Stav stručnjaka „Kalibra“

Stav stručnjaka: Vlada Mitrović

Brojne nedoumice

Nemoguće je ljubitelju oružja, sportskom strelcu ili lovcu da ostane po strani u trenutku stupanja na snagu novog Zakona o oružju. Zakon je na snazi od marta 2016, ali njegova podzakonska akta i pravilnici tek potpuno definišu način njegove primene.

Nemoguće je ljubitelju oružja, sportskom strelcu ili lovcu da ostane po strani u trenutku stupanja na snagu novog Zakona o oružju. Zakon je na snazi od marta 2016, ali njegova podzakonska akta i pravilnici tek potpuno definišu način njegove primene.
Pažljivo proučivši Pravilnik o utvrđivanju zdravstvene sposobnosti fizičkih lica za držanje i nošenje oružja, dolazimo do brojnih nedoumica i pitanja. Umesto zdravstvenog pregleda sličnog onom za upravljanje motornim vozilom, uz akcenat na psiho procenu stanja, čemu smo se svi nadali, dobili smo lekarski pregled primeren kosmonautima i pilotima supersoničnih aviona. Ta zdravstvena analiza potencijalnog vlasnika oružja daleko nadmašuje lekarske preglede koje smo prolazili pred odlazak na odsluženje vojnog roka. S mnogo manje detalja smo pregledani pre korišćenja automatskih pušaka, mitraljeza, artiljerijskih oruđa i slanja u rat, nego sada kada tražimo pravo na nošenje lovačke sačmarice.

Da li to znači da svako ko ne zadovolji neki od nekoliko desetina strogo zacrtanih medicinskih uslova, potrebnih za dobijanje dozvole za npr. lovačku pušku, treba smesta s tim rešenjem da ode u vojni odsek i zahteva da ga trenutno izbrišu iz evidencije vojnih obveznika? Kako se može biti sposoban za nošenje i upotrebu vojničkog oružja, a ne za lovačko ili sportsko oružje?

Svi polako starimo. Lovili smo čitav život bez ijednog prekršaja. Sada, kada su se stekli znanje i iskustvo, medicinska analiza nečeg, po bezbednost u lovu beznačajnog, može vam presuditi: s lovom je gotovo – predaj ili prodaj pušku!

A šta je s nekim starim čovekom iz zabačenog planinskog zaseoka koji ne lovi, već mu puška služi da odbrani od vukova svoju ostarelu suprugu i par komada domaćih životinja od kojih se prehranjuju. Njemu će se oduzeti oružje po više osnova. Nije lovac, nema lovački ispit ni ispit o bezbednom rukovanju i nije prošao lekarski pregled, jer mu polako slabi sluh, a ni ne vidi kao sa 20 godina. Da ne govorimo da su mu potrebne na desetine hiljada dinara za sve preglede, polaganja, članarine i takse, kako bi sačuvao puškicu koju poseduje, bez prekršaja, već 50 godina!

Ne služimo vojsku, razoružavamo narod, stavimo bar prst na čelo i zapitajmo se: nismo li otišli predaleko?

Stav stručnjaka: Dragan Šaponjić

Fokus na dva problema

Posle dugog čekanja i mnogo nagađanja, dobili smo novi Zakon o oružju i municiji. Ovaj pravni akt je uveo regulativu po nekim značajnim pitanjima u ovoj oblasti, a ispunio je znatan deo očekivanja ljubitelja oružja. Kategorizacija oružja usklađena je s normativnim aktima Evropske Unije, ukinuta su brojna besmislena ograničenja, tako da je sada nabavka municije pojednostavljena, spravljanje municije za sopstvene potrebe legalizovano, nabavka vazdušnog i tetivnog oružja liberalizovana, baš kao i oružje na crni barut, hemijski sprejevi punjeni nadražljivcima i tzv. elektrošokeri“. Definisani su i uslovi držanja oružja.

Kolekcionari i ljubitelji oružja će sada daleko brže i jednostavnije nabavljati oružje i delove za njega, a u sportsku kategoriju svrstano je i hladno oružje. Neka od pitanja koja se tiču primene pojedinih tipova oružja u lovu, kao i visina dažbina regulisani su drugim zakonskim aktima izvan ZOOM, pa ih ovom prilikom neću komentarisati. Ali, celu godinu nakon usvajanja i na samom početku primene novog ZOOM pokazale su se i pojedine manjkavosti. Kao ljubitelj i profesionalac, koji je u stalnom dodiru sa oružjem, fokusiraću se na dva problema koja, po mišljenju mnogih, predstavljaju značajan propust.

Pravo na samoodbranu je jedno od elementarnih prava i garantuju ga najviši pravni akti. Po ZOOM, u članu 11 stav 8 tačka 1, doslovce stoji da fizičko lice može posedovati oružje za ličnu bezbednost koje (uz niz drugih uslova među kojima je i bezbednosna provera nadležnog organa) ima opravdan razlog tj. „za oružje za ličnu bezbednost iz kategorije B – ukoliko učine verovatnim da bi im mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti“.

Ovako formulisana odrednica problematična je iz više razloga. Pri nabavci sportskog ili lovačkog oružja, fizičko lice bez problema dokazuje ispunjavanje uslova lovnom kartom ili članstvom u streljačkom klubu. Kojom se aktivnošću dokazuje ugroženost? Da li je logično očekivati da to uradi građanin ako već policija radi bezbednosnu proveru podobnosti? Koji su kriterijumi za ugroženost, da li će i to biti jedno od diskrecionih prava MUP? Ko određuje momenat kada prestaje ugroženost, a time i razlog za držanje oružja za ličnu bezbednost?

Nakon toga, vlasnik mora da se bavi streljaštvom ili da proda oružje. Nije ostavljena mogućnost za posedovanje oružja licima koja neće da se aktivno bave streljaštvom, ali žele da imaju komad oružja „za svaki slučaj“, jer se tako osećaju bezbednije. Šta se dešava ako nadležni organ zaključi da neko nije ugrožen, a on, ipak, bude oštećeni u napadu na život, telo ili imovinu? Da li će neko snositi odgovornost za procenu koja je ugrozila nečija elementarna prava ili će odgovor biti lakonski „ne bi te ni pištolj zaštitio“?

Pritom, ovakvo oružje za ličnu zaštitu ne smete držati npr. na radnom mestu ako ste zlatar ili vlasnik menjačnice novca, jer ga morate držati na adresi prebivališta ukoliko nemate dozvolu za nošenje. A i u kući vaše oružje u skladu sa Zakonom mora biti u ormaru obezbeđenom bravom. Da li se iko zapitao, koliko je uopšte smislena i praktična takva „zaštita“? Mišljenja sam da je neophodno izmeniti ovaj stav i tačku ZOOM, pošto je ovakvom formulacijom držanje oružja za ličnu bezbednost potpuno obesmišljeno, a to, svakako, ne ide u prilog ni građanima ni Republici Srbiji.
Takođe, jedan od uslova za posedovanje oružja iz kategorije B jeste zdravstvena sposobnost. Ne ulazeći u ocenu koje zdravstvene uslove treba da ispuni vlasnik oružja, osvrnuo bih se na činjenicu da za privatnu nabavku oružja to isto moraju da dokažu službena lica, pripadnici Vojske, Policije i bezbednosnih agencija. Apsolutno podržavam stav da vlasnik oružja mora ispuniti određene zdravstvene uslove, ali ako već ne moraju da prolaze obuku u rukovanju oružjem koje nose svakodnevno, zašto su u obavezi da prilažu zdravstveno uverenje?

Da li je moguće da pilot koji upravlja letelicom od nekoliko desetina tona, nakrcanom gorivom i oružjem dovoljnim da zbriše gradski kvart, treba da prolazi poseban pregled za lovačku dvocevku? Da li školski policajac koji čuva našu decu nije „zdravstveno ispravan“, pa mu je za nabavku sportske malokalibarke potreban poseban pregled? Da li pripadnik Žandarmerije ili SAJ, koji provodi više nedelja na borbenom dežurstvu ili u KZB, treba da ima poseban pregled za nabavku lovačkog karabina?

Šta se dešava ukoliko (hipotetički) ne prođu pregled? Bivaju upućeni na lečenje? Menjaju posao? Ili to, možda, nije važno u „realnom životu“ već samo na papiru, to je, ipak, njihova privatna stvar? Ako redovni zdravstveni pregledi ne postoje ili ne obuhvataju njihovu sposobnost da odgovorno nose oružje, to je užasan propust koji se mora momentalno ispraviti. Ali, ako su zdravstveno sposobni, čemu onda suvišan pregled? Da li je neophodno puniti budžet i na takav način?

Nadam se da će ove nedoumice ubrzo biti rešene i da će primena novog ZOOM doneti mnogo pozitivnog za vlasnike oružja i one koji to nameravaju da postanu.

Stav stručnjaka: Milan Milanović

Nije idealan, ali je sličan evropskom

Novi Zakon bi trebalo da predstavlja unapređenje pravne regulative, prvenstveno u smislu tumačenja i postupanja od strane ovlašćenih lica MUP i pravosudnih organa. U ranijem periodu smo, na žalost, često bili u prilici da se susretnemo s više nego proizvoljnim delovanjem, što je stvaralo dodatnu konfuziju.

Setimo se samo situacija oko „nepisanog ograničenja“ dužine sečiva hladnog oružja, odobrenja za prenošenje oružja do strelišta ili lovnog terena itd. Kao kvalitativni pomak, očekujem prvenstveno striktnu primenu propisa koji, možda, nisu idealni i baš svima po volji, ali nisu bitno različiti od onih u zemljama na koje se, inače, ugledamo.

Dakle, prvenstveno reči hvale idu ka mogućnosti nabavke municije u potrebnoj količini, potom jasnoj definiciji mogućnosti posedovanja i svakodnevnog nošenja preklopnih noževa, kao i načina prenošenja vatrenog oružja s jedne na drugu lokaciju.
Naravno, mora se pomenuti i nerealizovana mogućnost nošenja kratkocevnog oružja od strane svih nas koji ga posedujemo legalno. Ipak, postavlja se pitanje da li su u Srbiji sazreli uslovi za to? Ne, još uvek. Naročito kada je individualna svest u pitanju…
S druge strane, istakao bih nedostatak regulative provere ispravnosti oružja. Jer, ako su vlasnici izloženi lekarskom pregledu i proveri od strane policije – nije zgoreg periodično proveriti i stanje vatrenog oružja u posedu građana. Prvenstveno iz razloga opšte bezbednosti, pošto je neispravno i dotrajalo oružje jednako opasno kao njegova nesavesna upotreba.

Stav stručnjaka: Boris Vojvodić

Nekoliko novina, mnogo previda

Novi Zakon o oružju i municiji doneo је niz poboljšanja u odnosu na prethodni. Na prvom mestu su ukidanje ograničenja u nabavci municije i skidanje sa sistema odobrenja i dozvola nekih kategorija oružja, kao što su tetivno (lukovi i samostreli) i vazdušno, što je sasvim logično, s obzirom na to da je ono svuda u savremenom svetu u slobodnoj prodaji, pa je takvo rešenje i bilo za očekivati.

Dobro je što se novi zakon nije bavio sečivima, već je zloupotrebe ovih svakodnevnih predmeta ostavio nekim drugim zakonima (recimo Krivičnom zakoniku), koji to i treba da rešava. To je najnormalnija stvar u svetu. Zakon o oružju i municiji pogađa samo savesne vlasnike koji ga poštuju, pa i treba da bude što liberalniji, a prekršioci treba da snose oštre sankcije za postupke u skladu s normama koje krše, a to najčešće uređuje krivično pravna materija. Smatram da bi sankcije iz krivičnih dela učinjenih sa oružjem trebalo da su još oštrije od postojećih, jer bi samo to uticalo na odnos građana prema zloupotrebi oružja, a nikako oštriji Zakon o oružju i municiji.

S druge strane, novi ZOOM je propustio da uredi jednu veoma važnu oblast, a to je filmsko oružje, kome je u drugim evropskim modernim zakonima posvećeno čitavo poglavlje. Zakon je, po meni, slab i u delu koji kategoriše oružje, gde pojam „konvertibilno oružje“ (ono gasno i startno koje se „može“ prepraviti u vatreno) pokazuje da oni koji su ga pisali ovu materiju ne poznaju dobro. Realno, gasno i startno oružje je i konstruisano tako i od takvih materijala da se ne može uspešno prepravljati u vatreno. A kada se u tome i uspe, obično se dese ozbiljni lomovi i kvarovi posle ispaljenih nekoliko metaka, bez obzira kako slabašan kalibar se koristi, a efikasnost ovakvog oružja je, najblaže rečeno, skoro nikakva. Jednostavno, ZOOM se i ovde na potpuno pogrešan način bavi nečim što nije bilo potrebno, s obzirom na to da ovo krivično pravna materija sasvim dobro rešava.

Uveden je obavezan lekarski pregled za vlasnike oružja, što je dobro, ali je moglo da se primeni i rešenje da su lekari dužni da obaveste MUP o svim zdravstvenim smetnjama koje postoje kod nekog lica, a što bi dovelo do iste zaštite kod slučajeva da je u pitanju vlasnik oružja. Sama obaveza pregleda i nije tako negativna, kao Uredba MUP kojom se rešava procedura pribavljanja lekarskog uverenja, gde je predviđeno da samo pojedine ustanove mogu takav pregled da obave, kao i spisak smetnji koje izazivaju nepodobnost, koji je krajnje neprimeren (podrazumeva i fizičke smetnje, kao što su sluh, vid i opšte zdravstveno stanje, a ne samo psihičku nestabilnost i poremećaje), a što je sve način da se smanji broj vlasnika oružja u legalnom posedu i sasvim odanih zakonima ove zemlje.

Nije dobra ni uredba o načinu na koji se onesposobljava oružje, jer predviđa radnje kojima se potpuno uništava svaka lepota i umetnička vrednost kolekcionarskog oružja (što je nedopustivo s kulturološkog i istorijskog aspekta), a opet sve u cilju sprečavanja zloupotreba (opet ovo rešava Krivični zakonik). Loše je rešeno i to šta je staro oružje i šta sve može da bude predmet sakupljanja. Poznato je da kolekcionari starog i istorijskog oružja spadaju u najbogobojažljivije poštovaoce zakona, kako bi na svaki način sačuvali zbirke, pa je, po meni, trebalo ovakvima izaći u susret na drugi način, a ne uvođenjem kategorije „kolekcionara“, u koju se ubraja svako ko ima više od pet komada bilo kakvog oružja.

Stav stručnjaka: Vladimir Mijailović

Oružje nam je deo istorije

Razgovarajući sa kolegama lovcima i prodavcima lovačke opreme, došao sam do zaključka da je jedna od retkih pozitivnih stvari u vezi sa novim Zakonom – neograničena kupovina karabinske municije, što se podrazumeva u svim zemljama u Evropi. Sabirajući iskustva prodavaca, došao sam do zanimljivih zapažanja. U prvih nekoliko dana u većini radnji prosto je planula municija kalibra .22 WMR. Relativno slabog pucnja, ovaj kalibar je idealan za krivolov. Sledeće što je drastično skočilo je kupovina vazdušnog oružja. U radnjama od Zrenjanina, Beograda i Novog Sada, bisera je bilo prilično – „treba mi za oko vikendice, ima puno fazana“. Zatim, „može li to da upuca zeca?“ Najveći biser imao je kolega u Novom Sadu – „treba mi najjača vazdušna“. Za? „Pa, pecam u Bačkoj na jednom jezeru, tu ima puno srna, dolaze na 10-15 meteri od nas, mirne su ima ih puno, pa šteta da se to ne pobije!“

U mnogim razgovorima sa kolegama, sabirali smo se i oduzimali, ali je činjenica da je mnogo gneva izazvao novi Zakon. Pričali smo i polemisali dugo proteklih dana…
Moj lični stav je jasan: u bližoj istoriji, zbog silnih buna, ustanaka i ratova, oružje je uvek bilo uz srpskog domaćina i seljaka, isključivo kao odbrambeno, a u retkim pauzama mira i kao lovačko. Zbog burne i bogate istorije, trofejno oružje među potomcima ima neprocenjivu sentimentalnu vrednost. I sam se sećam sa kojim žarom je moj deda pričao o konjičkom belgijskom karabinu, koga je zarobio u borbi i oteo od ustaša, koji su početkom rata prelazili Savu i činili zločine u plodnoj ravnici kraj Vrbasa. Karabin i oficirski pištolj su i danas u porodici i pored zuba vremena očuvani. Takvog oružja je mnogo među kolekcionarima i potomcima. Zbog čega da ono bude onesposobljeno i trajno uništeno?

Poslednje naređenje oduzimanja oružja beogradskim lovcima izdao je komadant nemačkih trupa u Beogradu, koje je glasilo da svako oružje mora da se preda do 16. aprila 1941. u 12 časova, posle toga, za vlasnike bila je zaprećena smrtna kazna.
Zar danas, kada živimo u stabilnoj i uređenoj državi, treba da oružje koje nam je donelo blistave pobede i slobodu na kraju onesposobljavamo i uništavamo?!

Lično sam za lekarski pregled, ali ne za astronaute i pilote, kako mnoge kolege primetiše, već da bude sa akcentom kod psihologa i oftamologa. Takođe, sabirajući se sa iskustvima kolega lovaca iz Nemačke i Francuske, gde je brojnost lovaca milionska, saznao sam da kada lovac jednom dobije dozvolu za nabavku, ona važi doživotno i oružje može kupovati bez ograničenja. Jedino ograničenje imaju lovci u Švedskoj, koji mogu imati četiri cevi. Dok recimo na Kipru i Švarcajskoj, građani imaju u posedu vojno poluautomatsko oružje. A u bližem okruženju, karabini se ne mogu kupovati jedino u Grčkoj. Mišljenja sam da bi ozbiljan pregled kod psihologa mogao da ima jačinu koja bi imala kredibilitet u vašem lokalnom MUP. Jer, kako danas stvari stoje, neki zlobni komšija vas može prijaviti za pretnje, sve i da ih niste uputili njemu niti da ste bilo šta loše uradili oružje će vam biti oduzeto.

U Hrvatskoj je obavezno odlaganje oružja u sefove. I to je dobro. Kod nas nije dobro što nam je standard takav kakav jeste. Za početak, trebalo bi da bude uvedena obavezna brava za zaključavanje oružja, a kasnije postepeno, uz neki razuman rok, da se oružje čuva u sigurnim i obezbeđenim sefovima.
Takođe, čemu obnavljanje oružnih listova i lekarski pregledi na svakih pet godina?! Apsolutno svuda u Evropi pravila su ista ili slična – imate zahtevan i složen lovački ispit, lekarske preglede i kada ih jednom položite i prođete, novih provera i nameta više nema.

Foto: Nikola Skenderija