe, automat je dobio mogućnost ograničenih rafala od tri metka. Dalje, tokom ’80-ih, izvršena je daljna modernizacija. Najveća izmena je kod kočnice. Odbačena je dotadašnja kombinacija odvojenih poprečnih dugmadi koji su bili selektori paljbe i kočnica, te je usvojena bočna poluga koja je imala ulogu i poluge kočnice i regulatora paljbe. Mogućnost ograničenih rafala je odbačena kao nepotrebna zbog male teoretske brzine gađanja.
Druga značajna izmena je kod zadnjeg nišana. Odbačen je otvoreni nišan a prihvaćen je diopterski. Izveden je na preklop i podešen je za daljine od 100 i 200 metara. Mala zamerka za pomenuti diopter je to što ima vrlo mali otvor i nije baš podesan za brzo gađanje. Mada, uz malu intervenciju sa turpijom, lako se može napraviti dopunski U usek na vrhu ili proširiti postojeći otvor na položaju 100, nešto poput popularnih „ghost ring“ nišana za sačmarice. Ovaj put, zadnji nišan je dobio mogućnost podešavanja po pravcu.
Takođe utvrđivač poklopca sanduka je izmešten sa donje strane sanduka i prebačen je na gornju stranu i pričvršćen je na bočnu stranice štitnika zadnjeg nišana.
Kako je već u to vreme već postalo normalno da raznorazni specijalci kače baterijske lampe na oružje, Bereta je razvila poseban prednji rukohvat gde je smeštena jedna takva lampa. Zbog svih ovih promena, automat je dobio novu oznaku PM-12S.
Ipak, slučaj neželjenog opaljenja je naveo Karabinjere da zatraže ugradnju dodatnog sigurnosnog mehanizma, pored već dva postojeća. U pitanju je kočnica smeštena na ručici zatvarača. Ukoliko zatvarač ne povučemo skroz do kraja, a dođe do otpuštanja ručice, neće doći do neželjenog opaljenja. Napominjemo da su i dotadašnja rešenja bila sasvim dovoljna za bezbedno rukovanje. Ali ni svi bezbednosni sistemi nisu u stanju da reše problem nepažnje i nebezbednog rukovanja oružjem. Ovako modifikovan automat je dobio oznaku M-12S2.

americki marinac u Iraku sa trofejnim primerkom Berete M-12s.jpg
Američki marinac u Iraku sa trofejnim primerkom Berete M-12s

Automat je, kao što smo već rekli, vrlo popularan u Aziji i Južnoj Americi ali i u evropskim zemljama poput matične Italije i Francuske. Belgijski FN, Brazilski Taurus i Indonezijski Pindad su proizvodili ili još uvek rade svoje verzije ovog fantastičnog automata. Američka CIA ga je rado koristila, a jedna od najpoznatijih epizoda upotrebe se desila za vreme Tet ofanzive 1968. godine. Tada su članovi obezbeđenja američke ambasade u Sajgonu odbili nekoliko napada Vijetkongovih bombaša-samoubica koristeći svoje automate PM-12. Prema rečima nekolicine vrsnih poznavalaca oružja iz redova Karabinjera, automat je vrlo pouzdan i odlično se kontroliše. Mnogi od njih su stava da je potpuno bespotrebno preoružavanje nekim drugim modelima, pošto su postojeći i dalje odlična oružja koja su u stanju da odgovore svim izazovima. I potpuno se slažemo sa njima!

Ninoslav Trifunović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još