Francuski teški mitraljez MAC-58 12,7 mm

Rana klasifikacija mitraljeza na teške i lake, podrazumevala je da je teški mitraljez oruđe hlađeno tečnošću, najčešće vodom, sa znatno većom mogućnošću ispaljivanja dugih rafala u odnosu na vazduhom hlađene lake mitraljeze. Sama činjenica da je korišćeno tečno hlađenje, masa teških mitraljeza je bila znatno veća, ali je ukupno uzevši masa bila veća i zbog robusnije konstrukcije, takođe prilagođene ispaljivanju dugih rafala bez pojave oštećenja. Međutim, neposredno nakon Prvog svetskog rata, pojavljuje se jedan novi tip mitraljeza, koji je ispaljivao municiju daleko veće probojne moći, dometa i efikasnosti, sa kinetičkom energijom koja je bila približno četiri do pet puta veća u odnosu na klasičnu municiju kalibra 7,62, 7,7 ili 7,9 mm. S obzirom da je upravo u međuratnom periodu, a naročito nakon Drugog svetskog rata ujedno došlo i do iščezavanja mitraljeza sa vodenim hlađenjem zbog sve veće potrebe za sredstvima koja su imala mogućnost lakšeg prenošenja. Iz tog razloga, teški mitraljezima su počeli da se nazivaju mitraljezi većeg kalibra, tipično 12,7 mm. Upotreba tih mitraljeza je najčešće bila rezervisana za naoružavanje aviona i u ulozi protivavionskih mitraljeza na tenkovima i na oklopnim vozilima. Tako je ostalo do dan – danas. U međuvremenu su se pojavili dva, verovatno do danas najrasprostranjenija teška mitraljeza, američki Browning M2 i sovjetski DŠK. Browning je do danas ostao dominantan na zapadu i u njegovoj sferi interesa, dok je DŠK to bio na istoku, s tim da je DŠK početkom sedamdesetih dobio naslednika u vidu mitraljeza NSV. Manje je poznato da je i na zapadu bilo nekoliko vrlo impresivnih potencijalnih zamena za M2, ali su svi ti pokušaji završavali neuspehom prevashodno zbog visoke pouzdanosti i raširenosti legendarnog Browning-a, kao i ograničenih resursa koji su se uvek prelivali na neka urgentnija područja. Jedno od tih sredstava je bio i francuski MAC-58, oružje ispred svog vremena, sa drastično smanjenom masom u odnosu na prethodnika.

MAC-58; najpouzdaniji način na koji može da se razlikuje u odnosu na AA-53 je nedostatak oslonca za rame. Pomalo čudi primena pištoljskog rukohvata na ovako snažnom oruđu

Mitraljez opšte namene AA-52, još nazivan i AAT-52 (Arme Automatique Transformable Modèle 1952), predstavljao je francusko viđenje tzv.mitraljeza opšte namene, koja je trebalo da rezultuje sredstvom koje bi se koristilo kako u okviru pešadijskog odeljenja, tako i za upotrebu sa vozila, lakih letelica i dr. Odabrano je hranjenje redenikom, puščani kalibar 7,5×54 mm ili kasnije 7,62×51 mm NATO, mehanizmom rada trzajem sa polužnim odloženim dejstvom i masom od nešto ispod 10 kg. Kao takav, AA-52 je bilo vrlo savremeno rešenje kada se pojavio u rukama francuskih vojnika 1952. U to doba, većina oružanih snaga u svetu je još uvek koristilo mitraljeze iz Drugog svetskog rata, kao što je nemački MG-42, američki M1919A6 (oba hranjeni redenikom, znatno veće mase), sovjetskim DP-27/DPM (hranjen tanjirastim magacinom), britanskim BREN i američkim BAR (hranjeni okvirom). AA-52 se zadržao do dan danas, na oklopnim vozilima.
Entuzijazam tokom uvođenja u upotrebu u to doba vrlo modernog AA-52 bila je velika, što je konstruktorima „dalo krila“ za dalji rad na razvoju novih varijanti. S obzirom na činjenicu da je AA-52 imao mogućnost korišćenja na različite načine, jedan od pravaca razvoja bio je da se prilagodi upotrebi daleko snažnije municije 12,7×99 mm, kao na američkom Browning-u M2. Osnovna namena bi bila borba protiv ciljeva u vazduhu, aviona, ali bi njegova efikasnost u praksi bila sigurno veća protiv helikoptera, koji su upravo u to vreme doživljavali sve veću popularnost.
Prve studije izvršene u kompaniji Manufacture d’Armes de Châtellerault o zameni Browning M2 pojavile su se 1950. godine. Studije su prerasle u razvoj novog mitraljeza, što je opet, rezultovalo prvim tehničkim crtežima, a potom i prvim prototipom 1956. godine i drugim godinu dana kasnije. Usledilo je još 12 prototipova. Baziran je na AA-52, sa istim mehanizmom rada, ali znatno uvećanih dimenzija i robusnosti zbog većeg kalibra. Novi projekat je označen sa MAC-58, što svedoči o tome da je uvođenje u operativnu upotrebu trebalo da nastupi 1958. godine.

Prethodnik, AA-53 na vozilu francuskih oružanih snaga gde se još uvek zadržao u kalibru 7,62×51 mm

Predviđena je bila ugradnja na vozila i da je najveći domet po horizontali bude do 2 km, a po visini do 1 km, što prema današnjim iskustvima u određenoj meri preambiciozno za taj kalibar. Trebalo je da se obezbedi jednostavnije rukovanje i održavanje u odnosu na Browning, kao i mogućnost ispaljivanja čitavog bogatog spektra municije 12,7×99 mm. Teoretska brzina gađanja je bila 600 met/min, nešto veća od Browninga, ali još uvek „razumna“ i ne preterana, s obzirom na utrošak municije. Konačno, najupečatljivija osobina teškog mitraljeza MAC-58 bila je veoma mala masa. Dok je masa Browning M2HB, kao dominantne varijante legendarnog teškog mitraljeza, bila 38 kg, a sovjetskog DŠK 34 kg, masa MAC-58 bila je svega 26 kg! Sovjetski naslednik DŠK, poznati NSV koji je i danas aktuelan, ima masu 25 kg, ali se on pojavio tek 1971. godine, 13 godina nakon što je bilo predviđeno da MAC-58 uđe u upotrebu. Takođe, već pri borbenom kompletu od 50-80 metaka, manja masa municije 12,7×99 sa MAC-58 u odnosu na 12,7×108 mm sa NSV ujedno znači da se gubi prednost NSV u masi u odnosu na MAC-58.

AA-53 iz drugog ugla – sličnost sa MAC-58 je očigledna

Ipak, sve to nije bilo dovoljno da MAC-58 uđe u upotrebu i zameni Browning M2. Osnovni razlog je bila velika količina američkog mitraljeza, koji su bili još uvek u dobrom stanju. Naime, treba znati da uz pravilno rukovanje i održavanje, robusna konstrukcija M2 može biti izuzetno trajna, te da su mnogi stari primerci još uvek u upotrebi i dan-danas. Iako relativno velike mase, Browning je nudio ono što su oružane snage očekivale i njegova zamena nije bila visoko na listi prioriteta, posebno u klimi krize zbog borbi tokom rata u Alžiru. Zanimljivo, da se Browning zadržao do danas u zapadnim zemljama, što znači da su i drugi pokušaji njegove zamene bili neuspešni, čak i oni koji su došli od strane vodeće države NATO-a, SAD. Mnogo su bili uspešniji paketi za modernizaciju i revitalizaciju, koji su podrazumevali zamenu pojedinih delova, čime se uticalo na znatno smanjenje mase. Jednostavno, ponekad je evolucija pogodnija od revolucije.

Prof. Dr Sebastian Baloš