Efikasno u zaborav

Iako je češka automatska puška ČZ2000, bila vrlo efikasno, lagano i relativno povoljno oružje, koje bi na svetskom tržištu predstavljalo žestoku konkurenciju, nikad nije uvedena u operativnu upotrebu i njen razvoj je zaustavljen još davne 2007.  Češka automatska puška ČZ2000 pripada grupi oružja koja neopravdano nisu došla do izražaja. Naizgled, sve se složilo: vrhunski proizvođač, odlična osnova, relativno niska cena, opremljenost na nivou najboljih inostranih rešenja… Da je završena i izbačena na svetsko tržište, predstavljala bi žestoku konkurenciju mnogima – ali njen finalni razvoj je otkazan.

Čehoslovačka vojska je, posle Drugog svetskog rata, uvela u operativnu upotrebu jurišnu pušku vz.58. Radilo se o sjajnom oružju, po nekima u još boljem kalibru 7,62×45 mm. Iako je puška neodoljivo ličila na već prisutni AK-47 kalašnjikov, mehanizam rada automatike je bio potpuno drugačiji. Slično mnogim drugim rešenjima (npr. AK-47 ili M1 Garand), korišćen je sistem pozajmice gasa sa klipom, koji svojim kretanjem prema nazad pokreće nagnuti zatvarač. Međutim, zatvarač nije bio rotacioni kao na AK-47, već ukoso, slično puškomitraljezima ZB-26, tj. Bren. Uz izuzetan kvalitet izrade, garantovan od čuvenog proizvođača „Češka Zbrojovka“, mehanizam je radio sjajno, obezbeđujući jurišnim puškama i puškomitraljezima visoku pouzdanost, koja je, bez preterivanja, mogla da se poredi sa AK-47. Pored toga, masa puške je bila 3,11 kg, preko kilogram manje od AK-47.
Kalibar je bio pravi “biser”. Označen kao 7,62×45 mm M52, koristio je zrno mase 8,4 g, početne brzine 744 m/s, u odnosu na 8 g i 710 m/s kod sovjetskog 7,62×39 mm M43. Za nijansu jačeg trzaja, ali još uvek više nego solidne kontrole rafalne paljbe, čehoslovački M52 je imao bolju balistiku i potencijalno veću probojnost, posebno na većim daljinama, od M43. Ipak, od ovog kalibra se odustalo, zbog jednoobraznosti, tj. standardizacije na M43. Tako su i sve puške vz.58 konvertovane na M43. Ova situacija je podsećala na američko forsiranje sopstvenog .308 Winchester (7,62×51 mm), koji je na konkursu NATO za specifikovanu namenu “srednjeg metka”, pobedio britanski 7×42 mm. Postoje određene razlike imeđu dva slučaja, jer su oba istočnoevropska metka bila u pravom smislu reči “srednja” i drugo, sovjetski M43 je već bio u SSSR i šire, afirmisan i široko korišćen. Bilo kako bilo, vz.58 je odlično služila u čehoslovačkoj i drugim vojskama (npr. u Angoli, Kubi, Kipru, Dominikanskoj Republici, Etiopiji, Gvineji, Indoneziji, Iraku, Libiji i Sudanu).

Već pri kraju Hladnog rata, 1986, započet je razvoj nove familije streljačkog oružja, pod nazivom Lada, u novom istočnom kalibru 5,45×39 mm M74, korišćenom i na AK-74. Međutim, posle kraha Varšavskog pakta i raspada Čehoslovačke, bivše članice Istočnog bloka pohrlile su u NATO. To je, naravno, povlačilo i potrebu za prelazak na nove standarde, između ostalog i na kalibar 5,56×45 mm. “Zbrojovka” je 1990, odgovorila adaptacijom projekta Lada na NATO kalibar. Pored jurišne puške, na istoj osnovi je zamišljen i kratki karabin, što je u potpunosti u skladu sa savremenim tendencijama i zanimljivo, lakog puškomitraljeza, koji bi trebalo da zameni vz.59. Naime, vz.59 nije korišćen za ispaljivanje municije 7,62×39 mm M43, već snažnije sovjetske 7,62x54R i pripada klasi sovjetskog PK/PKM. Iako je laki puškomitraljez razvijen na bazi jurišne puške, jedno vreme bio u modi, pokazalo se da ova ideja nije baš najpraktičnija, jer čak ni duža cev ne može da bude kompenzacija za municiju manjeg dometa i probojnosti. Uz to, obično je zadržavano hranjenje okvirom, takođe ne baš pogodno za oružje tog tipa, ali je ostalo kao recidiv projekta Lada. Familija ova tri oružja označena su sa ČZ2000.

Tehnologija izrade ČZ2000 bazirana je na pojednostavljenim i jeftinijim rešenjima nego vz.58. Umesto tehnologije glodanja sanduka, korišćeno je presovanje i tačkasto zavarivanje limova. Sem toga, prešlo se na sistem rada automatike Kalašnjikov, najverovatnije zbog ušteda. Oni delovi koji su na vz.58 rađeni najpre od drveta, pa drvenim vlaknima impregniranom smolom i konačno od polimera – takođe su izrađivani od polimera. Na prototipovima, kvalitet polimera ne može baš da se okarakteriše kao vrhunski, zbog različite boje između segmenata prednjeg potkundaka. Ostali smo uskraćeni i za podatak: kako bi sve to izgledalo na serijskim primercima?
Kao i na vz.58, korišćen je oslonac za rame koji se preklapa u stranu, što je stabilnije i trajnije rešenje nego preklapanje prema dole, kao na AK-47. Međutim, njegov oblik je potpuno izmenjen – umesto kosog nosača oslonca, korišćen je skeletirani nosač od čeličnih cevi. Gornja je ravna, a donja savijena, ali uprkos jasnoj tendenciji da se postigne što je moguća niža cena i ne baš najbolje uspele estetike, oslonac u celosti deluje dovoljno čvrsto. Selektor paljbe se nalazi na levoj strani i sasvim je jasno da je prilagođen desnorukim vojnicima. Posle 2003, pojavila se druga serija prototipova, opremljenih regulatorom s obe strane sanduka. Regulator ima četiri položaja: zakočeno, jedinačna paljba, rafal od tri metka i rafal ograničen kapacitetom okvira. Rafal od tri metka, danas je od svih najvažnijih proizvođača već napušten, jer se smatra da vojnik uz malo vežbe može sam da reguliše dužinu rafala. Četvorostepena regulacija je prisutna kod još nekoliko pušaka, kao južnokorejska DAR-21 i iranska KH2002.

Velika novina kod ČZ2000 je okvir kapaciteta 30 metaka, izrađen od potpuno transparentnog polimera, čime lako može da se proveri koliko metaka je preostalo. Ovi okviri ne deluju baš najčvršće (što ne znači da nisu čvrsti), ali su prema mogućnosti vrlo brze provere sadržaja, bez sumnje među najboljima. Npr. kod AUG su okviri zbog povećanja krutosti skeltizovani i zbog toga se ne može baš reći da se broj metaka u okviru može instinktivno proveriti. Pored AUG, providne okvire koristi i nemačka G36, singapurska SAR-21 i dr.
Za razliku od najnovijih jurišnih pušaka, koje koriste standardne optičke nišane, na ČZ2000, najverovatnije zbog ušteda toga nije bilo. Nišani su klasični, mehanički, a vrlo je intresantno rešenje zadnjeg nišana, koji je zaštićen sa dva savijena čelična profila. Prvi prototipovi su imali bočnu šinu s leve strane sanduka, na koju je moguće postaviti optički nišan. Kasniji prototipovi, posle 2003, počeli su da dobijaju složeni prednji potkundak, sa čak četiri standardne Picatinny šine, jasno stavljajući do znanja, da češki konstruktori misle da od ČZ2000 naprave konkurentnu pušku u svetskim razmerama.

Ono najimpresivnije, što je familija ČZ2000 mogla da ponudi bila je vrlo mala masa. Kratki karabin je imao masu bez okvira od 2,6 kg, puška od 3 kg i puškomitraljez od neverovatnih 4,1 kg. Međutim i dužine cevi su relativno male, bar što se tiče karabina i puške – samo 185 i 382 mm. Npr. američki karabin M4 ima dužinu cevi od 368 mm, a puška M16 508 mm. S druge strane, puškomitraljez je imao dužinu cevi od čak 577 mm, što ga čini oružjem sa jednom od najdužih cevi (ako ne i najdužom u kalibru 5,56 mm). Upravo iz tog razloga, neverovatno zvuči masa od 4,1 kg, jer naša M21 sa cevi 460 mm ima masu od 3,85 kg. Dužine sa izvučenim/sklopljenim osloncem za rame iznosile su: za karabin 675/435 mm, za pušku 850/615 mm i za puškomitraljez 1050/810 mm, dok je teoretska brzina gađanja kod svih 750-850 met/min.
Ipak, do uvođenja u operativnu upotrebu ČZ2000 nije došlo. Program je otkazan 2007, u korist još novije ČZ S805. (Fotografije ove puške su objavljene, neodoljivo podseća na italijansku Beretta ARX-160, ali ne i njene tehničke karakteristike, koje bar za sada, proizvođač krije). Bez obzira na sve, ČZ2000 je bilo vrlo efikasno, lagano i ne preskupo oružje. Sigurno bi predstavljala žestoku konkurenciju i najboljim svetskim puškama, uprkos ne baš vrhunskoj tehnologiji izrade, kao što je to slučaj kod G36 ili TAR-21, gde su obilato korišćeni polimeri sa ulivenim kliznim čeličnim segmentima. Jednostavno, starijom i već dostupnom tehnologijom, postignut je cilj smanjenja mase (koji drugi postižu novom tehnologijom). Za obogaćivanje tržišta, otkazivanje ČZ2000 može da se smatra štetnim, ali za mnoge je to bilo “na sreću”.

S. BALOŠ