Korak do savršenstva

Impresivno je kako razvojni tim belgijske fabrike i posle 40 godina suverene vladavine svog puškomitraljeza nastavlja da unapređuje već ionako izvrsno rešenje

Podatak da više od 70 zemalja (uglavnom visokorazvijenih) u svetu koristi laki odeljenski puškomitraljez FN Minimi je, zaista, vredan svake pohvale i respekta, a nije mali broj ni država koje ga proizvode po licenci. U nekoliko navrata smo testirali ovaj izuzetno uspešni model i redovno se nametao zaključak da skoro da i nema validnog konkurenta u svojoj kategoriji. Osim najrasprostranjenije verzije u kalibru 5,56×45, u martu 2010. bili smo u prilici da oprobamo i varijantu u snažnijem 7,62×51 NATO. Baš nekako od tog perioda se sve više kao osnovno automatsko oružje na nivou pešadijskog odeljenja koristi, upravo, ta moćnija varijacija, dok je u prethodne dve godine pravi hit unapređeni Mk3, koji je stigao nedavno i kod nas.
Pošto smo pomno pratili razvoj Minimija od pojavljivanja na svetskoj sceni, pre skoro četiri decenije, interesovalo nas je koliko se još može osavremeniti i poboljšati jedno izvrsno rešenje. Očigledno je da konstruktori belgijske fabrike ne spavaju na lovorikama, već pažljivo analiziraju sugestije korisnika i vode računa o očuvanju svoje stabilne pozicije među ostalim oružarskim gigantima.

Uspostavljanje dominacije

Još od promocije na prelazu osme u devetu deceniju 20. veka, FN Minimi (Mini-Mitrailleuse) postao je paradigma laganog, spretnog, preciznog, pouzdanog i vrlo priručnog oružja velikog potencijala paljbe. Tvorac idejnog rešenja Ernest Vervije je, očigledno, uzeo u obzir iskustva iz Vijetnamskog rata i pojavu interesantnog Stonerovog modularnog oružja Model 63, koje nije ispunilo projektovana očekivanja. Bilo je jasno kako uslovi savremenog ratovanja iziskuju da pešadijsko odeljenje koristi jedno ili dva automatska oružja veće vatrene moći, a manjih gabarita od uobičajenih mitraljeza opšte namene.

Ovde moramo da zastanemo i pridodamo jedno inspirativno iskustvo s domaćeg terena. Prilikom preoružavanja dela jedinica Treće armijske oblasti savremenijim sredstvima 1988, model M53 zamenjen je novousvojenim puškomitraljezima i mitraljezima M84. Bilo je zamišljeno da se pojedine jedinice redovnog sastava JNA opreme novim oružjem na nivou odeljenja i voda, s posebnim akcentom na motorizovanu pešadiju. Prema prethodnoj formaciji u većem delu tih jedinica, pešadijsko odeljenje je imalo dva puškomitraljeza M72, a mitraljesko na nivou voda tri M53 na postoljima i s većim brojem poslužilaca.

Osmišljena je vežba na nivou motorizovanog bataljona i, nakon što je ljudstvo u nekoliko garnizona ovladalo novim sredstvima, na tipskom poligonu je sprovedeno testiranje brzine razvijanja jedinice u borbeni poredak. Već na samom početku bilo je očigledno s kojim naporom i nespretnošću su se vojnici smeštali u oklopnim transporterima i borbenim vozilima, gde je najviše problema zadavao upravo novi M84! Grupa starešina zadužena za posmatranje i ocenjivanje je konstatovala kako se sve (inače utrenirane rutinske) radnje obavljaju neuporedivo sporije, a bilo je i nehotičnih lakih povreda. Sve je dokumentovano i višoj instanci sugerisano da novi puškomitraljez ima impresivna svojstva na strelištu, ali u transportu se ljudstvo sporo i teško prilagođava. Kao što to obično biva, odabran je loš kompromis da se kao odeljenski puškomitraljezi u transporterima BVP koriste M72A, dok je M84 „izdignut“ na nivo mitraljeza motorizovanog voda.

Sve ovo i još mnogo toga moglo je da se registruje i kasnije tokom ratnih zbivanja na teritoriji bivše SFRJ. Sve sukobljene strane su glorifikovale svojstva M84 gotovo do statusa relikvije. Uvek se rado setimo reči jednog od nišandžija na ovom oružju, koji je imao običaj da kaže: „Ima samo dve mane: troši mnogo municije i svi prvo gađaju onog ko je iza njega…“. Međutim, na našim planinskim područjima je došao do izražaja i još jedan nedostatak na koji bismo da ukažemo – nositi ovaj puškomitraljez s umetnutim redenikom je neugodna rabota! Koristili municijsku kutiju ili ne, skoro da ne postoji položaj koji obezbeđuje iole prijatan osećaj da se nešto ne može zapetljati i izdajnički zveckati, a subjektivno se povećavao i osećaj naprezanja dok se prenosi takvo oružje.

Upravo na tom planu je FN Minimi uspostavio dominaciju. Vervije je želeo da nametne inicijalno rešenje lakog puškomitraljeza u kalibru 7,62×51, koji bi koristio redenike i mogao da se koristi jednako uspešno i iz ležećeg položaja, ali i u drugim stavovima prema konkretnoj potrebi. Uvidevši da prvobitni koncept ne zadovoljava po nekoliko parametara, promenio je primenjeni metak i ponudio rešenje u kalibru 5,56×45. Upravo ova kombinacija je postala pravi hit, jer su oružane snage NATO dobile što im je bilo potrebno u datom trenutku: puškomitraljez s mogućnošću korišćenja municije formacijskih jurišnih pušaka (po potrebi i okvire AR15), velike brzine i preciznosti paljbe, male mase i ostalih gabarita, a izuzetne pouzdanosti i otpornosti na spoljne uticaje.

Efikasan i prijatan u paljbi

Minimi je sinonim uspešnog odeljenskog puškomitraljeza, ali i od odličnog uvek može još bolje. To je zaključak koji se nameće posle 2013. i pojavljivanja varijante Mk3 u oba kalibra. Nekoliko godina unazad, verzija u kalibru 7,62×51 uveliko potiskuje (takođe izvrsni) mitraljez opšte namene istog proizvođača – MAG i to u smislu da Minimi 7,62 mm NATO postaje puškomitraljez kojim rukuje jedan vojnik, a MAG se pretežno koristi sa stabilnijih platformi. Bez obzira da li je u pitanju standardno formacijsko postolje ili je učvršćen na vozila, plovila i letelice, MAG se sve više pojavljuje u ulozi stacionarnog, a Minimi 7,62 mm kao lako prenosno, osnovno automatsko oružje odeljenja i voda. To su najpre primenile jedinice posebne namene američke vojske i njihovih najbližih saradnika, iako i varijanta u lakšem kalibru 5,56 mm i dalje egzistira u ogromnom broju primeraka.

Najnovije osavremenjeno rešenje Mk3 je interesantno po nekoliko osnova. Najpre, hidraulični amortizer u kundaku je efikasniji nego što se može i pomisliti na prvi pogled. Na raspolaganju za naš test imali smo po primerak oružja u oba kalibra, te dovoljnu količinu municije domaćeg proizvođača PPU. Dok smo ranije bili zadivljeni s kojom lakoćom svaki od učesnika testa rukuje modelom predviđenim za municiju SS109, varijanta u potentnijem kalibru nas je preventivno „štrecala“ s obzirom na masu od samo 8,5 kg.

Međutim, znalački odabrana kadenca paljbe i hidraulični sklop doprinose da i Mk3 u kalibru 7,62×51 NATO bude jednako efikasan i prijatan tokom upotrebe. Fiksni kundak nove generacije dodatno pomaže stabilnosti u ramenu strelca, a teška cev i pozicioniranje radnih delova u jednoj osi rezultiraju minimalnim odskokom posle opaljenja. U ponudi proizvođača je i verzija s kundakom, koji može da se podešava u pet pozicija, ali i ovaj osnovni se pokazao kvalitetnim.
U skladu sa aktuelnim trendom, oružje je opremljeno s tri MIL-STD-1913 Picatinny šine za prihvat raznih korisnih pomagala, zatim bipodom, čija visina može da se podesi u tri visine ili preklopi u prednji rukohvat. Promenjen je i oblik ručice za zapinjanje zatvarača, unapređena uvodna rampa redenika, kako bi se omogućilo jednoručno hranjenje oružja, a opciono se nudi i dodatna perforirana obloga koja štiti cev od pregrevanja.

Gospodar situacije

Sve to odlično zvuči, ali nas je interesovalo jedino u smislu konkretne primene. Najpre smo dobili podatke od italijanske vojske, koja je sprovela obimna testiranja na tipskim poligonima i ocene novog koncepta su najviše moguće. Prema njihovom zaključku, naročito je verzija u kalibru 7,62×51 podesna za angažovanje više ciljeva na daljinama do 500 metara, bez obzira da li imaginarni protivnik koristi zaklon ili ne. To nas navodi na još jednu digresiju, jer su sukobi devedesetih godina 20. veka i angažovanje multinacionalnih snaga u Iraku i Avganistanu nametnuli promenu bazične vojne doktrine najnižeg nivoa. Masovna upotreba dostupnih motornih vozila i korišćenje priručnog materijala kao zaklona rezultirali su drastičnim disbalansom između pogodaka koje vojnici ostvaruju na strelištu i u borbenim situacijama. Šta ovo preciznije znači? Jurišne puške i puškomitraljezi u kalibrima 5,56×45 i 7,62×39 u rukama dobro obučenog ljudstva najčešće ostvaruju dobre do odlične grupe pogodaka, na ciljevima udaljenim i do 300 metara. Da, ali ukoliko je reč o metama na strelištu.
Ratna realnost je sasvim druga priča. Često se protivnik nalazi na istaknutim visovima pri neuobičajenim klimatskim uslovima, pa je pojava kosog hica česta. Drugo, bez obzira da li se razmena paljbe odigrava u urbanoj zoni ili ne – iole iskusniji protivnik će iskoristiti svaki dostupni materijal da se zakloni, a tu municija jurišnih pušaka ne ostvaruje dovoljnu probojnost i efekat koji se teoretski naziva zaustavna moć.
Baš zbog toga je stari dobri puškomitraljez u kalibru pune snage i dalje „gospodar situacije“, što se ne menja još od Drugog svetskog rata. Iskustva iz Iraka i Avganistana, te najnovije žarište na teritoriji tzv. Islamske države, bezrezervno ukazuju kako su jurišne puške skoro dostigle upotrebnu vrednost PDW sistema, odnosno namenjene su ličnoj i instinktivnoj odbrani personala. Čim ozbiljnije „zagusti“, svi se uzdaju u moćnije sprave, počev od mitraljeza.

Merenje štopericom

Poučeni time, postavili smo u opitni tunel verzije Minimi Mk3 u oba kalibra. Varijantu 5,56 mm smo pretežno upotrebili za „zagrevanje“, a ona snažnija je bila želja i predmet opšteg interesovanja. Prvi rafali srednje dužine (5-8 metaka) su prijatno iznenađenje, jer oružje vrlo stabilno opstaje u nišanskoj liniji pri sedećem stavu. Cev duga 465 mm nije uzrokovala previše snažan akustički efekat koji smo očekivali (i pribojavali se), a brzina paljbe od 800 metaka u minuti se pokazala skoro idealnom – nema previše bespotrebnog rasipanja municije, a ciljevi se pogađaju dovoljnim brojem zrna.
Neke od prethodnih verzija u kalibru 5,56×45 imale su podesivu kadencu do čak 1.150 metaka u minuti, što nije bilo naročito preporučljivo za čestu upotrebu, jer je dolazilo do kvarova na mehanizmu. Želeći da testiramo jednu od najznačajnijih karakteristika svakog mitraljeza, izveli smo zamenu cevi više puta i merenje štopericom je rezultiralo prosečnim vremenom koje je za pohvalu. Manje od deset sekundi kod vičnih fabričkih strelaca, tek nešto više vremena je bilo potrebno nama koji o oružju pretežno teoretišemo.

Setivši se frustrirajućih ranije opisanih scena iz JNA, kretali smo se po poligonima otvorenog tipa noseći na Minimiju fiksirane municijske kutije ili samo uvedene redenike. Nekoliko improvizovanih rešenja se nametnulo, ali konfiguracija oružja je takva da se korisnik brzo i lako kreće, municija ga ne ometa u promeni položaja, niti zavisi od pomoćnika. Pravi odeljenski puškomitraljez kakav smo priželjkivali, efikasan, a ne opterećujući. Podatak da nekoliko najmoćnijih armija sveta uveliko konvertuje svoje formacijske Minimije u verziju Mk3, govori da je još jednom gigant iz Herstala potvrdio kako mu nema ravnog.

Milan MILANOVIĆ
Foto: Oleg WOLK