Švajcarska puška ZfK 55

U toku Drugog svetskog rata Švajcarci su eksperimentisali sa svojevrsnim konverzijama standardne puške K31 u njene snajperske varijante K31/42 i K31/43. Obe konverzije su dobile bočno montirane optičke nišane periskopskog tipa sa uvećanjima od 1,8 i 2,8x. Ovakvi ekscentrično postavljeni nišani malog uvećanja i vrlo neobičnog dizajna nisu baš pokupili simpatije korisnika, te je broj konvertovanih pušaka bio tek 2200. Ipak, zbog potrebe za takvim oružjem, odlučeno je da se razvije poseban model. Naravno, za jednu tako bogatu zemlju, sa vrsnim oružarima i sjajnim industrijskim kapacitetima, ovo je bilo i očekivana stvar. Definisani su brojni uslovi koje puška treba da ispuni. Prvenstveno visoka preciznost, mogućnost upotrebe standardne municije i okvira od K31 za brzo punjenje, blag trzaj i slično. Eksperimentisano je ponovo sa standardnim modelom K31 na kojeg je sa leve strane sanduka montiran novi periskopski optički nišan, uvećanja 2,8X, idejno sličan onima sa prethodnih modela snajperk. Ipak, nešto je većih dimenzija i za razliku od ranijih verzija, mogao je po potrebi da se skida i postavlja na oružje. Sistem montaže, preko bočnog lastinog repa i poluge za fiksiranje, bio je vrlo sličan onome na SVD ili domaćoj M76. Ali ta varijanta puške, pod radnim imenom ZfK51 je ubrzo odbijena. Precizni podaci ne postoje ali se pretpostavlja da je urađeno samo dvadesetak primeraka.


Zbog toga se poznati švajcarski konstruktor Adolf Furer iz kompanije “W+F Bern” svojski potrudio da ovoga puta napravi odgovarajuće oružje, koje će ući u sužbenu upotrebu. Kao osnovnu ideju vodilju za svoje oružje upotrebio je standardnu vojničku pušku, ali sa takvim izmenama da su samo pojedini delovi izmenjivi s originalom. Schmidt Rubin K31 je izuzetno precizno oružje tako da predstavlja dobru početnu platformu, što i ne čudi s obzirom na stroge tolerancije izrade i sjajan metak 7,5×55. Fureru je bilo jasno da je sistem dobar, ali da ga je nemoguće jednostavno prebaciti za novu ulogu i to na takav način da se ispune svi postavljeni zahtevi. Znači, moralo je ponovo da se projektuje. Rečeno – učinjeno i na svetlost dana je izašao novi model ZfK55, skraćeno od Zielfernrohr Karabiner 1955 (karabin sa optičkim nišanom 1955).

SLIKA 6. Modifikovana ZfK55 sa Najtforsovim opt. nianom predstavlja izuzetnu kombinaciju.jpg
Modifikovana ZfK55 sa Najtforsovim opt. ni[anom predstavlja izuzetnu kombinaciju
Prema švajcarskom načinu razmišljanja, novo oružje je trebalo da bude univerzalno, odnosno da služi i kao snajpersko i za naoružavanje probranih strelaca unutar voda i odeljenja (eng. designated marksmen). Puška je izuzetno kvalitetno urađena. Budući da je cev od ultimativnog značaja za snajpersko oružje, ZfK55 je dobila izuzetno kvalitetnu, hladno kovanu cev u standardnom švajcarskom kalibru 7,5×55. Zbog povećanja preciznosti, ona je značajno deblja nego kod modela K31, sa četiri žleba, korakom uvijanja od 1:270 mm i ukupnom dužinom od 650 mm. Na usta cevi je montirana vrlo efikasna gasna kočnica sa nizom radijalnih otvora raspoređenih u osam redova. Već na prvi pogled svakom dobrom poznavaocu oružja je očigledno da je Furer inspiraciju dobio od nemačke “padobranske puške” FG42 u kalibru 7,9×57. Gasna kočnica je u kombinaciji sa velikom masom oružja, kao i malim uvećanjem optičkog nišana zaslužna za to da puška ostaje na meti prilikom dejstva. Odnosno, omogućeno je lako praćenje hica, eventualno odstupanje pogotka ili po potrebi brzo upućivanje narednog. Generalno, gasne kočnice nisu najsrećnije rešenje za montiranje na klasično snajpersko oružje, jer su u stanju da vizuelno odaju položaj. Ipak, za ono što se na Zapadu naziva puškom za probranog strelca (DMR) imaju smisla, jer je tu uopšteno govoreći, maskiranje od manjeg značaja od brzine dejstva. Gasna kočnica je ujedno dobila i ulogu nosača bajoneta i nosača prednjeg nišana. Detalj sa bajonetom govori da je švajcarski pristup upotrebi ZkF55 bliži konceptu odabranog strelca nego klasičnom snajperskom “lovu” na pojedinačne visokoprofilne mete.

SLIKA 8. Na puku je mogue montirati bajonet, to je nekada bilo uobiajeno reenje.jpg
Na pu[ku je mogu’e montirati bajonet, što je nekada bilo uobičajeno rešenje
Prednji nišan, tačnije nosač je integralni deo gasne kočnice. Mušica je zaštićena sa bočnih strana prilično masivnim štitnicima i podesiva je po pravcu. Ipak, podešavanje se ne vrši na nama uobičajen način, već pomeranjem po ukoso izglodanom lastinom repu. Na ovaj način su omogućene vrlo fine korekcije. Zadnji mehanički nišan je tangentni, smešten na kraju cevi. Najviše podseća na onaj sa Mauserovih pušaka, stim da je podesiv do 1500 metara, sa podelom od po 100 metara.
Cev je uvrnuta u masivan sanduk koji je priča za sebe. Standardne Schmidt Rubinove puške se repetiraju pravolinijskim povlačenjem ručice zatvarača koja je smeštena sa desne strane. pritom čaure izlaze na gore pod pravim uglom, kao što se i punjenje kartonsko-limenim okvirima obavlja odozgo. Ovo predstavlja problem jer se kod klasično montiranog optičkog nišana sprečava normalno punjenje i pražnjenje oružja. Konstruktor Adolf Furer je ceo mehanizam “ukrivio” udesno za 15 stepeni. Tako sada čaure izleću pod ovim uglom i ne udaraju u optički nišan, a moguće je i koristiti S-R okvire sa municijom za brzo punjenje. Ipak, ovakav pristup je uslovio da su samo četiri dela zatvarača sa ZfK55 izmenjiva sa onima od K31, i to udarna igla, njena opruga, zapinjač sa prstenom i izvlakač. Naravno i sanduk je takođe iznutra “ukrivljen”? Ovakvo rešenje verovatno ne bi prošlo kod nekog drugoga, ali govorimo o Švajcarcima. A ko to ima para, ako ne oni?

SLIKA 15. Vojnik prvom planu dri puku ZfK55.jpg
Vojnik u prvom planu drži pušku ZfK55

Okidanja je, blago rečeno, fantastično. Već je osnovni model K31 imao jako dobar okidač, pogotovo za vojničko oružje, ali ovaj primenjen na ZfK55 je bez premca. Naravno, govorimo o okidačima koji nisu podesivi, a primenjeni su na vojnim snajperskim puškama.
Sa donje strane, takođe pod uglom od 15 stepeni je otvor za kutijasti čelični okvir, preuzet od puške K31. Takođe, sa donje strane je na sanduk pričvršćen dvonožac izuzetno neobične konstrukcije, barem iz sadašnjeg ugla gledanja. Jer, njegov položaj i opšta konstrukcija ne doprinose preterano stabilnosti. Takođe, kada su u raskopljenom stanju, bez obzira na prisutne opruge, nije moguće postaviti pušku da stoji dodatno oslonjena na kundak jer se nožice pod težinom oružja odmah sklope prema napred. Nešto slično se dešavalo i kod nožica na puškomitraljezu M-53, naravno ukoliko nisu zarotirane za 180 stepeni. Ipak, ovakav dizajn nije slučajan. Jer, kako je Švajcarska planinska zemlja, a njena vojska ima odbrambeni karakter, za ,čekivati je da bi često dejstvovala sa uzvišenja po neprijatelju. Ovako koncipirane nožice omogućavaju znatno lakše plasiranje hica prema dole nego što je gađanjem iz ruku. Pritom, moguće je i prilično pomeranje puške u luku, levo-desno, kao i gađanje sa neravnog terena. Drugim rečima, ovo je rešenje podesno, ali samo za uslove koji su uobičajeni za Švajcarsku i slične planinske zemlje. Za sve ostale, ovo je “promašena investicija”.
S leve strane sanduka nalaze se dva ispusta sa odgovarajućim utorima koji služe za postavljanje optičkog nišana. Ovaj nišan sa integralnom montažom je proizvod kompanije “Kern und Sohn”. Iako se ovaj proizvođač sa juga Nemačke već duže vreme ne bavi optičkim nišanima, treba znati da je u pitanju vrlo poštovano ime u svetu preciznih optičkih uređaja. Nišan je tipičan predstavnik filosofije tog vremena. Za razliku od prethodnih švajcarskih rešenja, ovaj nije postavljen ekscenentrično, nego je osa nišana u istoj vertikalnoj ravni sa osom cevi. Uvećanje je samo 3,5x sa prečnikom objektiva 22 mm, što je u skladu sa većinom tadašnjih rešenja. Končanica je modifikovani “broj 1”, odnosno debeli stubić sa dve bočne linije, pri čemu stubić nema oštar vrh već je zaravnjen. Bilo bi zanimljivo čuti koji su razlozi za ovakav odabir končanice, odnosno za odstupanje od uobičajenog modela. Doboš daljinara je baždaren za standardni vojnički metak G11 i to do 800 metara sa podelom po 100. Telo nišana je izrađeno od livenog čelika koji je posle obrađen glodanjem. Tako je ostvareno da nosač bude iz jednog dela sa samim telom nišana. Montaža optike je demontažnog tipa i verovatno jedna od najsolidnijih ikada urađenih. Tome bez sumnje doprinosi masivnost, jaka unutrašnja opruga ali i vrlo precizna izrada. Kačenje se obavlja preko jednog fiksnog i jednog pomičnog klina pod oprugom u odgovarajuće profilisane otvore na ispustima sa leve strane sanduka. Uz nišan je dolazila i limena kutija sa odvijačem za rektifikaciju. Prema pravilu upotrebe, puška se nosi bez montiranog optičkog nišana i tek kada se dođe na vatreni položaj, on se po potrebi montira na oružje. U slučaju da se menja položaj, optika se skida i vraća u limenu kutiju. Naravno, ovo danas zvuči vrlo retrogradno pa i neprihvatljivo, ali je dugo bila uobičajena praksa u mnogim vojskama sveta.

Okviri od ZfK55 su izmenjivi sa onima od K31 ali su posebno oznaavani i numerisani su istim brojem.jpg
Okviri od ZfK55 su izmenjivi sa onima od K31 ali su posebno označavani i numerisani istim brojem
pogled sa gornje strane na profilisane ispuste- drae optiokg niana.jpg
Pogled sa gornje strane na profilisane ispuste- držače optičokg nišana

Kundak je drveni, sa čeličnim potkovom i vrlo je masivan. Švajcarci su se verovatno odlučili za ovako debeo i posledično težak kundak da bi umanjili uticaj vremenskih prilika na njegovo krivljenje. Poznato je da drvo “radi”, a da čak i najmanja krivljenja u delu potkundaka koji dolazi u kontakt sa cevi izaziva promenu srednjeg pogotka. A za oružje koje treba da bude izuzetno precizno u svim uslovima eksploatacije, ovo jednostavno nije prihvatljivo.
Puška je proizvođena u periodu od 1955. do 1959. godine. Do tada je izrađeno 4150 komada. U službenoj upotrebi su ostale sve do potpunog uvođenja poluautomatske snajperske puške SIG 550. Puške koje su otišle “u penziju” su prikupljene, konzervirane i smeštene u vojna skladišta sve do momenta kada je odlučeno da više nema potrebe za njima. Tokom osamdesetih godina prošlog veka odlučeno je da se prodaju, a prioritet su dobili pripadnici rezervnog sastava koji su već obučeni za upotrebu, a pritom je cena iznosila 300 švajcarskih franaka. Danas cena na tržištu rutinski dostiže cifru od 4.000 do 6.000 evra, u zavisnosti od stanja i prateće opreme.
Većina preživelih primeraka je i dalje u izvornom stanju dok postoje i modifikovani ili bolje reći modernizovani primerci koji svojim performansama pokazuju da je u pitanju izuzetno oružje, bez obzira što je napravljeno pre više od Šest decenija.
Ninoslav Trifunović

 

Neomiljena zbog velike mase
Puška je predviđena da bude deo kolektivne opreme, odnosno da je vojnik ne nosi kući posle obuke, što je uobičajena praksa u Švajcarskoj. U slučaju potrebe, oružje bi bilo izdato na upotrebu i posle ponovo vraćeno u magacin. Već ovo govori da je tretirana kao poseban i vredan deo opreme koji zahteva drugačiji odnos. Sami strelci su birani među mlađom populacijom. Puška nije bila posebno omiljena među “džombama” jer je prazna i sa montiranim optičkim nišanom bila teška nešto preko šest kilograma. To je značajno više od standardne K31 te su stariji vojnici uglavnom gledali da je utrape mlađim kolegama. Bilo bi interesantno da vidimo kako bi reagovali da moraju da nose savremene modele koji imaju barem par kilograma više, a o ekstra opremi i da ne govorimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još