Mitraljez Browning 1919

Analizirajući sveukupni značaj i uticaj mitraljeza od momenta njihovog pojavljivanja na velikoj sceni, čak i oni autori od formata obično najpre napominju kako je višecevni Gatling rodonačelnik ovog koncepta. Tek onda na red dolaze modeli s vodenim hlađenjem, dok se kao svojevrsni „ugaoni kamen“ ističu nemački MG34/42 kao začetnici i sada aktuelnog principa mitraljeza opšte namene koji se mogu koristiti kao odeljensko oruđe na nožicama ili na višem nivou upotrebe kada su montirani na postolje i opslužuje ih višečlana posada. Neosnovano se zaboravlja genijalna konstrukcija Džona Brauninga koja se već više od stotinu godina uspešno koristi i po mnogim relevantnim parametrima prevazilazi konkurente iz perioda nastanka.

Iako je prvi mitraljez u sadašnjem smislu te reči osmislio Amerikanac Hajram Maksim, njegov izum je svetsku slavu doživeo u Evropi jer su tamošnje vojske usvojile više modela zasnovanih na toj polaznoj osnovi. Sjedinjene Američke Države su krajem 19. veka koristile mitraljeze Model 1895 Colt-Browning, kalibrа 6×60 mmSR Lee Navy, koji su kasnije, zavisno od potrebe, isporučivani vojsci i u kalibrima .30-40 Krag i 7×57 mm. Ovo zanimljivo oružje je još 1889. godine dizajnirao Džon Brauning i predstavljalo je prvi serijski proizvođen mitraljez koji je koristio sistem gasne pozajmice.
Armijski krugovi su zaključili kako popularni „kopač krompira“ ne zadovoljava potrebe savremenog ratnog angažovanja, jer su se u sukobima širom sveta tokom početnih godina 20. veka iskazale ubitačne karakteristike mitraljeza s vodenim hlađenjem. Britanci su koristili svoj Vikers, Nemci M08, Austrougari Švarcloze, a vojnici Carske Rusije model M1910 koji su omogućivali neprekidnu rafalnu paljbu i stvarali pometnju među protivnicima. Svesni da je samo pitanje kada će se i njihova vojska angažovati u nekom zahtevnijem ratnom zadatku od dotadašnjih sukoba niskog intenzizeta, Amerikanci su želeli nešto sličnih svojstava. Džon Mozis Brauning je od ranije imao prijavljen patent za mitraljez koji je koristio princip povratnog trzaja, koji je od 1910. godine modifikovao, ali je Armija SAD sve do proleća 1917. godine i ulaska te države u „Veliki rat“ bila rezervisana po pitanju narudžbina. Na inicijalnim testiranjima, dostavljeni primerci mitraljeza Brauning 1917 ispaljivali su desetine metaka u kontinuitetu (očevici su tvrdili kako je neprekidna paljba bez zastoja trajala skoro sat vremena) i model kalibra .30-06 Spr. je usvojen u naoružanje pod oznakom „Machine Gun, Browning, .30 Caliber, Model of 1917“. Proizvodnja u fabrikama „Colt“, „Remington“ i „New England Westinghouse“ tekla је neočekivano sporo, pa je od 30.000 primeraka ovog mitraljeza, koji su stigli u trupu, tek nešto više od hiljadu korišteno u borbama na Zapadnom frontu. Pripadnici Američkog ekspedicionog korpusa su stoga koristili oružje dostavljeno od saveznika, kao što su francuski Model 1904 Hotchkiss i Model 1909 Benet-Mercie, kao i i britanski Model 1915 Vickers.

U tehničkom smislu, ovo oružje je koristilo sistem kratkog trzaja cevi, odnosno prenosa impulsa na zatvarač, uz bravljenje padajućim blokom. Doprema municije išla je preko platnenog redenika kapaciteta 250 metaka, sa uvodnikom s leve strane, dok je ekstrakcija ispaljenih čaura usmerena na dole. Brauning je primenio princip opaljenja iz zatvorenog prednjeg položaja zatvarača, što je doprinelo preciznosti pogodaka, a kadenca je bila krajnje umerenih oko 450 metaka u minuti. Tako je bilo onemogućeno pregrevanje sklopa jer i pored vodenog hlađenja cevi automatsko oružje koje koristi princip zatvorenog zatvarača se znatno lakše „usija“, pa su zastoji neminovni. Zamena cevi bila је složena i zahtevna radnja koja je iziskivala umešnost uz upotrebu posebnog pribora kojim se u propisanim tolerancijama morao podesiti čeoni zazor. S tipskim postoljem i hladnjakom ispunjenim vodom, mitraljez M1917 je imao preko 40 kilograma mase, a kada bi se pridodao bojevi komplet municije, ta brojka je dostizala 47 kg. Bez obzira na sve, ovo oružje je iskazalo svoje kvalitete tokom tih nekoliko meseci američkog angažovanja u Prvom svetskom ratu i odlučeno je da postane standardni mitraljez njihovih oružanih snaga.

Nakon isporučenih oko 55.000 mitraljeza prvobitne varijante do kraja 1918. godine, osmišljena je verzija M1917A1, kojoj su nišani modifikovani i prilagođeni municiji pod oznakom M2, uz neke druge minorne izmene. Uspeh konstrukcije nije mogao da prođe nezapaženo, pa je više zemalja otkupilo licencu i otpočelo svoju produkciju. Belgijska „Fabrique Nationale“ je pravila svoje verzije FN30 u više kalibara za sopstvene potrebe i izvoz, potom treba navesti švedsku varijaciju Kulspruta m/14-29 u njihovom nacionalnom kalibru 6,5×55 mm (uskoro je napravljena za snažniji metak 8×63 mm), norveški model M/29, a Poljska je bez licence proizvodila svoj Ckm wz.30 kalibra 7,9x57mm s više tehničkih izmena. Pošto je Prvi svetski rat doneo na scenu upotrebu nekih novih borbenih sredstava, kaо što su tenkovi i naoružane letelice, iskazala se potreba za montiranje mitraljeza u njima. Najpre je za američku avijaciju razvijen izmenjeni M1919 kojem je uklonjena obloga vodenog hladnjaka (kasnije prepravljen u M1918M1), dok je svoju verziju dobila i konjica, što treba shvatati vrlo uslovno jer je reč o tadašnjem nazivu za njihove tek oformljene oklopne snage. Osim prelaska na vazdušno hlađenje cevi, rani primerci ovih mitraljeza imali su mogućnost prijema tanjirastih doboša britanskih puškomitraljeza Luis. Već je s varijantom M1919A2 uvedena otežana cev, koja je kasnije postala standardna za sve varijacije najčešće verzije označene kao Model 1919A4, mase oko 14 kg.

Upravo se mitraljez pod ovom oznakom proslavio u više namena među kopnenom vojskom, jer je svojim karakteristikama omogućavao da se koristi u nekoliko uloga u skladu s taktičkim zadacima. Treba navesti standardnu pešadijsku varijantu koja je u američkoj vojsci bila osnovno oružje vatrene podrške na nivou čete. Za razliku od većine ostalih armija koje su svoju pešadijsku formaciju ustrojili tako da mitraljezi na postolju budu u sastavu prateće čete na bataljonskom nivou, Amerikanci su po dva mitraljeza Brauning M1919A4 imali u sastavu pešadijske čete, što je bilo dalekovido s njihove strane. Ovo oružje bilo је svojevrsni „radni konj“, jer su ga postavljali na mnoga specijalizovana vozila od džipova, kamiona, transportera, amfibija, poluguseničara, oklopnih automobila, pa sve do svih modela tenkova koji su korišteni. Dodajmo tome kako je M1919A4 bio obavezni deo opreme i naoružanja raznih plovila, a terenskim improvizacijama praktično nema broja jer su Amerikanci ovaj mitraljez stavljali doslovno na sve i svuda gde bi se iskazala potreba za vatrenom podrškom. Tenkovi su imali koaksijalnu verziju s drugačijim nišanskim sistemom i okidanjem, a pošto je olakšani mitraljez pod ovom oznakom najpre uveden za tenkovsku upotrebu, od nje ćemo otpočeti analizu ispoljenih borbenih karakteristika tog oružja.
Oklopne jedinice američke vojske su mitraljeze M1919 koristile kao spregnute uz osnovni top. Mitraljezac, kao član posade, imao je jedan primerak na svojoj poziciji, a bilo je uobičajeno da se dodatni mitraljez montira na kupolu tenka. Prva dva su bila predviđena za protivpešadijsku borbu, a treći osim toga i protiv ciljeva u vazdušnom prostoru, mada je neretko zamenjivan ili dopunjavan većim M2 kalibra 12,7×99 mm, takođe remek-delom konstruktora Brauninga. Zahvaljujući promišljenoj osnovnoj konstrukciji, u tenkovskoj roli ovo oružje bilo је izuzetno efikasno i pouzdano jer je sistem dopreme municije bio za korak ispred neposrednih konkurenata, zastoji i kvarovi su bili izuzetno retki, a ubitačnost paljbe poprilična i pored manje kadence. Tokom Drugog svetskog rata, dokazalo se kako tenkovske posade ovim mitraljezima mogu da naprave pravu pometnju u protivničkim redovima ukoliko je posada kvalitetno obučena i prisebna. U to su se uverili i pripadnici Prve tenkovske brigade NOVJ korištenjem tenkova Stjuart za vreme završnih operacija oslobođenja Jugoslavije, jer je nejaki osnovni top 37 mm neretko bio nedorastao zadacima, ali je zato mitraljeska paljba omogućavala nadmoć na specifičnom terenu i datim okolnostima. U poređenju s nekim „savremenicima“, Brauning 1919 u tenkovima bio је najbolji dokaz u kojoj meri je njegov idejni tvorac napravio univerzalno oružje. Nemci nisu mogli da prilagode svoje mitraljeze Maksim M08 iz prethodnog rata na verziju s vazdušnim hlađenjem kako bi bili upotrebljivi u oklopnim vozilima. Koncept univerzalnog mitraljeza M34 je rešio taj problem kod njih, dok su Sovjeti koristili DT s tanjirastim dobošima, Britanci licencno rešenje Besa koje je imalo niz nedostataka, a ni ostali se nisu usrećili niti proslavili. Pojedinim vojskama problem је bilo pregrevanje cevi i posledični zastoji, drugi su se mučili s čestom zamenom doboša ili nepouzdanim redenicima, a američko rešenje bilo је optimalno u datom trenutku.

Avijacijska upotreba je naredna oblast koju treba posebno tretirati, s posebnim akcentom na to kako su ovi mitraljezi bili i ostali primer kako se izmenom određenih delova sklopa može prilagoditi jedan inače kvalitetno rešen sistem vatrenog oružja. Uz projektno tehničku pomoć belgijskih stručnjaka iz fabrike FN (s kojom je Brauning blisko sarađivao), osmišljen je mitraljez označen kao „Browning Machine Gun, Cal. .30, AN/M2, Aircraft“ s olakšanim sandukom i cevi, čime se masa oružja umanjila za trećinu i omogućeno dopremanje municijskih redenika s obe strane. Varijanta AN/M2 u kalibru .303 British je masovno proizvođena u fabrici „Vikers“ i BSA za potrebe RAF pod oznakom Browning .303 Mk II. Britansko vazduhoplovstvo uvidelo је kako njihovi prethodni avionski mitraljezi Vikers s vazdušnim hlađenjem cevi imaju karakteristiku čestih zastoja koje su morali da se manuelno otklanjaju tokom leta, pa je to oružje moralo biti nadohvat ruke korisnika, što u uslovima vazdušne borbene aktivnosti predstavlja ozbiljan nedostatak. Na drugoj strani, Brauning .303 Mk II odlikovao se nenadmašnom pouzdanošću, pa je bilo moguće montirati ih na krila letelice, čak i po osam komada. Dugačak je spisak aviona koje su Britanci opremili ovim mitraljezima s hidrauličnim opaljenjem, počev od lovaca Hawker Hurricane i Supermarine Spitfire, bombardera Bristol Blenheim, Avro Lancaster, Fairey Swordfish, Lockheed Hudson, i Bristol Beaufort, a ugrađivani su i u Havilland Mosquito. Kadenca paljbe je povećana na preko 1100 metaka u minuti, čime je u početnoj fazi Drugog svetskog rata RAF imao određenu prednost na Luftwafe kada su još uvek mitraljezi u srednjem puščanom kalibru bili osnovno oružje ratne avijacije, pre nego što su ustupili mesto snažnijim velikokalibarskim oruđima. Osim verzije za vazduhoplovstvo Komonvelta, Francuska je takođe uvela mitraljeze ovog sistema napravljene u Belgiji i označene kao FN-Browning MLE 1938, ali u njihovom nacionalnom kalibru 7,5×54 mm. Kao i Britanci, Francuzi su takođe koristili mitraljeze koji su imali princip opaljenja otvorenim zatvaračem, što je omogućivalo uvećanu brzinu paljbe, ali im nije naročito pomoglo prilikom odbrane svog neba protiv Nemačke avijacije tokom 1940. godine.
Avio verzija ANM2 mitraljeza u kalibru .30-06 Springfield američke vojske odigrala је značajnu ulogu u jednoj poznatoj modifikaciji kada je oružje bilo uklonjeno sa oštećenih letelica na Pacifiku. Pripadnici Marinskog korpusa su u više navrata skidali ove mitraljeze sa Dauntless bombardera i pravili neobičan bastard nazvan „Stinger“. Postavljanjem municijske kutije s redenikom od 100 metaka, montiranjem dorađenog kundaka od standardne puške M1 Garand, te nišana i nožica od puškomitraljeza BAR 1918A2, od avgusta 1942. do marta 1943. godine, marinci su prepravili najmanje šest primeraka ovog mitraljeza kako bi ih koristili protiv Japanaca na Gvadalkanalu. Uvidevši kako njihova automatska oružja M1918A2 BAR i M1919A4 u standarnim verzijama ne omogućavaju optimalnu kombinaciju mobilnosti i vatrene moći, dobili su improvizovano zastrašujuće oružje kojim su mogli da izvrše određene tipske zadatke. Obično se navodi kako su marinski padobranci Mel Grevič i Filip Grej prvi napravili ovakvu modifikaciju uz priručno dorađen okidač, a prva dokumentovana borbena upotreba se pripisuje pripadniku Pete divizije marinaca na Ivo Džimi Toniju Stajnu. Već prilikom desanta prvog talasa invazije, Stajn je svojim neobičnim oružjem neutralisao više protivničkih uporišnih tačaka, a daljem nadiranju čak osam puta morao je da se vraća po dodatnu municiju. Prilikom svakog odlaska po još redenika, prenosio je po jednog ranjenog saborca, a za taj podvig je kasnije nagrađen Kongresnom medaljom časti. Posthumno, nažalost, jer je smrtno stradao prilikom napada na utvrđene japanske položaje. Medijski je ova upotreba bila znatno propraćena, pa je dokumentovano kako je on svojim „Stingerom“ samo usmeravao paljbu ka otvorima bunkera, a usled stravične brzine paljbe bi pravi roj ispaljenih zrna, nakon rikošetiranja o zidove utvrđenja, napravio pravi masakr unutra. Kao što to obično biva, naknadno je objavljeno kako je više američkih vojnika koristilo ovakva prepravljena oružja na osnovi AN/M2 i pre kaplara Stajna, ali njegovo ime je ušlo u legendu.

Kada su pešadijske verzije mitraljeza Brauning 1917 i 1919A4 u pitanju, oktobra 1942. godine, tokom najžešćih borbi na Gvadalkanalu, nedaleko od strateški važnog aerodroma „Henderson Field“, iskrcani marinci su se susreli s najtežim izazovom za vreme borbi na Pacifiku. Stotine i stotine japanskih vojnika su u ponoć, po potpunom mraku, krenuli u fanatični „banzai“ juriš ka položajima protivnika. Komandir jednog mitraljeskog odeljenja na tom položaju bio je i narednik Džon Bazilone, iskusan u upotrebi dodeljenih mitraljeza Browning M1917 s vodenim hlađenjem. Uskoro je mitraljesko odeljenje marinaca bilo izbačeno iz stroja kada su dva vojnika poginula, a trojica bila ozbiljno ranjena. „Manila Džon“ je preneo jedan od mitraljeza bez postolja na drugi položaj, pa munjevitom brzinom s preostalim saborcima očistio oružje od mulja i rafali su ponovo zaustavili japanski očajnički napad. Iako je mogao da na osnovu ratnih zasluga izbegne dalje angažovanje na opasnim poprištima sukoba, Bazilone se dobrovoljno javio da nastavi vojevanje na Pacifiku. U februaru 1945. godine, ponovo је predvodio mitraljesko odeljenje marinaca tokom borbi na Ivo Džimi, što je bila njegova poslednja borba. Poginuo je od minobacačke paljbe, preselivši se u legendu kao jedini pripadnik Marinskog korpusa koji je dobio oba najviša odlikovanja – Medalju časti i Mornarički krst.
Kasnije je podvig ovog narednika glorifikovan podacima kako je Bazilone na rukama prenosio 47 kg teško oružje s postoljem prilikom menjanja položaja, a on i njegovi borci utrošili 125 redenika kapaciteta 250 metaka. Ostalo je upamćeno kako je pre te borbe obučavao svoje manje iskusne saborce kako se paljbom s kuka u stojećem stavu može uspešno koristiti mitraljez Brauning 1919A4 bez postolja, uz provizornu ručku za pridržavanje oružja slabijom rukom. Želeći da ovo oružje preprave u obličje puškomitraljeza, Amerikanci su tokom Drugog svetskog rata razvili Model 1919A6, prvobitno namenjeno za vazdušno-desantne snage. Uz bipod, dizajniran je i kundak grotesknog izgleda, pa nije ni čudno što je ovakvo oružje izrađeno u srazmerno malom broju primeraka jer uz sve iskazane kvalitete konstrukcije nije mogao da se meri s konkurentskim puškomitraljezima tog vremena.

Kada pešadijske verzije Brauning M1919A4 poredimo s ostalim mitraljezima iz perioda Drugog svetskog, Korejskog rata i ostalih oružanih sukoba te epohe, razložno se može konstatovati kako su u ulozi oružja podrške na nivou voda ili čete bili u najmanjoj meri jednako efikasni i ubitačni u odnosu na sve ostale koji su koristili hranjenje redenikom i dejstvovanje s postolja. Iako su britanski, sovjetski i nemački modeli s vodenim hlađenjem predstavljani kao mašine koje mogu da kontinuiranom vatrom naprave haos na bojištu, generalno nema neke izgledne prednosti njihovih svojstava u odnosu na ovu američku konstrukciju s principom vazdušnog hlađenja. Naravno, neuporedivo je lagodnije manipulisati „Brauningom“ nego „Maksimom“ ili „Vikersom“, što su posade umele da cene. Sa druge strane, univerzalni mitraljezi opšte namene nemačke proizvodnje MG34 i 42 su trasirali put daljeg razvoja jer su bili adaptibilniji kada se ukaže potreba i svi kasniji svetski modeli su ih koncepcijski sledili.
Na našim prostorima, osim opisane tenkovske upotrebe, mitraljezi sistema Brauning 1919 su bili prisutni i pre početka Drugog svetskog rata. Avijacija Kraljevine Jugoslavije raspolagala је avionima Hoker Hariken i Bristol Blenhajm koji su bili naoružani avio verzijama tog oružja, a nakon formiranja Prve i Druge eskadrile NOVJ, naši avijatičari su koristili letelice Spitfajer i Hoker Hariken, koji su takođe imali mitraljeze Browning .303 Mk II. Posle oslobođenja, u sklopu vojne pomoći SAD Jugoslaviji, mnoštvo pešadijskih i tenkovskih mitraljeza ovog sistema, kalibra .30-06 Spr., stiglo је u naoružanje jugoslovenskih oružanih snaga. Izvesna količina je konvertovana zamenom cevi kalibra 7,9×57 mm radi unifikacije s ostalim pešadijskim streljačkim naoružanjem tadašnje vojske, a nakon otpisivanja tenkova Šerman i Paton (kao i različitih drugih oklopnih vozila), JNA je običnо te mitraljeze stavljala u magacine ratne rezerve. Od početka ratnih zbivanja na tlu nekadašnje savezne države tokom devedesetih godina prošlog veka, mitraljezi Brauning M1919A4 u oba kalibra su sporadično korišteni u borbenim dejstvima, najčešće kao stacionarno oruđe pri odbrani određenih infrastukturnih objekata.

Imali smo ekskluzivnu priliku da obnovimo sećanja na nekadašnju trupnu upotrebu više modela ovih mitraljeza. Uz pomoć i podršku naših osvedočenih prijatelja iz užičkog „Prvog partizana“, uporedno smo testirali različite primerke u nekoliko kalibara, kao subjektivni dodatak ukupnoj oceni uspešnosti ovog starog sistema. Najpre nam je interesantna bila verzija M1919A4 sa cevi 7,9 mm koju je koristila naša vojska i koristili smo ga municijom domaće proizvodnje počev od prastare, proizvedene u prvoj polovini pedesetih prošlog veka, sve do novije, takođe sa standardnim FMJ zrnom.
Karakteristično za naše govorno područje, ovaj mitraljez je nazivan „mali broving“, kako bi se razlikovao od većeg PAM 12,7×99 mm, a tokom testa imali smo na raspolaganju metalne redenike kapaciteta 250 metaka. Test strelci, koji ranije nisu imali iskustva s ovim oružjem, morali su da se privikavaju na neobičnu ergonomiju rukohvata koja je svojim oblikom nalik drškama Colt DA revolvera starije generacije. Nevezano od veličine šake i nošenja rukavica, ona je prilično udobna, pružajući optimalni prihvat obarača i održavanja nišanske linije bez obzira da li se mitraljezom dejstvuje iz ležećeg ili sedećeg položaja. Starija municija je oduvek uzrokovala sporadične probleme, kao i uostalom kada se upotrebljavala nekim drugim automatskim oružjima tog kalibra. Ali, s onom novije produkcije, ovaj Brauning je funkcionisao pouzdano ukoliko je nišandžija verziran jer je oružje koncipirano da kontrolisanim kratkim rafalima od 3-4 metka eliminiše ciljeve na zadatim daljinama. Premda ovakav mitraljez, montiran na postolje, naprosto privlači korisnika da primeni tipsko „košenje“ dugim rafalima, to je namena koja ima smisla jedino kada i ako bi odbijali masovni pešadijski juriš kakav se viđa samo u filmovima.
Poređenja radi, naredni na vatrenoj liniji opitnog poligona bio је nekadašnji avionski Browning Mk II .303 British, koji dejstvuje iz zadnjeg otvorenog položaja zatvarača i ima značajno veću brzinu paljbe. Upotrebom municije skorije proizvodnje, izvanrednih karakteristika, ostvarivali smo osetno višu kadencu koja je, zavisno od vrste primenjenog redenika, iznosila čak i preko 1350 metaka u minuti. Pošto smo koristili adaptirano postolje, strelcima je najveći problem predstavljalo hidraulično okidanje, jer čak i najlaganijim mogućim povlačenjem obaračkog mehanizma svakim rafalom bi ka meti otišlo najmanje 15 do 20 metaka. Ekstrakcija čaura nadole i ukupni rad mehaničkog sklopa bio је besprekoran, kako sa platnenim redenicima tako i sa onim izrađenim od metala. Pošto je ovo oružje uspešno adaptirano sa municijom s čaurom izraženog oboda .303 British, ovo je bila još jedna prilika da se svi prisutni uvere u kojoj meri nemaju uporište u realnosti poznata opravdanja određenih samozvanih autoriteta domaće oružarske industrije, kako je tehnički neostvarivo prepraviti mehanizam našeg mitraljeza M84 na neki kalibar čija čaura nema obod. Kao i razni Maksim, Švarcloze i drugi sistemi, u jednakoj meri ova Brauning konstrukcija pouzdano funkcioniše ako se mehanizam preradi za municiju raznih kalibara i oblika dna čaure.

Treći mitraljez nam je izazvao ponajviše interesovanja, jer je u pitanju varijanta koju prethodno nismo susreli. Izmenjenog oblika rukohvata i pozicije obarača, u kalibru .30-06 Spr. i uz metalne redenike koji imaju odvojive članke nakon ispaljenja metka, imao je naznačeno poreklo proizvođača „Fabrique Nationale d Armes de Guerre Herstal Belgique“ i 1952. godina produkcije. Sa gornje strane sanduka bio је punciran prisutnima apsolutno nepoznati grb s orlom raširenih krila koji u kandžama nosi strele, uz natpis „SWA BHUWANA PAKSA“. Pošto je reč o geslu koje na Sanskritu znači „Krila otadžbine“, tek naknadnom analizom smo razlučili kako je predmetni mitraljez bio deo opreme i naoružanja Vojne avijacije Indonezije i korišten je na helikopterima. Izrada je vrhunska, kao i funkcionalnost, uz nešto nižu brzinu paljbe jer je i predviđena upotreba sa bočnih strana letelica na ciljeve koji se nalaze na tlu.
Bitno je napomenuti kako su ovi mitraljezi u znatnoj meri upotrebljavani nakon Drugog svetskog i Korejskog rata, u više kalibara i varijanti, te raznolike namene. Mnoštvo država je od pedesetih godina konvertovalo svoje primerke na novu NATO municiju 7,62×51 mm, pa su ih Amerikanci koristili za potrebe mornarice u Vijetnamu, Izraelci u više sukoba na Bliskom istoku, kao i Kanađani, Šveđani i još mnogo drugih država širom Planete. Očuvani primerci se sreću na prostorima zahvaćenim borbenim dejstvima i u naše doba, funkcionišu bez greške iako je konstrukcija stara više od jednog veka. Nema dileme da su noviji mitraljezi opšte namene znatno savremenija i adaptabilnija oružja, u šta smo se uverili poredeći Brauning 1919A4 s jednim od najboljih univerzalnih oružja tog tipa FN MAG 7,62×51 mm na postolju. Jednostavno, komparacija ova dva sistema nije u domenu jednake kategorije, ali opisani veteran bi u nekom predstojećem oružanom sukobu zasigurno iskazao svojstva koja su ga oduvek krasila.

Amerikanci održavaju svojevrsni kult ovog mitraljeza, pa je pravi hit civilna verzija uz mogućnost samo poluautomatske paljbe i u kalibru .22LR. Reč je o umanjenoj varijanti koju proizvodi firma „Tippmann Arms“ iz grada Fort Vejn u Indijani. Po ceni koja dostiže do 5000 dolara, zaljubljenici mogu da poseduju „skaliranu“ minijaturu koja se svim autentičnim detaljima vizuelno ne razlikuje od ratnog originala. Počev od postolja, platnenog redenika, municijske kutije i potpune funkcionalnosti – ovo je dosledni omaž jednom od najboljih izuma najvećeg oružarskog konstruktora svih vremena.

tekst i foto MILAN MILANOVIĆ