Strah i trepet na bojištima

U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, na specijalizovanom poligonu jednog od nastavnih centara tadašnje JNA, sprovedeno je pokazno gađanje novousvojenim mitraljezima M84, uz učešće brojnih aktivnih starešina i pitomaca ŠRO. Nekoliko dana ranije su mitraljeska odeljenja formacijski razdužila prethodno korišćena oruđa 7,9 mm M53 s poštoljem M52, a dodeljeni su im novoproizvedeni i usvojeni mitraljezi, pa je obuka sprovedena po hitnom postupku i u redukovanom obimu.
Kao i uvek kada se uvodi neka novotarija za vojne potrebe, reakcije su bile raznolike. Posade popularnih „šaraca“ su se emotivno vezale za svoje miljenike, ma koliko ranije upućivali pridike na masu oružja i postolja prilikom marševanja. Mitraljez M53 je decenijama predstavljao pravi kult u našoj vojsci, baštinjenjem ratne slave svog rodonačelnika MG42, premda je domaća verzija imala nekoliko nerešenih problema u proizvodnji i kasnijoj trupnoj eksploataciji.
Uglavnom, začule su se pridike kako M84 nema doboš kao prethodnik, vizuelno deluje „šiljato“ s površinama koje će cepati uniforme korisnika, uočen je nedostatak rezervnih cevi… Međutim, kada su prve tri posade zauzele položaje na poligonu i s postolja angažovale mete postavljene na udaljenostima od 100 i 300 metara – sve dileme su bile otklonjene. Kraćim kontrolisanim rafalima je ostvarivano grupisanje pogodaka koje stariji mitraljezi nisu mogli da ostvare ni kada su njima rukovali najverziranije nišandžije, a gustina sasređene paljbe je impresionirala prisutne zastrašujućim efektima na cilju. I ostale jedinice koje su dobile novo oružje proizvedeno u kragujevačkoj fabrici su uskoro došle u priliku da podele tu i takvu fascinaciju, a svojstva M84 su doprinela da tokom turbulentnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije ovaj mitraljez dobije više nadimaka i ustoliči se na tronu najefikasnijeg oružja tokom tih sukoba.

Zavisno od toga s koje strane cevi se našao neko od učesnika balkanskih ratova devedesetih, korisnici su mu tepali, a oni u zoni dejstva tražili zaklon ili se uzdali u brze noge. Istina, najčešće je „osamdeset četvorka“ korištena kao puškomitraljez bez postolja, ali treba istaći da je on iskazao nesumnjiv upotrebni kvalitet i montiran na raznorodne platforme.
Priča o ovom ubitačnom oružju ima korene u Drugom svetskom ratu, kada je Crvena armija na najteži mogući način spoznala koliko je napredna nemačka izvorna koncepcija univerzalnog mitraljeza. Koristeći svoje MG34 i MG42 kao odeljenski puškomitraljez, potom oruđe podrške s postolja na višim nivoima jedinica, te montiranog na vozila i plovila – Nemci su praktično u jednoj konstrukciji dobili polivalentnu napravu koja je u prvoj fazi sukoba dominirala nad konkurentskim rešenjima. Sovjetske oružane snage su se uzdale u starije konstrukcije puškomitraljeza DP27 s tanjirastim dobošem i mitraljeza Maksim s vodenim hlađenjem, iako je sredinom rata uveden i napredniji model Gorjunova SG43, sve u kalibru 7,62x54R. Crvenoarmejci su svojim nadređenim ukazivali na pojavu da MG34 montirani na poluguseničare ili tenkove doslovno brišu sve pred sobom, a u kasnijoj fazi rata je sve više ovih puškomitraljeza iz plena korišteno i od strane sovjetskih vojnika.

Osim Hitlerove soldateske, sve ostale velike sile tog doba su imale konstrukciono i namenski razdvojene odeljenske puškomitraljeze s okvirom, te masivne klasične mitraljeze na nivou čete ili bataljona. MG34 i 42 su koristili metalne člankaste redenike koji su se mogli smestiti u doboše ili municijske kutije, zatim uvećanu brzinu paljbe, a mogućnost dejstovanja s postolja ili nožica je bila kvalitativna prednost. Ne tolika da bi uticala i u najmanjoj meri na konačni ishod bilo koje borbe, ali dovoljno da po okončanju rata armijski vrhovi zemalja pobednica iniciraju razvoj sopstvenog oružja identične koncepcije.
Sovjetski Savez je najpre iznašao prelazno i privremeno rešenje u redizajniranom puškomitraljezu Degtjareva nazvanom DP46, koji je osim doboša mogao da koristi i metalni redenik, a udobnost upotrebe je poboljšana uvođenjem pištoljskog rukohvata i još nekoliko konstrukcionih izmena. Ali, bilo je jasno kako će se pred nekog od tamošnjih vrsnih konstruktora postaviti izazov osmišljavanja mitraljeza opšte namene i univerzalne upotrebe.
Slučajno ili ne, praktično u isto vreme kasnih pedesetih godina su nastala dva najuspešnija modela koji zadovoljavaju projektovane zadatke – belgijski FN MAG i sovjetski PK. Doduše, prvobitno je u SSSR zaključeno kako su rešenja Nikitina i Sokolova upravo ono što se tražilo, ali ta odluka je promenjena nakon što je svoj prototip predstavio genijalni Mihail Kalašnjikov. 1961. godine je nakon opsežnih testova novo oružje odobreno za službenu upotrebu i konstatovano kako je dobijen sistem koji je prvenstveno pouzdan, potom izdržljiv i na kraju vrlo jednostavan. Nazvan jednostavno PK (Pulomet Kalašnikova), projektovan je kao oruđe podrške na nivou voda, sa tangentalnim nišanima gradiranim do udaljenosti od 1.500 metara, mogućnošću dejstvovanja s nožica ili poštolja, jednostavnim principom zamene cevi kako bi se sprečilo pregrevanje, te korišćenjem metalnih redenika koji su se mogli spajati kada je to potrebno.

Sve je to uglavnom poznato, ali ne objašnjava u dovoljnoj meri šta je PK učinilo oružjem koje je izazivalo strahopoštovanje na svim bojištima od nastanka do današnjih dana. U skladu sa svojim renomeom i pragmatičnim pristupom konstruisanju, Kalašnjikov je od kvalitetnog mitraljeza SGM preuzeo način uvođenja člankastog redenika s municijom 7,62x54R, kao i sistem prosleđivanja metka u ležište cevi, te ekstrakciju ispaljene čaure. U funkcionalnom smislu, preuzeo je sistem pozajmice gasova i prenosa energije na sklop zatvarača, rešenje koje ga je učinilo besmrtnim tvorcem nenadmašne jurišne puške AK47. Tako probrane elemente sistema je uklopio u celinu koja je opštim karakteristikama dominirala na svim ratnim područjima, bez obzira na to da li se radilo o standardnom modelu PK na bipodu, PKS na tronožnom postolju, PKT u tenkovima ili PKB na oklopnim kolima i helikopterima Mi-8 i Mi-24. Modernizovana verzija iz 1969. godine je dobila oznaku PKM i sada se nalazi u naoružanju mnoštva zemalja širom Planete, kako originalne sovjetske/ruske produkcije, tako i varijanti koje su po licenci ili bez nje pravile druge države.
Bitno je pomenuti kako oružane snage pojedinih zemalja koje nisu bile u Varšavskom paktu ili pod posrednim uticajem SSSR (poput Finske, Turske ili Južnoafričke Republike) koriste sve raspoložive primerke ovog mitraljeza, što se samo nadovezuje na naša iskustva iz prethodnih lokalnih sukoba. M84 je bilo oružje koje su sve zaraćene strane želele da imaju u što većoj količini, mada je veliko pitanje koliko su direktni korisnici uspevali da „izvuku“ ono najbolje iz njega jer su postolja retko korištena, rezervnih cevi gotovo da nije ni bilo, kao ni optičkih nišana predviđenih za ovaj model.
Pošto je na našem području uobičajeno glorifikovanje nekog oružja (ili potpuna negacija kvalitativnih svojstava) zavisno od porekla izrade i ličnih senzibiliteta, ovom prilikom smo pokušali da analitički pristupimo koristeći iskustva domaće oružarske industrije u korištenju više modela zapadnih puškomitraljeza i mitraljeza konstruisanih posle Drugog svetskog rata. U pitanju su oružja koja se nalaze u službenoj upotrebi brojnih zemalja, a sva su u kalibru 7,62×51 mm NATO i predstavljaju pandan proslavljenom PKM/M84. Koristili smo dokumentaciju nastalu opitovanjem većih serija bojeve i manevarske municije oba kalibra, prilikom čega je dolazilo do pojave rasturanja pogodaka, otkazivanja pojedinih delova mehanizma, ali i „istrošenosti“ konstrukcije do granice rashodovanog sredstva.

Na raspolaganju su nam bili američki M60, belgijski FN MAG i Minimi MkIII, kao i nemački MG3 sa kojim se ranije nismo susretali. Sva četiri oružja su srodna po nameni puškomitraljeza opšte namene, te je usledilo i upoređivanje s domaćim M84 s kojim se „Zastava“ iz Kragujevca punopravno ponosi. Očekivano, američki i nemački model su tokom eksploatacije iskazali određene nedostatke koji ih svrstavaju među sisteme koji nisu kvalitativno uporedivi s PKM konceptom. Delom zbog ergonomije i nižeg nivoa udobnosti upotrebe, ali ponajviše usled većeg rasturanja pogodaka na daljinama većim od 200 metara – MG3 i M60 mogu i dalje da se s uspehom koriste montirani na neku platformu (što i jeste slučaj gde su još uvek formacijska oružja), ali ne zadovoljavaju projektovani cilj univerzalnog puškomitraljeza/mitraljeza koji se s jednakim uspehom koristi s nožica ili postolja. U kinematografskim ostvarenjima su brojni akcioni junaci vrlo atraktivno iz stojećeg stava dejstovali po imaginarnim ciljevima na tlu i u vazduhu koristeći M60 i MG42/MG3, ali na osnovu mnoštva dokumentovanih iskustava poslužilaca ovih „bljuvača vatre“ u realnim uslovima – oni su efikasni jedino ako strelac fiksira oružje za podlogu i otvara paljbu kontrolisanim rafalima. Osim toga, vrlo su neprikladni za nošenje i manevar u ulozi odeljenskog puškomitraljeza kojim upravlja samo jedan poslužilac.
Sličan zaključak nametnuo se i prilikom upoređivanja generalnih karakteristika dva univerzalna mitraljeza koji su u ovom momentu najprisutniji širom sveta – PKM i FN MAG. Belgijska konstrukcija je nešto robusnije izrade i odlikuje se gotovo neverovatnom sposobnošću kontinuirane paljbe, ukoliko kvalitetno obučena posada blagovremeno vrši zamenu cevi. To je konstatovano još prilikom sukoba na Foklandima, kada je ispaljivanjem gotovo 5.000 metaka jedan primerak britanske verzije nazvane L7 radio bez zastoja sve dok cevi nisu dostizale belo usijanje usled pregrejanosti brzom paljbom. Ipak, u pitanju je oružje zamašne mase i gabarita koje iziskuje ekstremnu fizičku snagu nišandžije ukoliko se koristi u PM ulozi, te ne čudi da ga armije NATO zemalja uglavnom koriste kao oružje podrške s postolja ili lafeta vozila, dok ulogu odeljenskog puškomitraljeza dodeljuju „mlađem bratu“ FN Minimi. Pošto su nam prijatelji iz užičkog „Prvog partizana“ omogućili uporedno testiranje svih pet modela i adekvatnu količinu municije u oba kalibra, iskoristili smo priliku da proverimo koje prednosti imaju oba belgijska mitraljeza 7,62×51 mm u odnosu na domaći M84, a gde naša uzdanica nadmašuje direktne rivale.
Promišljeni izvorni sovjetski koncept da pešadijsko naoružanje mora biti simplifikovano kako bi ga u ratnim uslovima koristili i mobilisani borci s minimumom obuke, u Jugoslaviji je nadograđen doktrinom „opštenarodne odbrane“, pa je razumljiv odabir sistema oružja koje bi se moglo koristiti u raznorodnim situacijama. Obratite pažnju na snimke i fotografije sa ratnih žarišta aktuelnih prethodnih nekoliко decenija. Mali sastavi od par desetina ili manje pripadnika, obavljali su zadatke koji nisu primereni snažnijim jedinicama s umanjenom mobilnošću. Bez obzira na to da li je u pitanju regularna vojska ili paravojne formacije militarista, osim jurišnih pušaka AK sistema su obavezno imali po par RPG raketnih bacača, snajperskih pušaka sistema Dragunov i nezaobilazne puškomitraljeze PKM. Zasede, diverzije, borbe niskog intenziteta u urbanom području, dejstva s vozila, upadna i prepadna dejstva – odreda iziskuju upotrebu puškomitraljeza manje mase, kontrolisane brzine paljbe/utroška municije, velike ubojne moći, ali i beskompromisne otpornosti na zastoje. Po tim kriterijumima, PKM i naša varijanta M84 je nenadmašno oružje.

Sasvim druga vizura je potreba da se jedinice najnižeg organizacionog nivoa regularnih trupa (odeljenje ili tim) opreme puškomitraljezom nešto drugačijih karakteristika. Nekadašnji Sovjetski Savez, zemlje Istočnog bloka, zatim SFRJ i mnoge države opredeljene za njihovo streljačko naoružanje su uvele svoje varijante RPK/M72 laganog PM, ali to su bile samo nešto duže i neznatno preciznije automatske puške. Bez obzira na nesumnjive kvalitete, u NATO zemljama se sada ozbiljno razmatra mogućnost da FN Minimi puškomitraljezi u osnovnom kalibru 5,56×45 mm dobiju „pojačanje“ u vidu modela MkIII koji koristi puščani metak pune snage 7,62×51 mm. Zahvaljujući briljantno rešenom uređaju za umanjenje trzaja, ovaj puškomitraljez ima manje gabarite a praktično jednaku vatrenu moć u smislu opštih performansi kao i naš M84. Prednost mu je i upotreba dezintegrišućih redenika, gde PKM koncept ima nedostatak što izlazni deo redenika ume da limitira kretanje nišandžije, naročito prilikom promene položaja.

Sa druge strane, određeni američki specijalizovani portali su nedavno objavili vest kako komanda SOCOM razmatra zahtev svojih pripadnika da se razvije domaća varijanta ruskog „Pečeneg“ puškomitraljeza, ali ovu informaciju ne treba prihvatati kao autentičnu. Poznato je da na tom planu važi pecaroška dogma kako „riba uvek bolje radi s druge strane obale“, a naša vojska može biti prezadovoljna svojim formacijskim M84 jer je još uvek u pitanju jedno od najsrećnije odabranih rešenja i sistem oružja kojim se jugoslovenska/srpska odbrambena industrija može dičiti u godini velikih jubileja.
Takođe, legendarni Mihail Kalašnjikov se svrstao među najznačajnije konstruktore oružja svih vremena svojom jurišnom puškom, ali PK konceptom je potvrdio ingenioznost jer njegov mitraljez i dalje predstavlja pokazni primer dugoročnog rešenja vrhunskih karakteristika.
tekst i slike Milan MILANOVIĆ