Pištolj Fromer

Nekoliko puta smo se uverili kako se na našim prostorima mogu pronaći očuvani modeli zaista retkog vatrenog oružja, čemu bi u budućnosti trebalo posvetiti više dužne pažnje. Prilika kakva nam se pružila da se susretnemo sa jednim iz zbirke prijatelja našeg lista, Frontimira Dobrašinovića, ne propušta se. To je bio povod da vam donesemo priču o konstrukciji koja zaokuplja interesovanje u svetskim razmerama.

Znameniti dizajner oružja u „Dvojnoj monarhiji“, Rudolf Fromer, od početnih godina 20. veka prihvatio је tadašnji trend konstruisanja pištolja poluautomatskog dejstva. Njegovi modeli M1901, M1906 i M1910 bili su zapaženi u svojoj generaciji ranih ostvarenja te namene i svojstava. Istina, nisu bili tehnički napredni niti približno popularni kao Mauzer C96 ili Luger P08, ali imali su određene zanimljive karakteristike, a neki od njih su doživeli službenu upotrebu. Inženjer rođen u Budimpešti 1868. godine, u fabrici „Fegyvergyar“ је bio direktor i vodeći konstruktor sa preko stotinu patenata. Vodio se mišlju da je princip dugog trzaja nenadmašan kada je kratkocevno oružje u pitanju, iako je taj sistem izuzetno složen i skup za proizvodnju. Njegovi prvi modeli nisu naišli na dobar odziv, a kao službeno oružje odabran je Roth-Steyr M1907, no to ga nije pokolebalo tako da je unapređenjem svog Modela 1910 od 1912. godine, pod nazivom „Frommer Stop“, uspeo da ostvari željeni uspeh. Oružje je odabrano u kalibru 7,65×17 mm za naoružanje Honveda, a sam Fromer je od imperatora Franca Jozefa za to dostignuće nagrađen plemićkom titulom.

Tehnički posmatrano, primenjena je obrnuta međusobna pozicija cevi i povratne opruge kao na Brauningu 1900. Neobična je i primena dve povratne opruge koje su bile smeštene u kućište, čime je umanjena ukupna dimenzija, pa pištolj ima dužinu od 16 cm, od čega 10 otpada na cev sa četiri žljeba. Kao i kod modernog pištolja H&K USP, napravljen je tipski odbojnik, čime je poluautomatski proces znatno mekanijeg rada i vertikalni otklon je neznatan. Istina, metak 7,65 mm odlikuje se manjim implusom, pa je ovakav princip trzaja cevi i zatvarača doprineo većim glavoboljama nego konkretnoj koristi. Zavisno od municije i čistoće oružja, zastoji su bili vrlo česta pojava, pa je još u vreme nastanka, Fromer Stop proglašen nepouzdanim iz tog razloga. Od početka Prvog svetskog rata, pojavio se na našoj teritoriji, a uobičajeni naziv za njega bio je „mađarski mašinac“, mada su iskustva neposrednih korisnika bila prilično nepovoljna. Uglavnom, proizvedeno je između 250.000 i 300.000 primeraka koji su pod oznakom M.12 uvedeni u naoružanje mađarskog dela austrougarske vojske, a neutvrđena količina je prodata Turskoj, Nemačkoj i Bugarskoj.

Kada je reč o primerku koji poseduje gospodin Dobrašinović, on je izveden iz bazične konstrukcije pištolja Fromer Stop, pod vrlo neuobičajenim okolnostima. „Veliki rat“ je na svetsku scenu doneo mnoštvo novog oružja, pa su se austrougarske trupe susrele s italijanskim automatom „Pistola Mitragliatrice Villar Perosa M1915“, koji je najpre razvijen za naoružavanje letelica, a potom je modifikovana i varijanta predviđena za pešadijsku upotrebu. Ovo zaista neobično automatsko oružje se baziralo na dvocevnom sistemu kalibra 9 mm Glisenti, sa okvirima kapaciteta 25 metaka lociranim s gornje strane, i bilo je samo jedan od nepraktičnih pokušaja da se poboljša vatrena moć primenom pristupa koji je ubrzo odbačen.

Mađarski ogranak „KuK“ monarhije je očigledno u datom momentu pokušao da na osnovu svojih konstrukcija obezbedi sopstvenim oružanim snagama nešto slično. Pištolj Fromer Stop je izmenjen tako da više nema konvencionalni obarač, već se proces okidanja obavlja potiskom na polugu već postojeće automatske kočnice sa zadnje strane drške. Nadograđena je tipska „mamuza“ na koju se oslanja mehanizam za okidanje kao na mitraljezima toga doba. Iz sadašnje vizure posmatrano, teško je racionalno razlučiti šta se korisno i upotrebljivo želelo postići, jer pištoljski metak kalibra 7,65 mm zaista nema balističke karakteristike za oružje neposredne vatrene podrške. Ako se razmatra korisni domet i destruktivni potencijal na cilju, čak je preslab i 9 mm Glisenti koji je poslužio kao uzor, kako za vazduhoplovne tako i za pešadijske namene.

Kako bi projektovani sistem bio ubitačniji, pištolji predviđeni za novu upotrebu su opremani cevima dužine 250 mm, uz okvire uvećanog kapaciteta od 25 metaka (bilo je i onih od 30), a celina je upotpunjena uparivanjem dva takva oružja okrenuta drškama nagore. Službene oznake u dokumentaciji su obično Pistolen-MG M.17, Reihenfeuerpistole M.17 i Sturmpistole M.17, jer je preradom mehanizma obezbeđena rafalna paljba, a navodno je u fabrici od ranije postojala verzija automatskog pištolja standardne konfiguracije Fromer Stop, pa je čitav proces bio pojednostavljen. Jedinačna paljba nije bila predviđena, a sačuvani podaci govore kako je kadenca bila izuzetno velika, do 1000 metaka u minuti, što s obzirom da je reč o uparenom sistemu rezultira udvostručenom teoretskom brzinom paljbe. Ali, korisni domet je ostao limitiran, bez obzira što je bilo osmišljeno specijalno postolje i po svim parametrima avijacija i pešadija ovakvim eksperimentom nisu dobili apsolutno ništa upotrebljivo.

Kada je primerak u posedu gospodina Dobrašinovića u pitanju, reč je o verziji koja ima cev dužine 100 mm, kao kod standarnog modela, kao i okvir od 8 metaka u kalibru 7,65×17 mm, dok je primenjena samo jedinačna paljba poluautomatskog principa u skladu s propisima za posedovanje vatrenog oružja. Opšta očuvanost je na nivou starosti, posmatrano na vreme nastanka, ali generalno oružje te generacije nije prikladno da se njime ispaljuje pokoji metak, čak ni u eksperimentalne svrhe. Ovo naglašavamo jer je svaka konstrukcija Fromer pištolja bila u vreme nastanka projektovana za municiju koja je bila po svojim balističkim svojstvima nešto drugačija od savremene u tom kalibru. Iako je u ovim pištoljima bilo primenjeno bravljenje cevi, sama konstrukcija se odlikuje složenošću, što uz nesumnjive propratne posledice zamora materijala može da rezultira oštećivanjem oružja i neumitnom povredom korisnika. Takođe, bitno je ukazati na rasprostranjenu zabludu pojedinih osoba koje su bile u kontaktu s ovim modelom, kako je on predviđen da se okidanje vrši pritiskom dlana na polugu automatske kočnice. Ovakva manuelna radnja je izuzetno opasna jer nema nijednog sigurnosnog sistema koji obezbeđuje nehotično opaljenje. Ovakva varijanta predviđena je samo za dejstvo potiskom na komandu, kada se oružje nalazi fiksirano na postolju i upotrebom ručica za pridržavanje, kao i kod drugih mitraljeza slične konstrukcije.

Na jednoj fotografiji koja je dostupna, vidi se nekoliko austrougarskih vojnika koji očigledno radi trupnog ispitivanja koriste tri različite modifikacije automatskih pištolja koji su bili predviđeni za upotrebu u oružanim snagama te monarhije. U prvom planu je upravo Reihenfeuerpistole M.17, odnosno „dvostruka“ verzija sa dugim cevima i okvirima kapaciteta 25 metaka, postavljena na postolje, kojom dejstvuje strelac u ležećem stavu koristeći ovo oružje kao nekakav umanjeni mitraljez. Kraj njega je vojnik koji pridržava pištolj Steyr M1912 u varijanti nazvanoj „Repetierpistole M1912/P16“, odnosno reč je o oružju koje ima opciju rafalne paljbe, kundak-futrolu izrađenu od drveta i kapacitet od 16 metaka 9×23 mm Steyr. To je znatno poznatije i upotrebljivije oružje od opisanih mađarskih varijacija, a ponajviše nas je zaintrigirala što ostala dva vojnika na fotografiji nišane pištoljima Fromer Stop koji imaju cevi standardne dužine, ali su opremljeni većim okvirima i takođe kundacima koji se mogu koristiti kao futrole. Prema informacijama do kojih smo došli, nema sačuvanih pištolja tog modela i u toj konfiguraciji.

Nakon Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske, mađarska fabrika je nastavila proizvodnju nešto izmenjenog modela Stop, sve do kasnih tridesetih godina, i pištolj se nalazio u naoružanju njihovih snaga bezbednosti pod oznakom Pisztoly 19M. Pravljena je i verzija Pisztoly 39M u kalibru 9×17 mm, ali nije usvojena za službenu upotrebu i ti primerci su znatno ređi. Konstruktor Rudolf Fromer je dizajnirao i znatno kvalitetniji i uspešniji model FEG 37M, koji je u kalibru 9 mm(k) usvojen u naoružanje mađarske vojske, dok je za potrebe nemačke vojske tokom Drugog svetskog rata proizvodena verzija 7,65×17 mm, koja je dobila službenu oznaku Pistole 37(u).

U Kraljevini SHS i Jugoslaviji, između dva najveća svetska sukoba bilo je više zaplenjenih „mađarskih mašinaca“, koji su prosleđeni policijskim snagama nakon prerade u domaćem zavodu na unicifirani kalibar 9×1 7 mm, dok je manji deo ostao u izvornom kalibru. Na osnovu dokumentovanih svedočenja tadašnjih korisnika, gotovo svi primerci su se odlikovali čestim zastojima i kvarovima nevezano od toga da li su bili u jednom ili drugom kalibru. Svaki očuvani pojedinačni primerak ovih pištolja značajan је u istorijskom smislu jer predstavlja simbol pokušaja kreativnosti konstruktora naših severnih suseda u fazi razvoja poluautomatskih pištolja u vreme kada je ova vrsta oružja tek zakoračila na svetsku cenu. Posebno nas čini ponosnim što je jedan od najređih modela u vlasništvu našeg uvaženog kolekcionara, poznavaoca i ljubitelja vatrenog oružja.

Tekst i foto MILAN MILANOVIĆ