Revolver QSPR

Vijetnamska avantura je Ameriku koštala mnoštvo života. Iako je u pitanju daleko manji broj nego u 2. Svetskom ratu, domaća javnost se toliko polarizovala da je to postao glavni razlog za obustavljanje neprijateljstava i pregovore u Parizu. Jedna od tadašnje dve supersile je nastupala kao dobro organizovana vojna snaga, koja je očekivala sukob sa odgovarajućim protivnikom. Međutim, dočekala ga je gerila koja uopšte nije pratila pravila konvencionalnog ratovanja. Umesto sukoba gde bi američke jedinice izdominirale u boju zahvaljujući svojoj superiornoj vatrenoj podršci sa kopna i vazduha, kao i izvanrednoj vazdušnoj mobilnosti trupa, naišli su na protivnika koji je izbegavao direktne sukobe. Pripadnici Vijetkoga su bili pravi majstori u korišćenju prirodnih resursa za skrivanje sopstvenih snaga i njihovih pokreta. Izbegavali su ratovanje sa velikim jedinicama, te su sa malim sastavima koristili tipičnu gerilsku taktiku „udari i beži“. Zasedna dejstva, noćni prepadi, upotreba raznih improvizovanih minsko-eksplozivnih sredstava, vanserijska maskirna disciplina i odlučnost su se pokazali kao odličan i jedini ispravan način na koji se može voditi rat protiv apsolutno vojnički superiornijeg protivnika. Jedna od specijalnosti pripadnika Vijetkonga je bilo kopanje sistema tunela. Pomenuti tuneli su služili za skrivanje sopstvenih snaga od neprijateljskih potera, kao ratne bolnice, skladišta naoružanja i opreme i slično. Pojedini su bili toliko dobro elaborirani i veliki da su predstavljali prave male podzemne gradove. Možete zamisliti kakvo je bilo iznenađenje kod Amerikanaca kada su sasvim slučajno 1966. godine, za vreme operacije „Crimp“ (Stezanje) otkrili ovu tajnu Vijetkongovaca. Naime, američki podoficir je sasvim slučajno seo na zemlju i pritom se ubo na ekser koji je služio za otvaranje maskiranih vrata tunela.

Bilo je jasno da protiv ovakvog protivnika nije moguće koristiti bilo koju postojeću vojnu taktiku, kao ni klasične vojne snage. Pokušalo se sa vojnim psima, ali se to pokazalo kao loša ideja. Psi su ili odbijali da uopste uđu u tunele ili su vrlo brzo postajali žrtve mina iznenađenja ili namerno postavljenih zmija otrovnica.

Ubrzo su formirani timovi „tunelskih pacova“, specijalista za tunelsko ratovanje. U početku su taj posao odrađivali dobrovoljci unutar jedinice koja je naišla na tunel, da bi se poslije osnovale i pomenute posebne ekipe. Sami „pacovi“ su trebali da ispunjavaju nekoliko preduslova da bi se bavili ovim poslom. Kao prvo, fizički su morali da budu sitne građe i da ne pate od klaustrofobije. Podrazumeva se da su morali imati čelične živce i da se dobro razumeju u minsko-eksplozivna sredstva kojima su tuneli bili zaštićeni. Pored standardne vojne baterijske lampe i čuvenog Ka-Bara, u početku, „pacovi“ su uglavnom bili naoružani standardnim pištoljima M1911A1 ili nekim od revolvera koje su im članovi familije slali iz SAD. Posebno su bili cenjeni kratkocevni nerđajući revolveri kalibra .38 Specijal zbog priručnih dimenzija, kao i činjenice da je u slučaju zastoja najčešće dovoljno ponovo povući okidač. Naravno, bilo je tu i zaplenjenih kineskih TT-jaca, integralno prigušenih pištolja Haj Standard HDM, skraćenih sačmarica i još koječega. Ali ipak je to samo bila egzotika. U nedostatku adekvatnijeg izraza, kazaćemo da ni jedno od pomenutih oružja nije bilo posebno zgodno za ovu namenu. Naime, sami tuneli su često bili vrlo niski i uski, a na pojedinim tačkama moglo se samo puzati umesto hodati. Jasno je da bi samo jedan jedini pucanj bio dovoljan da trajno ogluvi „ratnika podzemlja“ i to baš onda kada mu sluh mora biti savršeno dobar. Osim toga, i blesak bi ga privremeno oslepeo. U najbolju ruku, tako onesposobljen vojnik bi se vratio nazad neobavljenog posla, a u onom drugom slučaju, morali bi ga izvlačiti napolje pomoću konopca kojim je bio vezan.

Pokušaji da se iskoristi verzija automatskog karabina M2 sa preklopnim kundakom su neslavno propali. Slično je bilo i sa prigušivačima na pištoljima. Naime, najčešće nisu bili dostupni. A da paradoks bude veći, kada su bili dostupni i montirani, činili su pištolje previše glomaznim i u pojedinim situacijama neupotrebljim u uskim tunelima.
Kako Armija nije kuburila sa novcem, iste te 1966. godine su u njihovoj „Laboratoriji za ograničeno ratovanje“ (Limited Warfare Laboratory) u Aberdinu razvili i na teren isporučili prvih šest probnih „Kompleta za istraživanje tunela“. Iako se na prvi pogled pomenuti komplet činio kao dobra ideja, u stvarnosti se pokazao kao promašaj. Sastojao se od naglavne baterijske lampe, radio uređaja sa naglavnom mikrotelefonskom kombinacijom, prigušenog S&W revolvera Model 10, kalibra .38 Specijal sa montiranom lampom i pripadajuće futrole. Već sama činjenica da je nemodifikovan revolver sa standardnom municijom isporučen sa prigušivačem govori da je u pitanju loša ideja. I to toliko loša da je savetovana upotreba čepića za uši. Nagađamo da je prigušivač imao prvenstveno ulogu skrivača plamena i tek delimično reduktora buke. Takođe, radio uređaj se pokazao kao slaba karika jer se veza često gubila, pa se čak razmišljalo o upotrebi induktorskih telefona. Baterijska lampa, iako dovoljne snage, ipak je imala nekoliko problema, poput neobičnog prekidača koji se nalazio pored usana i aktivirao zagrizom ili tendencije da spada sa glave. Bilo kako bilo, vrlo konzervativno raspoloženi „pacovi“ nisu bili oduševljeni ponuđenim rešenjem pa je tako ovaj komplet brzo otišao u zaborav. Pored pomenutih šest primeraka za evaluaciju, isporučeno je još 250 primeraka koji su početkom juna 1968. dotureni jedinicama u Vijetnamu.

Američka komanda za vojnu pomoć u Vijetnamu (MAC-V) je procenila da i dalje realno postoji potreba za efikasnim prigušenim oružjem za personal koji se bavi tunelskim ratovanjem. Na osnovu intervjua sa pomenutom gospodom, došlo se do ideje da se ponudi neka vrsta prigušene sačmarice koja će biti u stanju da nanese smrtonosne povrede na malim daljinama. Na taj način bi se rešio problem bleska i pucnja, kao i povećala verovatnoća uništenja neprijatelja prvim metkom. Krajem 1967. godine, projekat je prebačen iz LWL na kompaniju Aicraft Armaments Inc. (AAI) iz Baltimora u Merilendu. Sama kompanija je već imala značajnog iskustva u projektovanju i izradi oružnih i posebnih sistema za potrebe vojske i NASA. Godinama su se za njih bavili razvojem posebne municije sa zadržanim klipom (istina za sasvim druge namene),te je odlučeno da se novi metak za novo oružje razvije na ovom principu. Inače ova ideja je prilično stara i najstariji patent za nju datira još iz 1902. godine. Inače, nama je ovakva municija najpoznatija preko specijalne municije i oružja razvijenih u SSSR-u za potrebe specijalnih službi i borbenih sastava. Princip rada je vrlo prost. Opaljenjem kapisle se pali barutno punjenje. Nastali barutni gasovi potiskuju klip koji gura velikom brzinom zrno (ili zrna) i na samim ustima čahure klip ostaje zaglavljen a barutni gasovi zarobljeni. Na taj način je eliminisan blesak i drastično umanjen pucanj, pošto ga je u praktičnom smislu nemoguće u potpunosti otkloniti. Ipak, iako je princip jednostavan, sam razvoj i izrada ovakve municije je tehnološki komplikovan proces koji je ujedno i skup i spor za proizvodnju.

Kao što smo već rekli, inžinjeri iz AAI su pred sobom imali jasnu viziju da novi metak treba da radi na opisanom principu. To je i učinjeno tako što je kompletna čahura urađena od čelika i to sa vrlo strogim tolerancijama, pogotovo unutrašnjim. Kapisla nije utisnuta poput standardnih, već je učvršćena preko danceta koje je uvrnuto u ostatak čahure. Ovo je urađeno da bi se sprečilo izbijanje opaljene kapisle konfiniranim gasovima. Pored barutnog punjenja i potisnog klipa, u čahuri je smeštena i trodelna plastična čašica sa sačmenim punjenjem. Za razliku od klasične, u ovom slučaju sačma je urađena sinterovanjem čelika i volframa da bi se dobila što veća masa i posledično veći terimanlni efekat na cilju. Iako masa pojedinačne kuglice nije impresivna i iznosi svega 0,5 grama, ne treba sumnjati u efekat “u živom mesu” jer je svaki metak bio punjen sa 15 kuglica. Zahvaljujući svojoj početnoj brzini od približno 230 m/s i činjenici da se gađa na daljinama od svega nekoliko metara, možemo slobodno zaključiti da je ovakav metak bio u stanju da uradi posao za koji je namenjen. Telo metka je imalo prečnik od 13,4 mm i ukupnu dužinu od 47,4 mm i kao što smo rekli bilo je urađeno od čelika. Ovo je bila nužnost, sa obzirom da je bilo neophodno zarobiti gasove pod visokim pritiskom, te da drugi materijali poput mesinga verovatno ne bi izdržali toliko naprezanje.

Pošto je novi metak stvoren, trebalo je napraviti i oružje koje bi ga koristilo. Od samog početka se naturila ideja o posebnom revolveru. Kao osnova oko koje će biti urađeno oružje za “tunelske pacove” je uzet čuveni S&W revolver Model 29-2 u kalibru .44 magnum. AAI je od Smit i Vesona naručio određenu količinu nekompletnih revolvera po ceni od 85 $ po komadu. Tačnije, uzeti su ramovi sa mehanizmom, ali bez nišana, cevi, drvenih drški i burenceta. Kako je novi metak imao potpuno drugačije dimenzije od .44 Magnum, bilo je potrebno uraditi drugačiji cilindar. Pri tome je sama masa novih cilindara bila manja za više od 200 grama. Kako su nove čahure bile čelične, nije bilo potrebno imati debele zidove te je tu i nastala najveća ušteda na masi. Legendarni Model 29 je kao standard u to vreme imao cev dužine 6,5 inča. Ipak, novom oružju dužina cevi nije igrala nikakvu ulogu (barem ne pozitivnu), pa su konstruktori ugradili glatku cev kalibra .40 (10,2 mm) i dužine svega 35 mm. Posledično, i šipka izbacivača je skraćena tako da ne štrči ispred cevi. Što se tiče udarnog mehanizma, ubačena je dodatna opruga da bi se povećala pouzdanost opaljenja kapisle koja je bila nešto više uvučena u čahuru, što je neminovna posledica dizajna metka. I to bi bilo to. Novo oružje je dobilo zvaničnu oznaku “Quiet, Special Purpose Revolver” (Tihi revolver specijalne namene) ili skraćeno QSPR.

Prvih deset probnih revolvera sa ukupno 992 metaka je isporučeno u julu 1969. godine jedinicama u Vijetnamu na tromesečno testiranje. U tom periodu su pripadnici 1, 23. i 25. pešadijske divizije imali priliku da se uvere u (ne)efikasnost novog oružja. Jedni su bili impresionirani, drugi ne. Verovatno je tome doprinela i činjenica da ranije pomenuta sačma nije imala efekat kao klasično revolversko zrno. Ipak, jedna druga grupa ljudi je bila prosto oduševljena QSPR-om i njegovim mogućnostima. Naime, pripadnici izviđačko-obaveštajnih jedinica, kao i rendžeri iz sastava 23. i 25. divizije su vrlo uspešno koristili ove specijalne revolvere u zasednim dejstvima, hvatanjima “živih jezika” i sličnim akcijama. Oduševljenje je išlo dotle da su njihovi izveštaji nekada više ličili na panegirike nego realno izveštavanje o obavljenom zadatku. Ovome je svakako doprinosila činjenica da je oružje bilo vrlo tiho. Po tadašnjim izveštajima, pucanj je bio svega 110 dB. Ipak, zbog drugačijih protokola u merenju, kao i nesavršenosti opreme koja je tada korišćena, taj broj je realno veći i verovatno bi iznosio oko 120 dB po sadašnjim standardima. Inače, ovo je u rangu vrlo kvalitetno prigušenog pištolja u kalibru 9 mm Parabelum.
Ipak, utvrđene su i neke mane kod eksperimentalnih primeraka i municije. Na primer, kapisla je morala da bude redizajnirana zbog visokog procenta laganja koji je iznosio celih 18%. Takođe, udarna igla na revolveru je morala da bude zamenjena drugom, urađenom od kvalitetnijeg materijala. Uz to, revolver je dobio i alku na dnu rukohvata jer je prijavljeno da je jedan primerak izgubljen prilikom pretrage tunela. Ipak, pomenuti egzemplar se na volšeban način kasnije pojavio u Kaliforniji gde je upotrebljen kao sredstvo za izvršenje ubistva.

Zbog same prirode QSPR-a, nemoguće je govoriti o tačnom broju napravljenih primeraka. Zna se da je S&W isporučio ukupno 23 revolverska rama kompaniji AAI, ali nisu svi primerci kompletirani. Pored 10 probnih komada, poznat je i jedan primerak koji se nalazi kod samog proizvođača. Takođe, u vojnom opitnom centru u Aberdinu poseduju jedan QSPR iz druge produkcije i to je to. Prije 6 godina, zaljubljenik u S&W revolvere je slučajno na onlajn aukciji kupio za sitne pare jedan ram Modela 29-2 iz rane produkcije. Pošto je ram imao specifične oznake, kupac je potražio pomoć od istoričara oružarske kompanije iz Springfilda u Masačusetsu radi identifikacije. Bio je nemalo iznenađen kada je saznao šta je nabavio. Zbog toga je rešio da napravi što verniju repliku, čije slike možete da vidite. Jedino veće odstupanje od originala je cev koja nije izbušena do kraja jer je po američkim zakonima zabranjeno posedovanje funkcionalnog ručnog vatrenog oružja bez žlebljene cevi.
Iako je QSPR imao nesumnjive kvalitete, njegova proizvodnja je brzo obustavljena. Glavni razlog je procena određenih krugova da takvo oružje nije potrebno u većem broju, kao i to da je municija osetljiva na vlagu i previše spora za proizvodnju. Navodno, postojeće zalihe će biti dovoljne u slučaju potrebe. Sve ovo je uticalo da AAI nikada ne dobije puni ugovor za proizvodnju, i da QSPR postane jedno od najređih vojnih oružja na planeti koje je korišćeno u ratu. Ukoliko bi se umesto sačme koristilo jedinačno zrno a cev bila ožlebljena, sigurni smo da bi savremeni ruski tihi revolver OC-38 imao ozbiljnu konkurenciju.
Ninoslav Trifunović