Britanski automat MC51

Sredinom osamdesetih godina 20. veka, standardna jurišna puška u rukama pripadnika pešadije u Velikoj Britaniji bile su domaće jurišne puške L1A1. Ove puške, britanska varijanta poznate belgijske FN FAL, iako su poznate po kvalitetu, preciznosti i pouzdanosti, nisu predstavljale zadovoljavajuće rešenje u pogledu mase, dimenzija i trzaja. Naime, u to doba, već su dobro bili poznati kvaliteti sovjetskih Kalašnjikova AK-47 i njihovog srednjeg metka 7,62×51, ali i američkih M16 i municije 5,56×45. Ove manjkavosti posebno su bile kritične kada se puška koristila u okviru specijalnih jedinica kao što su SAS i SBS, gde je iznad svega potrebno kompaktno oružje, sa mogućnošću selektivne paljbe, što nije bila karakteristika L1A1. Iako su ove specijalne jedinice duže vreme koristile nemačke automate HK MP5 (popularne „heklere“), zbog slabe municije 9 mm Parabellum, relativno male probojnosti i zaustavne moći optimizovane za blisku borbu, nisu mogli ni izbliza da odgovore svim zahtevima. Zbog toga je od poznatog stručnjaka Billa Fleminga, iz britanske kompanije „FR Ordnance“, zatraženo da projektuje pogodnije oružje. Tako je nastao automat MC51.
Fleming je osećao potrebu da novo oružje koristi standardni metak kalibra 7,62×51 NATO, kako zbog standardizacije sa ostatkom vojske, tako i zbog velike probojnosti i dometa. Pored toga, pogodna karakteristika novog automata je korišćenje standardnih NATO okvira kapaciteta 20 metaka i FN FAL okvira, kapaciteta 30 metaka. Iako je postojala i varijanta FN FAL sa selektivnom paljbom, ona nije bila u upotrebi britanskih oružanih snaga i Fleming se okrenuo nemačkoj seriji pušaka i automata G3/MP5. Uprkos spoljašnjem izgledu, koji sugeriše da je MC51 zapravo „hibrid“ između jurišne puške G3 i automata MP5, to jednostavno nije tačno. Iako ova dva oružja koriste isti princip rada, zasnovan na principu odloženog trzaja zatvarača, sa bravljenjem pomoću valjaka (slično kao kod legendarnog mitraljeza „šarac“ MG-42 iz Drugog svetskog rata), upotrebljavana snažna municija 7,62 mm NATO diktirala je da se kompletan sanduk i unutrašnji delovi automatike, preuzmu sa puške G3. Poznato je da je ovo oružje izrađeno punktovanjem presovanih čeličnih limova, što je bila standardna procedura još iz Drugog svetskog rata i pored mogućnosti selektivne paljbe, ključ uspeha puške G3. To je činilo ovu pušku jeftinijom od konkurentskih FN FAL i američke M14, koje su koristile sanduk dobijen mašinskom obradom, odnosno glodanjem, uz znatno veću vatrenu moć zbog selektivne paljbe i približno jednake, ostale karakteristike. Takođe, sa G3 je preuzet kompletan sistem za okidanje sa tri položaja (zakočeno, jedinačna paljba i rafalna paljba), rukohvat i usadnik okvira, kao i nišani. Kundak je bio teleskopski, preuzet sa varijante G3A4 sa gumenim jastučetom. Jedina sličnost sa MP5 bio je potkundak i ukupni spoljašnji izgled oružja.
Dimenzije MC51 iznosile su: dužina 625 mm i dužina cevi 230 mm, dok je masa oružja bez okvira 3,1 kg, a sa punim okvirom 4,4 kg. Iz ovako kratke cevi, početna brzina standardne municije iznosi samo 690 m/s, što još uvek obezbeđuje sasvim solidan domet od 300-400 m sa oružjem vrlo malih gabarita. Ako se dimenzije i masa uporede sa MP5, odnosno MP5A3, dobija se da je dužina oružja sa sklopljenim kundakom veća za ne baš zanemarljivih 135 mm, dok je dužina cevi veća za samo 5 mm, što je pre svega rezultat korišćenja dužeg sanduka sa puške G3. Uz to, masa MC51 je u odnosu na MP5A2 veća za oko 1/2 kg. Međutim, ako se dimenzije MC51 uporede sa varijantom G3A4 sa teleskopskim kundakom, dobija se potpuno drugačija slika: dužina oružja sa sklopljenim kundakom je 882 mm, dakle 257 mm više od MC51, što je opet, rezultat dvostruko duže cevi. Čak je i skraćena karabinska varijanta G3KA4 imala cev dugu 315 mm, dužinu sa uvučenim kundakom od 747 mm (122 mm više od MC51). S druge strane, masa svih varijanata G3 „vrtela“ se oko 4,5 kg, dakle priblično kao MC51 sa punim okvirom. Na ovaj način, u prvi mah je izgledalo da su SAS i SBS dobili solidan kompromis, između velike vatrene moći, kompaktnih gabarita i mase, što im je i trebalo. Međutim, u praksi su se pokazale sve manjkavosti ovog, u osnovi vrlo neuspešnog automata.
Automat MC51 predstavlja jedno od najkontroverznijih oružja ikad proizvedenih. Čak je i sama oznaka MC51 unela mnogo zabune, jer je nomenklatura tipična za „Heckler & Koch“: 5 označava automat sa selektivnom paljbom, a 1 standardnu municiju 7,62 NATO. Ovo je mnoge navelo da pomisle da se radi o nemačkom automatu korišćenom od strane Britanaca, iako HK nikada nije proizvodio MC51.
Daleko veći problemi bili su u ekploataciji. Već posle prvog susreta sa MC51, učestale su žalbe pripadnika SAS i SBS, na skoro sve karakteristike MC51. Kako je cev bila ekstremno kratka, prasak, bljesak na ustima cevi i trzaj, bili su strahoviti. Nije od velike pomoći bila ni gasna kočnica/skrivač plamena na ustima cevi, koji je prošao prilično interesantnu genezu, od onog sličnog kao na G3, preko novijih tipova sa tri reda okruglih rupica, pa do cilindričnih modela sa uzdužnim prorezima i cilindričnih sa jednim kosim otvorom, sa gornje strane. Ovo ne bi trebalo da čudi, s obzirom da je i puška G3 imala vrlo snažan trzaj pri rafalnoj paljbi, naročito skraćena G3KA4. Ovaj problem nije posledica greške u konstrukciji samog oružja, već vrlo snažne municije. Tačnije pogrešnog odabira municije za automat MC51, koja ni u kom slučaju nije bila pogodna za ostvarivanje kontrolisane rafalne paljbe. Upravo iz ovog razloga, Sovjeti su sa svog jednako snažnog kalibra 7,62x54R prešli na „srednji“ 7,62×39, a Amerikanci sa 7,62×51 na 5,56 mm. Osim toga, skraćenje cevi stvorilo je probleme vezane i za pouzdanost, jer je pritisak u kraćoj cevi posle izletanja projektila znatno brže opadao, nego u standardnoj cevi puške G3, dužine 450 mm. Sve ovo značilo je vrlo kratku „karijeru“ za MC51, koje su korišćene u malom broju i u još manjem broju akcija. Konačno, zamenjene su automatima HK53, razvijenim na osnovu jurišne puške HK33 kalibra 5,56 mm. Ovo daleko uspešnije oružje, nastalo je na sličan način kao i MC51, ali je ubrzo i ono postalo prevaziđeno, pojavom drugih karabina, kao što su američki M4 i nemački G36K. Osim SAS i SBS, automatima MC51 bili su naoružani samo još pripadnici združene carinske službe (Joint Smuggling Task Force) u Hong Kongu, početkom devedesetih godina 20. veka.
Odbacivanje MC51 rezultiralo je velikim razočaranjem, jer se u ceo projekat ušlo sa velikim ambicijama, o čemu svedoče i mnogobrojne varijante. Izrađene su tri verzije automata: standardni, posebno namenjen jedinici SBS sa teleskopskim ili fiksnim kundakom i opremljena integralnim prigušivačem, sličnim onom na automatu MP5SD i taktička varijanta, sa fiksnim kundakom i mogućnošću ograničenog rafala od tri metka. Pored ovih verzija, proizveden je i mali broj primeraka ekstremno kratkog automata, inspirisanog MP5K, oznake MC51K, koji se naročito loše pokazao, jer su sve slabosti MC51 zbog još kraće cevi postale izraženije i interesantno, kratkog mitraljeza sa hranjenjem preko redenika MC51B! Ova poslednja verzija može se još slobodno nazvati i automatom, jer nije imala dvonožac, tako da uslovno rečeno, predstavlja jedini poznati automat sa redenikom.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još