Francuske snajperke

Snajpersko oružje je vrlo specifičan segment u naoružanju bilo koje vojske u svetu. Iako su cenovno višestruko ispred osnovnog naoružanja, njihova efikasnost na bojnom polju ih čini jednim od najefikasnijih oružnih sistema u smislu odnosa uloženo-dobijeno. Međutim oko njih i njihovih korisnika je oduvek postojao svojevrsan oreol zlokobnosti. Iako su u svim vojskama na svetu oduvek cenili odlične strelce, odnos prema najboljima među njima nije oduvek bio pozitivan, kako u popularnoj kulturi, tako čak i među samim vojnicima. I to od najniže pa do najviše rangiranih. Istorijska faktografija nam govori da su, iako smatrani neophodnim u ratu, snajperisti, njihovo naoružanje i obuka najčešće zanemarivani ili potpuno odbacivani po okončanju borbenih dejstava. Samo u onim zemljama koje su bile stalno angažovane u sukobima, iskazivan je svojevrstan interes za snajperizam. Jedna od takvih zemalja je bila i Francuska u periodu posle 2. Svetskog rata.
Sama Francuska je bila zemlja sa izuzetno dobro razvijenom vojnom industrijom. Istina, posle ratnih razaranja iz perioda ’40-ih je postojao jedan kraći period stagnacije i konsolidacije. Svejedno, značajan broj novih konstrukcionih rešenja svih tipova oružja se ubrzo našao u proizvodnji. Jedan od njih je bila i poluautomatska puška MAS 49/56. U pitanju je pouzdano i vrlo robusno vojničko oružje koje je bilo dobro prihvaćeno od strane krajnjih korisnika. Zbog sve češćih problema u kolonijama, Francuzi su ubrzo shvatili da im je potrebna i snajperska puška. Ali varijanta MAS 49/56 sa montiranim optičkim nišanom jednostavno nije bila zadovoljavajućih performansi. Ovde sledi malo objašnjenje. Poluautomati, generalno, imaju određene nedostatke koji ih čine… Pa recimo, ne baš najsrećnijim rešenjem za izradu snajperskog oružja iako postoje i izuzeci. Ovo je naročito izraženo kod onih poluautomatskih pušaka koje koriste oscilujuće zatvarače. Ovo je blisko vezano za pitanje čeonog zazora i tolerancija pri izradi kako samog oružja tako i municije. Uostalom, jedan od razloga zašto su vrlo retki primerci izuzetno preciznih pušaka tipa FAL je u upravo u ovom tipu zatvarača. Ali o tome neki drugi put.

Vojni vrh je shvatio da im je potrebna potpuno nova snajperska puška visokih performansi i 1964. godine je general Ailleret naložio kompaniji MAS (Manufacture d’armes de Saint-Étienne )izradu novog oružja. Konstruktorski tim pod vođstvom Jean Fournier-a je shvatio da je neophodno napraviti oružje prema potrebama krajnjeg korisnika… Zato su ljudi iz MAS-a stalno bili u kontaktu sa sportskim strelcima iz redova Armije kao i ljudima iz Nacionalnog Streljačkog Saveza, koji su im davali dragocene informacije. Predprodukcijski model pod službenom oznakom FR-P je ocenjen pozitivno i već 1966. godine počinje proizvodnja zvaničnog modela FR F1.
Sama puška je za svoju osnovu imala vojničku repetirku, model MAS 36 kalibra 7,5×54 mm. Ova repetirka je imala niz dobrih osobina, a i sam tehnološki postupak je bio dobro razrađen i savladan. Preciznost, pouzdanost i robusnost ove puške su oduvijek bili na visokom nivou te ne treba čuditi ovakav način razmišljanja konstruktorskog tima. Uostalom, jedan od najnormalnijih koraka prilikom izrade novog oružja je korišćenje poznatih rešenja koja su se pokazala i dokazala kao kvalitetna. Međutim, standardni model je imao i određene mane, istina, izražene samo u slučaju korišćenja istog kao snajperske puške. Sanduk je kod pomenutog modela bio isuviše tanak a i izrez sa gornje strane, koji je služio kod punjenja, nije doprinosio čvrstoći. Ovako, uslovno rečeno, oslabljen sanduk je u kombinaciji sa specifičnim zatvaračem imao tendenciju uvijanja prilikom otvaranja vatre. Logično, ova pojava ima negativan uticaj na preciznost. Uostalom, nešto slično je uočeno i kod klasičnih vojničkih Mauzerovih modela iako je kod njih do toga dolazilo iz drugih razloga. Zato je izvršeno potrebno konstrukciono ojačavanje gornjeg brega sanduka te je tako rešen problem sa otvorom. Takođe, sanduk je nešto malo produžen. Sa donje strane se nalazi otvor za postavljanje okvira kapaciteta 10 metaka, koji se oslobađao preko dugmeta utvrđivača smeštenog na desnoj strani sanduka. Zanimljivo je da je rešenje desetometnog okvira od strane tadašnjih korisnika pozdravljeno kao veliki napredak. Mada, generalno se smatra da snajperisti nemaju potrebu za većom količinom municije, zbog same prirode svog posla. Uz pomenute okvire je dolazio i odvojivi gumeni poklopac. Prilikom nošenja punih okvira u torbicama za municiju, poklopac se postavljao odozgo, te je tako štitio municiju od blata i prašine. Prilikom postavljanja okvira u pušku, poklopac bi se skinuo i postavio na dno okvira. Zaista zanimljvo rešenje starog vojničkog problema čuvanja municije čistom i suvom u otežanim terenskim uslovima.
Zatvarač, koji je srce sistema, je vrlo zanimljivo koncipiran. Bregovi za bravljenje se nalaze na zadnjem delu, kod ručice za manipulaciju, a ne kod čela zatvarača kao što smo navikli. Kod ovih zatvarača, zapinjanje se vrši pri zabravljivanju a ne pri odbravljivanju, kao što je slučaj kod Mauzerovih modela, na primer. Ovaj sistem se u praksi pokazao kao nešto brži za manipulaciju. Uostalom i stare Li Enfildove puške kao i čuveni Štajerov SSG 69 (po autoru, jedna od najadekvatnijih vojničkih snajperskih pušaka ikada usvojenih u naoružanje) koriste bregove za bravljenje na zadnjem delu. Spiralno izrađeni bregovi za bravljenje pri obaranju ručice se pokreću unapred i ukoliko je sistem dobro podešen, dobija se idealan kontakt između vrata čahure i ležišta metka dok čelo zatvarača čvrsto pritišće dance. Uostalom, postizanje ovog kontakta je jedan od osnovnih zadataka za sve majstore koji se bave izradom preciznog takmičarskog oružja i slobodno se može reći da se ostvaruje samo ručnim upasivanjem. Sve ostalo je samo puka slučajnost. Najveći problem je u tome što je ovako rešen sistem bravljenja vrlo skup za proizvodnju, te se sve ređe primenjuje, što je prava šteta.
Sama konstrukcija zatvarača je vrlo jednostavna i izuzetno pogodna za održavanje, čak i u jako otežanim terenskim uslovima, što je svakako plus. Dovoljno je dlanom jače ruke pritisnuti spojnicu prema dole i zaokrenuti je. Posle toga sledi jednostavno vađenje udarnog mehanizma i igle. Izuzetno elegantno tehničko rešenje, dostojno duge tradicije francuskog puškarstva.


Velika pažnja je poklonjena dobijanju što preciznijeg oružja ali sa značajno smanjenom masom. Da bi se ovo postiglo, posebna pažnja je poklonjena izradi cevi kalibra 7,5 mm, dužine 600 mm sa četiri žleba i desnim korakom uvijanja od 300 mm. Na ustima je postavljen razbijač plamena sa aksijalnim prorezima koji asocira na onaj koji se nalazi na američkoj pušci M-14. Zanimljivo je da su Francuzi jako rano primetili vezu između razbijača plamena i preciznosti oružja. Naime, u momentu kada zrno napušta cev, najveća količina gasova ističe kroz žlebove. U tom momentu je potrebno da upravo ti gasovi mogu slobodno da se sklone u stranu te da tako imaju najmanji efekat na destabilizaciju zrna. Ovo se postizalo preciznim podešavanjem ili tjuningom (ako volite tuđice) otvora na gasnoj kočnici i žlebova na ustima cevi. Zbog specifičnog načina montaže razbijača plamena, špekulisalo se i sa idejom da se pomoću masivne matice-stezača razbijača plamena mogu podešavati vibracije cevi te tako dobijati na preciznosti, ali je to najverovatnije samo mit.


Jedna od specifičnosti puške FR F1 su i sklopive čelične nožice. Ovo je verovatno prvi put da su se našle na jednom snajperskom oružju, barem kod onog u standardnoj produkciji. Da bi one imale maksimalni efekat na stabilnost oružja, potrebno ih je postaviti što bliže ustima cevi. Ipak, francuski konstruktori su se odlučili za drugačiji pristup. Naime, nožice su postavljenje u neposrednoj blizini sanduka, tako da zadnja strana oružje tek neznatno preteže prema nazad, ukoliko posmatramo ceo sistem kao dečju klackalicu. Na ovaj način, oružje je znatno stabilnije nego kada se gađa iz ruku ali je takođe omogućeno strelcu da što lakše barata sa nožicama. Pošto je u pitanju snajpersko oružje, verovatno se težilo nešto većoj udobnosti pri manipulaciji ali i ono glavno, maskiranju pokreta. Ali ovo ipak ostaje samo na nivou pretpostavke.
Drveni potkundak, ili bolje reći prednji rukohvat, je od drveta i pričvršćen je za prednji deo sanduka. Iz današnjeg ugla posmatranja ovo je neobičan detalj koji kod sadašnjih strelaca izaziva određene nedoumice vezane za preciznost. Ipak, ondašnji korisnici nisu imali zamerke. Ali zato je pištoljski rukohvat i drveni kundak u ono vreme bio sasvim druga priča. Kundak je imao mogućnost podešavanja obrazine u tri visine ali i ukupne dužine, od 20 do 40 mm, jednostavnim ubacivanjem drvenih distancera. Na taj način je omogućeno strelcima različitih fizičkih konstitucija da oružje prilagode sebi i svojim potrebama. Naravno, ovo se danas smatra kao standard, ali u ono vreme je bilo dostupno samo kod vrhunskog sportskog naoružanja, nikako kod vojničkog.
Optički nišani su sigurno ono što na prvi pogled razdvaja snajperske puške od ostalih. Francuzi su na svoje puške FR F1 postavljali nekoliko tipova ON, verovatno iz razloga dostupnosti. Međutim, osnovnim ON se može smatrati model M-1953, 806 L proizvođača APX sa uvećanjem od 3,85 X. Način montiranja nišana podseća na onaj koji je primenjen kod sovjetskog SVD-a ili naše M-76, sa razlikom da se kod francuskog rešenja montaža nalazi na vrhu sanduka a ne bočno. Jednostavnim navlačenjem nosača na montažu i pomeranjem ručice stezača, nišan se čvrsto fiksira na oružje.Iskustveno je dokazano da za vojničke potrebe ne postoji značajno odstupanje srednjeg pogotka prilikom višestrukog skidanja i postavljanja nišana. Drugim rečima, oružje ne gubi „nulu“ ili „upucanost“ ukoliko oružje skladištimo ili transportujemo bez ON a onda ga postavimo nazad na oružje. Sa vojničkog stanovišta, ovo je od izuzetnog značaja. Elitnim policijskim i antiterorističkim jedinicama poput čuvenog GIGN-a, su bili dostupni Cajs Diavari varijabilni nišani uvećanja 1,5-6 X dok su pomorski komandosi radije birali one koj je proizvodio Šmit i Bender.
Pored ovih nišana, 1980. godine, puška je dobila i pasivni nišan SOPELEM OB-48 mase oko 1 kg, uvećanja 3,5 X i sa tzv. automatskom kontrolom osvetljenja. Sa ovim uređajem je omogućeno dejstvo po ciljevima na daljinama oko 400 metara, a u posebno dobrim uslovima i do 600 metara.


Kada već govorimo o nišanima svih vrsta, treba spomenuti da FR F1 poseduje i mehaničke, što nije baš uobičajena praksa kod zapadnih snajperskih pušaka. Zadnji nišan je sa četvrtastim izrezom dok je mušica u obliku trougla i ima mogućnost sklapanja. Sa obe strane četvrtastog izreza su fluoroscentne zelene tačkice, kao i na samoj mušici. Na ovaj način je omogućena upotreba oružja i u noćnim uslovima, istina, na ograničenim udaljenostima.
Proizvođač oružja iz Sent Etjena je pušku ponudio u nekoliko varijanti, od snajperskih pa do sportskih i lovačkih ali su one vrlo retke i skupe. Uostalom na kolekcionarskom tržištu u samoj Francuskoj jedna FR F1 košta u proseku oko 10.000 evra!
Kada govorimo o snajperskom oružju, moramo se dotaći i municije. Osnovni model, razvijen za potrebe vojske je izrađen u tipični francuski metak 7,5×54 mm. Sam metak je balistički u rangu 7,62 NATO, te u tom smislu ne nudi ništa spektakularno. Ono što nam iz današnjeg ugla zvuči kao apsolutno neprimereno je činjenica da za FR F1 nikada nije razvijena posebna snajperska municija! Ljudi iz MAS-a su se odlučili na saradnju sa državnom fabrikom „Cartoucherie du Mans“ za koju se smatralo da pravi najkvalitetniju municiju u Francuskoj, te je tako metak sa oznakom „29c“ korišćen kao referenca. Istini za volju, treba istaći da kvalitetno urađen puščani/mitraljeski metak svojim kvalitetom povremeno zna bude u rangu snajperske municije. Uostalom, uobičajena je praksa u redovima vojničke snajperske elite da pronađu seriju „obične“ municije koja daje dobre grupe sa njihovim oružjem. Na taj način, kada su na terenu, mogu da reše određene probleme u snabdevanju sa odgovarajućom municijom zadovoljavajućih karakteristika.
Međutim, vreme je bespovratno učinilo svoje. Stalna upotreba u trupi kao i odnos „vruće-hladno“ Francuske sa NATO savezom su učinili da puške FR F1 moraju u penziju. 1984. godine je usvojena nova verzija pod zvaničnom oznakom FR F2, ali ovaj put za metak 7,62 x 51 mm ili 7,62 NATO. Na samom početku razvoja nove puške su činjeni pokušaji da se koriste sanduci od FR F1 koje su imali na lageru. Ali su u MAS-u ubrzo shvatili da ne raspolažu sa dovoljnom količinom istih. Pokušaji da se do sanduka dođe tehnologijom livenja pomoću jednokratnih kalupa nisu davali zadovoljavajuće rezultate. Naime, tolerancije koje su tražene su teško dobijane i to uz veliki broj škarta. Ovaj razvojni model, poznat pod imenom FR G1 ili samo FR G je vrlo brzo odbačen. Zato je odlučeno da se postojeći model FR F1 preradi, odnosno da se iskoriste njihovi sanduci. Ovde ćemo spomenuti još jedan izuzetno redak model, FR G2. Naime, u jednom momentu novo rukovodstvo kompanije je pomislilo da je OK uraditi pušku sa sandukom od MAS 36 i na taj način prebroditi krizu. Jer, nije jednostavno uzeti puške od ljudi angažovanih u, recimo, Čadu i poslati ih u Francusku na preradu. Ipak, ceo ovaj projekat je vrlo brzo odbačen kao pogrešan u samoj osnovi, te su primerci ove puške danas vrlo retki.
Svejedno, novi model FR F2 je ubrzo započeo svoj život u francuskoj vojsci i policiji. Neke od najočiglednijih izmena su upotreba novih optičkih nišana poput nemačkog S&B uvećanja 6 X, domaćeg SCHROME J8 istog uvećanja, američkog varijabilnog nišana Nightforce NXS i slično. Takođe, deo pušaka je jedno vreme zadržao stare APX-ove optike ali su one ,uglavnom već uveliko zamenjene pomenutim modelima.


Takođe, jedna od upadljivih novina je i uvođenje termalne obloge oko cevi oružja. Ovaj dio je često kod korisnika izazivao, ne baš nežna osećanja, jer je dizao masu oružja a nije bio od nikakvog praktičnog značaja u borbenim dejstvima u kojima su Francuzi imali udela. Naime, termalna obloga je trebala da smanji toplotni potpis oružja. Odnosno da ga učini manje vidljivim potecijalnom neprijatelju u obliku pripadnika Varšavskog ugovora. Kako do 3. Svjetskog rata nije došlo (Bogu hvala!), tako se i ovaj dio pokazao kao suvišan. Istina, u poslednje vreme, sa razvojem tehnike i tehnologije, termovizijski uređaji na bojištu nisu retki kao jednorozi u bordelu, pa ovo rešenje sada ima nešto više smisla. Ali eto, u jednom trenutku, Francuzi su prvi imali oružje sa mogućnošću koje ni jedno drugo nema, a koje mu nije ni trebalo. Ali eto… Očigledno, stara izreka: „Gde počinje vojska, tu prestaje logika“ važi na svim prostorima i kroz celu istoriju.
Sa druge strane, najznačajnija konstrukciona izmena, barem kada je preciznost u pitanju, se desila sa razvojem novih cevi. Naime, testiranjem je potvrđena davno poznata činjenica da se cevi najviše troše nekih 10-ak cm ispred ležišta metka. Ovo je logično pošto u tom delu vladaju najveći pritisci i najviše temperature. Posle toga, na sredini cevi, trošenje je neznatno i cev često ostaje u nazivnom kalibru, čak i kod značajno eksploatisanog oružja. Ali kako se ide prema ustima cevi, opet dolazi do njenog pojačanog trošenja, odnosno povećanja kalibra. Da bi se ovome doskočilo, ljudi iz GIAT-a (čiji je deo sada bio i MAS) su se odlučili za cevi urađene tako da se unutrašnjost postepeno sužava u oblasti kod prelaznog konusa i kod usta cevi. Na taj način je usporeno trošenje cevi ili ako više volite, njena erozija. Izvor ovog problema je zrno. Naime, ono je po opaljenju i prilikom prolaska kroz cev stisnuto između žlebova i polja, te se delimično prilikom kretanja troši i „lepi“ za cev (fenomen bakarisanja, dobro poznat u dalekomentom streljaštvu). U jednom mometnu, savršeno dihtovanje između cevi i zrna će nestati te će deo vrelih gasova da iscuri prema napred i da prouzrokuje eroziju. Iako je cela trasa bitna za preciznost, upravo je kod zdravih cevi ovaj zadnji deo možda i najbitniji. Zbog toga je čest slučaj kod preciznih pušaka, koje su počele da loše grupišu pogotke, da je dovoljno izvršiti skraćivanje cevi za nekoliko centimetara i obradu usta pa da se povrate stare grupe. Naredna izmena vezana za cev je neparan broj žlebova, odnosno korišćenje tri žleba i tri polja. Na ovaj način, deformacije zrna su nešto manje što posledično treba da ima pozitivan uticaj na preciznost. Nešto slično su svojevremeno uradili i Amerikanci sa svojim snajperskim puškama M-24 kao i Sovjeti sa svojim Dragunovima novije proizvodnje.


Korisnici unutar redova francuskih OS su očigledno zadovoljni sa puškom FR F2 čim je dio programa FELIN, o kojem smo svojevremeno pisali na stranicama Kalibra. U sklopu ovog programa je puška doživela jedinu izmenu u obliku vrlo naprednog nišana višestruke namene poznate kompanije SAGEM. Nišan pod nazivom Sword Sniper predstavlja kombinaciju tri uređaja u jednom, odnosno služi kao varijabilni optički nišan, termovizijski nišan i laserski daljinomjer.
U svakom slučaju, iako su kompanije iz oblasti namenske industrije Republike Francuske razvile nove modele vrlo modernih snajperskih pušaka, za očekivati je da FR F2 ostane još dugo u rukama pripadnika njenih oružanih snaga. Odgovor se verovatno krije u činjenici, da iako korene vuče iz modela od pre 2. Svetskog rata, i dalje predstavlja izuzetno opasno sredstvo u rukama francuskih snajperista.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pun pogodak

Puška ArmaLite AR-30 se pokazala kao izvanredno rešenje teške taktičke puške

Supermašina

SIG Sauer MPX PCC - Pouzdanost, preciznost, lakoća rukovanja i odlična kontrola trzaja