Finalni udarac (2)

Logičan odgovor na pitanje – šta ako topovsko naoružanje nije dovoljno za uništavanje protivnika u slučaju helikoptera opšte namene i borbenih helikoptera, bitno se razlikuje u odnosu na avione. Dok se kod aviona koriste rakete i bombe, na helikopterima je upotreba bombi problematična, zbog velike mase i prirode ciljeva protiv kojih dejstvuju. Čak i kada je reč o raketama, kao i u slučaju mitraljeza i topova, akcenat je na maloj masi, što ni u kom slučaju ne znači i smanjenje efikasnost. Najlakši tip raketa koje su pronašle upotrebu na letelicama i šire, su nevođena raketna zrna (NRZ).  NRZ predstavljaju najjednostavniji tip raketa, koje se po sastavnim delovima ne razlikuju od starih indijskih raketa iz 18. veka, koje su zadale toliko muke britanskim kolonijalistima. Praktično, sastoje se od raketnog motora, bojeve glave sa upaljačem i sistema za stabilizaciju pomoću krilaca ili mlaznicama pod uglom, koje obezbeđuju rotaciju kroz zakretanje mlaza raketnog motora. Danas u svetu postoji relativno velik broj tipova NRZ, koje se umesto tradicionalnog načina podvešavanja preko lansirnih šina, postavljaju u višecevne saćaste lansere, koji mogu da prihvate od tri do 32 NRZ. Takođe, postoji velik varijetet bojevih glava, od klasične parčadno-razorne, preko kumulativne, kumulativno-parčadne, kasetne, dimne… Najrašireniji tipovi zapadnih NRZ su francuske SNEB 68 mm, američke Hydra 70 mm i kanadske CRV-7, takođe 70 mm. Od ruskih, to su rakete S5 od 57 mm i njene naslednice S-8 od 80 mm. Naravno i na Zapadu i na Istoku postoje i NRZ većih kalibara i one se koriste na univerzalnim helikopterima i helikopterima uopšte, ali im je zbog veće mase i prisutnosti sposobnijih protivoklopnih vođenih raketa (POVR), upotreba manje raširena. Možda najveće preimućstvo NRZ kalibara 57-80 mm nad drugim raketama, je njihov borbeni komplet i relativno niska cena. Međutim, postoji određeni dijapazon ciljeva, na koje nije isplativo utrošiti skuplju i veću POVR, a upotreba topova nije moguća, zbog nedovoljnog dometa i razorne moći. Tipičan primer su pokretni tačkasti ciljevi na daljinama preko 3 km, koji su nedostupni i za NRZ i za topove. Drugi primer su dejstva u urbanim uslovima, gde topovi nemaju dovoljan nivo preciznosti, bar ne na dovoljno velikim daljinama, a cilj nije rentabilan za malobrojne POVR, koje uz to imaju i previše efikasne bojeve glave, čime bi se u pitanje dovele sopstvene trupe, koje bi mogle biti bukvalno u susednoj prostoriji. Za dejstvo po takvim ciljevima, koristi se jedna potpuno nova klasa raketa, nastala na bazi NRZ, ali sa dodatnim sistemom za navođenje i upravljanje. Takve rakete će se u daljem tekstu nazivati vođenim raketnim zrnima (VRZ), čime se sugeriše njihova mala masa i činjenica da su navođene. Potreba za razvojem lake vođene rakete, pojavila se tokom operacije „Pustinjska oluja” 1991, a 1996, formiran je zahtev da se razvoje raketa za opremanje helikoptera. Prihvaćen je tek 2000. Osnovna ideja je bila da se razvije raketa sa preciznošću u smislu kružne greške od 1 m, dometom bar 6 km, cenom do 10.000 dolara i postojećim komponentama raketa Hydra 70 mm. Američka KoV je 2006, odabrala ponudu BAE, ali je dve godine kasnije Ratna mornarica (RM) preuzela finansiranje, kako bi opremala helikoptere Marinskog korpusa. Raketa APKWS (Advanced Precision Kill Weapon System) koristi segment za navođenje, koji se smešta ispred bojeve glave u nosu i raketnog motora. Laserski senzori su postavljeni u krilcima – kanardima. Time ne samo da je omogućena konverzija postojećih rezervi raketa Hydra 70, već je i dijapazon bojevih glava i upaljača veliki, a sama bojeva glava štiti delikatni senzorski sistem i sistem za upravljanje. Rakete APKWS se lansiraju iz postojećih lansera za NRZ Hydra 70, a njihova upotreba je omogućena sa sledećih letelica: helikoptera UH-1Y, AH-1W/Z i MH-60R, kao i bespilotne letelice MQ-8C. Pored RM i Ratno vazduhopovstvo je zainteresovano za APKWS, ali bi je koristilo sa borbenih aviona. Inicijator razvoja, KoV, u međuvremenu je pokrenulo nov program razvoja AMPM (Aviation Multi Platform Munition), ali uprkos tome, navodno se čekaju borbena iskustva sa marinskim APKWS. Cilj je razvoj VRZ za lake helikoptere OH-58D.

Prva VRZ koja je u igri za AMPM je Talon, koju razvija „Raytheon“ u saradnji sa kompanijom „EAI“ iz Abu Dabija. Za ovu raketu se tvrdi da takođe ispunjava uslov da domet bude preko 6 km, ali je ujedno i dovoljno mali da se uspešno navodi i sa daljine od 1,2 km. Druga raketa u programu AMPM je Lockheed Matrin DAGR (Direct Attack Guided Rocket), koja koristi laserski tragač sa rakete Hellfire. Rakete imaju masu 15,9 kg sa bojevom glavom 4,5 kg ili 17 kg sa bojevom glavom 7 kg. Omogućena je konverzija raketa Hydra 70 i CRV-7. Ako se lansira sa malih visina, domet je 7 km, a sa velikih čak 12 km, dok je maksimalna brzina cilja koji se gađa 90 km/h. Treća raketa u programu AMPM je ATK/Elbit GATR-L (Guided Advanced Technology Rocket – Laser). Koristi unapređeni raketni motor kompanije ATK u kombinaciji sa laserskim tragačem, razvijenim na bazi izraelske vođene bombe Lizard. Time se dobijaju unapređene kinematičke karakteristike u odnosu na rakete Hydra, ali se ujedno podrazumeva da su rakete novoproizvedene, a ne konvertovane kao u slučaju prethodnika. Izraelci takođe ozbiljno razmišljaju o uvođenju ovih raketa na svojim AH-64 Apache i AH-1 Cobra. Više evropskih proizvođača nastoji da se ubaci u igru i obezbedi deo kolača, koji predstavlja zanimljiv segment na svetskom tržištu naoružanja i vojne opreme. Interesantno, jedni od najozbiljnijih su Turci, koji razvijaju sopstvene rakete Roketsan Cirit dometa 8 km, sa bojevom glavom za dejstvo protiv oklopa, ljudstva i sa zapaljivim dejstvom. Razvoj ove rakete je skoro okončan i uskoro se očekuje njeno uvođenje u upotrebu. Rusija takođe razvija rakete koje bi se mogle podvesti u ovu kategoriju, pod nazivom „Ugroza”. Radi se o konverziji raketa S-5, S-8 i S-13 prečnika 130 mm, prema kome se u nosni deo, postavlja modul sa laserskim senzorom, koji posle lansiranja detektuje obeleženu tačku, a merenje odstupanja se vrši optički. Korekcija putanje se obezbeđuje ne kanardima, kao kod drugih raketa, već malim obodnim raketnim motorima. To znači, da strogo gledano, „Ugroza” predstavlja sistem za korekciju putanje, a ne navođenje, što bi moglo biti jeftinije i obezbeđivati veću sigurnost letelici, koja raketu lansira i obeleživaču cilja, ali bi precizno dejstvo protiv pokretnih ciljeva ili stacionarnih tačkastih ciljeva, bilo pod znakom pitanja.
POVR spadaju u tradicionalno naoružanje helikoptera, naročito borbenih, oklopljenih, kao što su AH-1 i AH-64. Na univerzalnim helikopterima je njihova primena znatno manje izražena. Jedan primer su američki UH/SH/MH-60, koji mogu da ponesu do 16 POVR AGM-114 Hellfire, na četiri četvorostruka lansera koji se postavljaju na dodatna zakržljala krila ispod motora, a iznad prostora predviđenog za posadu. Uz to, u tom se prostoru može poneti još jedan borbeni komplet. Rakete „Hellfire” se smatraju jednim od najsposobnijih, te klase – pored velike probojnosti koja se procenjuje na preko 1.400 mm čelika, njihova vrlo važna karakteristika u kasnijim varijantama, je mogućnost dejstva iz poniranja, u krov tenka, čime se gađa tradicionalno slabo zaštićen deo. Ove rakete mogu da se lansiraju i sa manjih helikoptera, kao što je OK-58D Kiowa Warrior ili AH-6. „Hellfire” imaju poluaktivno lasersko samonavođenje i u odnosu na ranije rakete, koje su zahtevale neprestano zadržavanje končanice na cilju, imaju mogućnost obeležavanja cilja i sa zemlje, gde pripadnici specijalnih jedinica mogu obeležavati cilj za helikopterski lansirane POVR. Hellfire su tako zamenile druge POVR poput TOW čak i na manjih helikopterima. Evropske zemlje još uvek nisu u potpunosti zamenile svoj pandan TOW, HOT novijim raketama TRIGAT.
Rusija tradicionalno oprema svoje univerzalne helikoptere POVR. Danas aktuelni Mi-171Š ima mogućnost nošenja do osam raketa 9M120 Ataka, koje koncepcijski predstavljaju korak napred u odnosu na TOW i HOT. Iako se koristi poluaktivno komandno vođenje radio-linkom (bez žice), domet je dvostruko veći, 6-8 km, gde je veća brojka za verziju 9M120M, a brzina nadzvučna – oko 550 m/s. Drugi helikopteri, poput Mi-24, danas se opremaju POVR 9M114 Šturm, koje su na tehnološkom nivou ranih varijanti TOW i HOT, uz nešto veću brzinu i domet (5 km), ali i nešto manju probojnost.
Za dejstvo protiv brodova, pored specijalizovanih protivbrodskih raketa, moguće je koristiti i POVR, posebno protiv manjih brodova i borbenih čamaca. Od specijalizovanih protivbrodskih raketa, danas svetskim tržištem vladaju tri modela: britanska „Sea Skua”, italijanska „Marte” Mk2S i norveška „Penguin” Mk 2. „Sea Skua” je verovatno najrasprostranjenija raketa ovog tipa, sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem, relativno malih dimenzija, dometa do 25 km i sa bojevom glavom 30 kg. Iako joj performanse nisu toliko impresivne, njene dimenzije su relativno male, raketa je lagana i vrlo fleksibilna za upotrebu, sa različitim radarima na helikopterima, a preciznost dovoljna i za manje ciljeve. Marte Mk2S ima aktivno radarsko samonavođenje, tako da je oružje po principu „ispali i zaboravi“ i bojevu glavu od 70 kg, a koristi se na helikopterima SH-3D, NH90 i AW101. Domet joj je približno kao i kod Sea Skua. Konačno, Penguin Mk 2, u SAD poznatija kao AGM-119B, prisutna je na helikopterima SH-60 i od pomenutih predstavlja najozbiljnije sredstvo. Ima domet od preko 34 km, bojevu glavu od 120 kg i pasivno IC samonavođenje, tako da se i ova raketa koristi po principu „ispali i zaboravi“. Rakete koje nisu klasične vođene niti konvertovana NRZ u VRZ, odnosno novoproizvedena VRZ, mogu da se svrstaju u posebnu kategoriju minijaturnih raketa. Njihova osnovna karakteristika je mala masa i velika preciznost, tako da su pogodne za ugradnju na univerzalnim helikopterima i bespilotnim letelicama manjih dimenzija. Suštinski, ove rakete su koncepcijski namenjene za dejstvo po istim ciljevima kao i VRZ, ali im je masa u načelu još manja. Američka KoV je u okviru programa AMPM, testirala i dve rakete iz ove kategorije – Raytheon Griffin i Textron Sharpshooter. Griffin ima pasivno lasersko navođenje sa mogućnošću lansiranja pod velikim uglom u odnosu na osu rakete, tj. aviona ili helikoptera, a ima masu od oko 15 kg, dakle, slično kao i DAGR. Postoje dve verzije, Griffin-A se lansira unazad, a tipična primena je sa otvorene rampe aviona KC-130J Harvest Hawk, namenjenih za vatrenu podršku i protivustaničku borbu. Griffin-B će se lansirati sa bespilotnih letelica, unapred, iz lansirnih cevi, a obe se u perspektivi mogu očekivati na paleti američkih helikoptera, od najlaganijih, do najtežih. Na bazi tehnologije korišćene na Griffinu, razvija se još manja raketa STM (Small Tactical Weapon) mase samo 5,9 kg. O raketi Sharpshooter su podaci još uvek oskudni i nepouzdani. Međutim, u ovu kategoriju se može smestiti još jedna raketa – poznata, izraelska Lahat. To je verovatno najsvestranija raketa u istoriji, u odnosu na spektar lansera, jer može da se lansira iz cevi tenkovskih topova, posebnih kopnenih lansera i helikoptera. Lahat se, kao i Hellfire koristi primarno kao POVR, pri čemu se napada krov tenka, iz poniranja. Ove rakete će se, pored zapadnih helikoptera, upotrebljavati i sa ruskih helikoptera kao što je Mi-8/17. Slične rakete su i Lockheed Martin Scorpion, MBDA Saber i Thales LMM (Lightweight Multi-role Missile) koja je već poručena za opremanje AW159 Lynx Wildcat. Poslednji tip raketa koji se lansira sa višenamenskih helikoptera su rakete v-v. Tipičan primer su francuske rakete Mistral, koje se karakterišu pasivnim IC samonavođenjem i uspešnošću od preko 95% na testiranjima. Drugi primer je američki AIM-92 Stinger u varijantama ATAS i ATAL, koje mogu da se lansiraju sa helikoptera OH-58D Kiowa Warrior u UH-60 Black Hawk. Ruska Igla 1V takođe može da se lansira sa helikoptera, ali zasad, samo sa borbenih, odnosno jurišnih helikoptera.

R.K.