Guseničar iznenadio svet
Nemačkoj, jednoj od rodonačelnica munjevitog rata, pripisuje se, s pravom, posebno mesto u istoriji padobranskih jedinica. Brojne operacije izvršene tokom Drugog svetskog rata, učvrstile su legendarnu reputaciju nemačkih padobranskih jedinica. Međutim, ono što je manje poznato u širim krugovima je i činjenica da su Nemci bili pioniri i na polju mehanizacije padobranskih jedinica. Nemačke padobranske jedinice su nadaleko poznate po velikom broju akcija, na skoro svim frontovima tokom Drugog svetskog rata. Bili su angažovani u brojnim akcijama u Norveškoj i Danskoj, prolasku kroz Belgiju i Holandiju, u Francuskoj, na Balkanu, Kritu, Italiji, kao i na Istočnom i Zapadnom frontu. Iako su bili pod komandom Ratnog vazduhoplovstva (Luftwaffe), padobranci, odnosno Fallschirmjaegeri su bili angažovani i na tradicionalni način, izbacivanjem iz aviona padobranima, ali i u pravom maniru specijalnih jedinica.
Najpoznatije padobranske operacije bile su osvajanje utvrđenja Eben-Emael u Belgiji, osvajanje Krita, gde nisu štedeli ni sebe ni druge, sve do spasavanja italijanskog diktatora Benita Musolinija. Međutim, poznate su i njihove akcije gde su korišćeni kao elitni pešadinci, posebno oko Monte Casina, gde su naneli ogromne gubitke zapadnim saveznicima i impresionirali tvrdoglavom i efikasnom odbranom, odnosno, taktički savršenim povlačenjem. Poznato je da su Fallschirmjaegeri imali i brojna specijalizovana oružja, kao što je poznata automatska puška FG42, po mnogima idealan spoj između mase, gabarita i mogućnosti kontrole rafalne paljbe, uprkos relativno snažnom kalibru 7,9×57. Fallschirmjaegeri su imali, takođe, za period pred Drugi svetski rat vrlo dobre protivtenkovske topove PAK 35/36 kalibra 37 mm. Međutim, uprkos relativno maloj masi oruđa od oko 440 kg i mogućnosti promene položaja snagom ljudskih ruku, Nemcima je bilo jasno da je ipak, za obezbeđenje mobilnosti na većim daljinama, potrebno uvesti kakvu-takvu motorizaciju. Upravo su sa motorizacijom Nemci „kuburili“ sve vreme Drugog svetskog rata i uprkos naporima da se obezbede pogodni guseničari (adaptirani zastareli tenkovi), u to vreme moderni poluguseničari, pa čak i kamioni, većina njihovih artiljerijskih oruđa je još uvek zavisila od vuče konjskim zapregama. Ipak, za elitne padobrance se sredstva nisu štedela, tako da je razvijeno specijalizovano vozilo oznake SdKfz 2 Kettenkrad (ketten – gusenice, krad skraćeno od kraftrad – motocikl). Ovo vozilo, iako nije posedovalo oklop, zaslužilo je da se uvrsti u ovaj pregled, jer predstavlja jedan od prvih pokušaja obezbeđenja dovoljnog nivoa mobilnosti vazdušnodesantnim jedinicama i jasan indikator smera kojeg su se nemački konstruktori držali i posle rata.
SdKfz 2 Kettenkrad je upravo ono što sam naziv sugeriše, ali i mnogo više od toga. Današnji klinci bi ga smatrali zaista „kul“ vozilom, idealnim za izlazak u grad. Međutim, Kettenkrad je bio mnogo više od toga. Imao je jednog vozača, a u zadnjem delu je bilo mesta za još dva putnika, pri vuči topa PAK35/36, to bi bila posada topa, a bilo je i dodatnog prostora za opremu za top, nešto municije i potrepštine posade. Masa vozila je bila 1.560 kg, a snaga motora 36 KS, što je obezbeđivalo, za ono vreme, izvanrednu maksimalnu brzinu od 70 km/h, što je bilo dvostruko u odnosu na tenkove i poluguseničare. Postojala su tri stepena prenosa napred i jedan nazad, sve to u brzom i sporom hodu. Gusenice su obezbeđivale relativno mali pritisak na tlo i sasvim solidnu prohodnost po mekom terenu. Jedan maleni Kettenkrad i top sa posadom, mogli su se transportovati najčešće korišćenim nemačkim transportnim avionom, Junkers Ju-52. Međutim, suočeni sa velikim gubicima u napadu na Kipar, SdKfz 2 su bili preusmereni na konvencionalniji način upotrebe – vuču artiljerijskih oruđa i aviona na aerodromima. Ishod Drugog svetskog rata je dobro poznat, a Nemci su tek sedamdesetih godina prošlog veka, ponovo ušli u priču u kojoj su dobrano bili tokom rata. Svetlost dana je ugledalo jedno potpuno nekonvencionalno vozilo pod nazivom Wiesel (lasica). Osnovni problem koji su vojni planeri „videli“, su slabe mogućnosti padobranskih jedinica u borbi protiv protivničkih tenkova. S druge strane, postavljen je zahtev da se nova vozila transportuju ne samo avionima, već i transportnim helikopterima, opet, ne samo okačeni ispod trupa, već i u unutrašnjosti. To je značilo, da se moralo ići na vozilo rekordno male mase i dimenzija. Wiesel ima dužinu od 3,55 m, širinu 1,82 m, visinu 1,82 m i masu od samo 2,8 t! To znači, da su gabariti na nivou manjeg gradskog automobila, ali je masa znatno veća, zbog potrebe za obezbeđenjem oklopne zaštite od steljačke municije i parčadi artiljerijskih projektila. Čak je i turbo-dizel motor automobilski – Audi sa pet cilindara, snage 86 KS. Međutim, naoružanje nije slabo. Postojale su različite verzije, sa protivoklopnim vođenim raketama (POVR) TOW, sa topom Rh202 kalibra 20 mm i mitraljezom, namenjena za izviđanje. Postoji i varijanta za pretragu eksplozivnih sredstava. Isprobane su i druge varijante, sa POVR HOT, sa topom 25 mm ili mitraljezima 7,62 i 12,7 mm, vozilo za popunu sa POVR TOW.
Poboljšanjem – uvećanjem vozila Wiesel, nastalo je vozilo Wiesel 2. Unutrašnji prostor je udvostručen, masa je povećana na 4,1 t, a gabariti su dostigli dužinu od 4,78 m, širinu 1,87 m i visinu 2,17 m. Dodatni prostor je dobro došao, tako da je dijapazon varijanti širi nego kod Wiesela: familija vozila za PVO (komandno, opremljeno radarom i raketama z-v Stinger), zatim sanitetsko vozilo, za izviđanje i inženjeriju, komandno vozilo bataljona i familija minobacačkih vozila (komandno vozilo, vozilo sa minobacačem 120 mm i vozilo za osmatranje efekata minobacačke vatre). Postoje i eksperimentalne verzije: oklopni transporter za četiri vojnika, vozilo za popunu sa POVR HOT, vozilo sa bestrzajnim automatskim topom 30 mm Rheinmetall RMK30. Naravno, veće dimenzije i masa značile su da je potreban snažniji motor – četvorocilindrični turbo-dizel sa direktnim ubrizgavanjem Audi, snage 110 KS, čime se maksimalna brzina u određenoj meri smanjila sa 85 na 70 km/h.
Iako je početnim zahtevima bilo predviđeno da se između ostalog Wiesel izbacuje padobranima, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, kada je uništeno više vozila, ispostavilo se da taj metod nije najpogodniji. Umesto toga, odlučeno je da se iskoriste male dimenzije i masa vozila i da se kao osnovni način prebacivanja iskoriste teški transportni helikopteri, prisutni u nemačkim (zapadnonemačkim) oružanim snagama, CH-53 Sea Stallion. Međutim, za razliku od uobičajenog načina prenošenja helikopterom, kačenjem ispod trupa, čime se obezbeđuje mogućnost nošenja gabaritnijih tereta, maleni Wiesel je nošen unutar trupa. Tačnije, svaki helikopter ovog tipa je mogo poneti po dva Wiesela. Naravno, ova vozila su se mogla nositi i transportnim avionima. Primera radi, C-160 Transall može poneti četiri vozila Wiesel ili dva Wiesel 2, a isto važi i za nešto veći C-130 Hercules. Razvojem familije Wiesel, Nemci su zapanjili svet. Malih dimenzija, efikasna, pouzdana, dobro opremljena i naoružana, predstavljaju idealna vazdušnodesantna vozila, ne samo za tradicionalni transport avionima, već i helikopterima, čime retko koje oklopno vozilo može da se podiči.
S. Baloš
