Našminkana italijanska dama

Doterivanje i te kako ima smisla, jer suma ovih malih izmena donosi mnogo pozitivnih pomaka. Da li će to vrednovati i službeni korisnici u SAD ne zavisi toliko od njih samih, jer se u preoružavanje tako masivnih armija neizbežno uključuje politički činilac. Ali za komercijalne kupce ovo je dobrodošlo osveženje u ponudi italijanske klasike

Od kada je 1985. usvojen kao deo naoružanja od strane Ministarstva Odbrane SAD, pištolj Beretta M-92F (po US Army nomenklaturi obeležen kao M-9), italijanska kompanija je prodala vladi SAD preko 500.000 komada ovog oružja, ne računajući u tu brojku opremanje policijskih organizacija i civilno tržište, kao i novu vojnu nardžbinu za 100.000 komada. To je zaista bio posao veka a holivudski filmovi u kojima je Beretta postala nezaobilazan rekvizit „dobrih momaka“, doprineli su planetarnoj pomami za ovim modelom. Tek godinama kasnije, procurele su informacije po kojima je na testiranju najbolji rezultat imao švajcarsko-nemački SIG-Sauer, a da se sjajno pokazala i Češka Zbrojovka M-75, koja zbog pripadnosti ideološki suprotstavljenom bloku nije zvanično razmatrana kao opcija.

Tri decenije kasnije u celom svetu su dobro etablirani pištolji tzv. četvrte generacije, sa polimerskim ramom i pozudanim, jednostavnim okidačkim mehanizmom. Pritom, „Beretta“ se nije proslavila ni u tactical-practical streljačkim disciplinama, iako je imala sporadičnih uspeha u IDPA. Mada na ovaj pištolj nije bilo pritužbi, kao na pušku M-16, saveznici SAD su listom birali druge modele (izuzev Francuske, koja je otkupila licencu), a ni u okviru oružanih snaga SAD nikada nije postignut koncenzus o korišćenju M-9, pa su marinci iz USMC ostali verni starom M-1911, dok su brojne specijalne jedinice uzimale SIG, Heckler und Koch ili neke druge modele. Očigledno, došlo je vreme da se neke stvari menjaju.

Spreman za dejstvo

Početkom 2013. godine, najavljen je program modularnog ručnog oružja (Modular Handgun System – MHS), vredan minimum 350 miliona dolara, a perspektivno i znatno više, jer samo armija planira nabavku 280.000 jedinica, plus 7.000 komada sub-kompakt modela za osoblje u civilu. Ipak, odluka o pokretanju ovog programa biće doneta tek 2017, a za sada je poznato da je jedan od zahteva mogućnost korišćenja snažnijeg kalibra od 9 mm Para. Ovo je podstaklo najstarijeg proizvođača oružja na svetu, da ubrza radove na svom novom polimerskom pištolju APX, koji je ove godine premijerno predstavljen javnosti, ali je izvršena i modernizacija osnovnog modela M-9.

Za modele usvojene u naoružanju OS SAD, to je normalan evolutivni process (setite se samo puške M-16, M-16A1, M-16A2, M-4, M-4A1″), ali ovoga puta armija nije prihvatila unapređenu verziju M-9. Po rečima podpredsednika američkog ogranka Kompanije, gosp. Gabriele Del Plano, iznenađenje je tim veće što nisu čak ni tražili oružje za testiranje, već su ga odbili na „neviđeno“, a naručili su još 100.000 komada osnovnog modela M-9! Pritom, ova odluka nije zvanično obrazložena, a neoficijelno je rečeno da „novi pištolj ima previše noviteta“. Ipak, „Beretta“ nije odustala od usavršavanja svog najprodavanijeg modela i nova M-9A3 biće ponuđena službenom i civilnom tržištu tokom juna ove godine. Na sajmu IWA 2015. bili smo u prilici da izbliza pogledamo šta je to unaprađeno na ovom pištolju.

Interesantno je da poboljšanja na M-9A3 nisu rezultat zahteva korisnika iz redova oružanih snaga, već su nastala po preporuci nekolicine stručnjaka i entuzijasta iz ove oblasti, a većina novih rešenja je već isprobana na dorađenim modelima, koje nude brojni renomirani oružari u SAD.

Osnova za Berettu M-9A3 u najvećem delu je custom model Beretta M-92G Vertec koja je dorađena u pogonu „Allegheny Gun Works“ iz Pensilvanije, za poznatog novinara i strelca Chrisa Bakera. Taj pištolj se od osnovne verzije razlikuje po drugačije profilisanom rukohvatu, a na donjoj strani rama je Picatinny šina sa tri useka.

Kod modela Beretta M-9A3 to izgleda ovako: finiš oružja je specijalni keramički premaz otporan na visoke temperature i mehanička oštećenja od grebanja i abrazije u trenutno aktuelnim, mat bojama peska i zemlje. Cev je produžena za nekoliko milimetara, iako i kod osnovnog modela izviruje iz navlake. Na ustima je navoj za montažu prigušivača zaštićen fino nareckanom navrtkom. Umesto standardnih, fiksnih nišana postavljeni su široki borbeni nišani sa tricijumskim umecima za loše svetlosne uslove, koji se po potrebi mogu zameniti adekvatnijim za određenu misiju. Na navllaci se i dalje nalazi prepoznatljiva obostrana polužica, koja je izgubila funkciju kočnice i postala dekoker. Njena osa je pomerena uvis, da bi se sprečilo slučajno aktiviranje pri vraćanju u futrolu što se ponekad dešava osnovnom modelu. Jer, procena je da kod okidanja sa DA sistemom nema potrebe za standardnom kočnicom i da dekoker dopušta bezbedno spuštanje zapetog udarača, bez bojazni da će strelac u stresnim momentima prvo morati da deaktivira kočnicu. Ovakav detalj možda nije presudan za uobičajeno korišćenje pištolja u samoodbrani, ali može da bude od životnog značaja vojniku ili policajcu, kome u kritičnom momentu zatreba oružje spremno za dejstvo.

Klasika sa Apenina

Ram pištolja je ipak pretrpeo najviše izmena. U prednjem donjem delu, urezana je Picatinny šina dovoljne dužine, da se na nju čvrsto montiraju relativno veliki uređaji za lasersko obeležavanje i snažne svetiljke. Uvodnik okvira je proširen, čime je olakšano brzo prepunjavanje i izmena magacina. Iz istog razloga je povećano dugme za oslobađanje okvira, ali je pojačavanjem njegove opruge izbegnuto da slučajni pritisak otpusti okvir i ostavi vas bez municije usred borbe. Definitivno, u vizuelnom delu najuočljivija razlika je oblik rukohvata. Obim mu je smanjen, zadnja strana je ravna i time su konture drške približene onima kod besmrtnog Colta M-1911. Ovo će svakako goditi korisnicima sa manjim šakama, mada se uz tanje obloge drške nudi i opcija sa obuhvatnom drškom koja u zadnjem delu zadržava izbočinu karakterističnu za Berettu M-92. Kada smo kod M-1911, glavna opruga okidačkog mehanizma smeštena u zadnjem delu drške, identična je za oba pištolja i to je okidanju donelo novi kvalitet, bez onog tipičnog porasta sile na okidaču, pri kraju hoda u DA modu. Fabrika osim standardnih okvira sa 15 metaka nudi i nove, kapaciteta 17 punjenja.

Šta je rezultat svih ovih zahvata? Generalno, pouzdanost, preciznost, životni vek, masa i osnovne dimenzije pištolja ostali su nepromenjeni. S druge strane, poboljšan je kvalitet finiša, olakšano je održavanje i rukovanje je postalo udobnije, što za rezultat ima veću efikasnost, a to je osnovno merilo uspešnosti nekog oružja. Šminkanje ove sredovečne „dame“ i te kako ima smisla, jer suma ovih malih izmena donosi mnogo pozitivnih pomaka. Da li će to vrednovati i službeni korisnici u SAD ne zavisi toliko od njih samih, jer se u preoružavanje tako masivnih armija neizbežno uključuje politički činilac. Ali za komercijalne kupce ovo je dobrodošlo osveženje u ponudi italijanske klasike.

Tekst i snimci: Dragan ŠAPONJIĆ

foto: „Beretta“