Impresivna kombinacija
Kada je reč o bacačima granata iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, odmah se pomisli na američke bacače M79, potcevne bacače M203 korišćene u kombinaciji sa puškama M16 iz 1961. i 1969. Paralelno sa njima, 1968, uveden je automatski bacač granata Mk19, takođe kalibra 40 mm, ali sa granatom povećane efikasnosti, početne brzine i dometa. Poslednja dva oružja su još uvek aktuelna i ostvarila su zavidan borbeni „skor“. SSSR je zaostajao na ovom polju, ali ne koliko se mislilo. Iako su prvi potcevni bacači granata primećeni u ratu u Avganistanu, 1984, kasnije je postalo jasno da su uvedeni u operativnu upotrebu još 1975, pod oznakom BG-15. Iste godine je uveden i automatski bacač granata AGS-17 Plamja kalibra 30 mm.
Iako su za svoje vreme, pa čak i danas, ova oružja impresivna i još uvek korišćena u izvornoj ili nešto modifikovanoj varijanti i jedna i druga strana su pokušavale da pronađu rešenje koje bi kombinovalo položeniju putanju, preciznost i domet automatskih bacača granata – sa podnošljivim trzajem i masom potcevnih bacača. Amerikanci su tokom devedesetih pokrenuli program OICW (Objective Individual Combat Weapon). Taj program je podrazumevao kombinaciju puške ili karabina kalibra 5,56 mm sa poluautomatskim bacačem granata 20 mm sa hranjenjem okvirom kapaciteta šest metaka. Konfiguracija je bila prilično nekonvencionalna, sa bacačem granata iznad „puščanog“ dela, dakle obrnuto u odnosu na M-16 sa M203 i AK-74 sa BG-15. Posle više godina razvoja, 31. oktobra 2005, od OICW se konačno odustalo. Postoje dva osnovna razloga: prevelika masa, koja nikad nije dostigla zacrtanih 6,8 kg sa municijom i previsoka cena.
Malo je poznato da su Sovjeti još sredinom sedamdesetih godina 20. veka, u vreme kada je uveden BG-15, imali oružje koje je predviđeno da „radi“ tačno ono što i kasnije OICW. Doduše, ovo oružje nije imalo sistem za upravljanje vatrom, koji proračunava mesto aktiviranja tempirnog upaljača granate za dejstvo po cilju sa gornje strane, ali je imalo ne manje zahtevan, neobičan i interesantan sistem funkcionisanja u mehaničkom smislu. Ovo je čak i danas, izuzetno interesantno oružje.
Razvoj kombinovanog oružja 80.002 počeo je 1975. i trajao je do 1979. Konstruktori su bili J. V. Minaev, V. I. Čelikin i G. A. Janov. Ako smo za OICW rekli da ima nekonvencionalnu konfiguraciju, šta reći za 80.002? Radi se o oružju, kod kojeg su puška i bacač granata jedno pored drugog. „Puščani“ deo oružja je kalibra 5,45 mm, kao kod AK-74, dok je bacač granata 12,7 mm (neobično mali kalibar za jedan bacač granata), sa leve strane.
Ono što 80.002 čini posebnim je sistem rada. U starom dobrom sovjetskom maniru, radi se o pozajmici gasa sa klipom. Međutim, trebalo bi reći da i puška i bacač granata imaju svoj klip, a oba su spojena na zajednički nosač zatvarača. Sem toga, nosač oba zatvarača se repetira jednom ručicom, koja se nalazi sa desne strane sanduka, kao i kod puške. Nesporna je stručnost konstrukotara, koji su obezbedili funkcionisanje sa dva tipa potpuno različite municije – prema energetskim karakteristikama i nivoa unutrašnjeg pritiska u cevi. Samim tim što je nosač zatvarača teži, jer treba da ponese dva, a ne jedan zatvarač, gde veliku ulogu igra i trenje (zbog zaptivanja), ne jednog klipa, već dva. Veće trenje i masa mora da se oseti i na sili povlačenja ručice za repetiranje.
Oružje je imalo jednu ručicu sa obaračem, identičnu kao puška AK-47/74. Isti je bio i selektor paljbe sa tri položaja (zakočeno, jedinačna i selektivna paljba), koji se nalazi sa tradicionalne, desne strane. Upravo je ovo definisalo stranu na kojoj se nalazi bacač granata, jer su konstruktori očigledno težili da kombinovano oružje učine što je moguće jednostavnijim za prihvatanje od strane onih koji su navikli na AK-47/74. Jedan obarač i sistem za opaljenje, znače da je obavezan još jedan selektor, koji služi da strelac bira šta će da ispali: puščanu municiju 5,45 mm ili municiju bacača granata. Ovaj selektor se nalazi ispred ručice za repetiranje, neposredno iza prednjeg potkundaka. Nije baš najjasnije kako funkcioniše, sasvim je moguće da se radi o sistemu koji pritiska odgovarajuću municiju u okviru, kako je zatvarač ne bi mogao da zahvat i ubaci u ležište na zadnjem kraju cevi.
Otvor za izbacivanje čaura za oba kalibra nalazi se najverovatnije sa leve strane, ispod poklopca. Na 80.002 sanduk je širi i praktično obuhvata i pušku i bacač granata, ali je raspored unutrašnjih delova identičan kao kod AK-47/74. I ovo je urađeno zbog jednostavnosti prelaza sa AK-47/74 na 80.002. Proširen sanduk znači i da je proširen i oslonac za rame, čiji zadnji deo je doveden u ravan sa sredinom sanduka. Iz tog razloga, pomereni su i nišani: zadnji na sredinu sanduka, a prednji se nalazi na zakošenom nosaču na ustima cevi. Na prototipu nije vidljiv nišan bacača granata, ali se navodi domet od 1.000 m, što je u najmanju ruku preambiciozno, da se radi o pušci ili bacaču granata.
Bacač granata je neobično spretno uklopljen u konturu oružja, tako da je potrebna velika pažnja i oštro oko da se on, gledano sa leve strane, uopšte primeti.
Druga stvar koja oduševljava je veoma mala masa kombinovanog oružja. Bez upotrebe polimernih materijala, uz izradu oružja tačkastim zavarivanjem, bez okvira, iznosi svega 4,9 kg. Hranjenje je okvirima, gde se za municiju 5,45 mm koristi okvir 30 metaka. Iako deluje da nije korišćen polimerni okvir kao na AK-74, već čelični za AK-47. Sem toga, primećuju se kratka horizontalna „rebra“ za ukrućenje okvira, koja neodoljivo podsećaju na okvire puške OC-14 Groza, za kalibar 9×39, koja se kao operativna, pojavila tek 1994, dvadesetak godina posle početka razvoja 80.002. Nije poznato, zašto nije korišćen standardni okvir 5,45 mm? Bacač granata, takođe, koristi okvir kapaciteta deset metaka, što je za oružje takve namene odličan rezultat.
Mala efikasnost municije
O municiji za bacač granata 12,7 mm ne zna se mnogo, ali može da se zaključi da je njena efikasnost bila vrlo mala. Čak je i efikasnost američke municije 20 mm za OICW, uprkos ugrađenoj visokoj tehnologiji, po mnogima bila nezadovoljavajuća. Ovaj projektil je koristio fragmente od legure volframa. Drugi primer je familija municije za američke automatske sačmarice Atchisson Assault AA-12 tipa FRAG-12, koja podrazumeva tri tipa bojevih glava: visokoeksplozivna, fragmentaciona i kumulativna. Poznato je da fragmentaciona ima ubojni radijus od samo 2 m, ali treba imati u vidu da je prečnik cevi ove puške kalibra 12 – 18,4 mm. Dakle, sasvim je moguće da je ubojni radijus municije 12,7 mm manji od 2 m, što je za oružje sa jedinačnom paljbom veoma malo. Ako se pretpostavi da je bila moguća i selektivna paljba, što nije isključeno (jer bi selektor za puščani deo vrlo lako mogao da bude i selektor za bacač granata), dobija se nešto drugačija slika. To bi okvir kapaciteta deset metaka, u svakom slučaju omogućio.
S obzirom da na oružju nema sistema za ublažavanje trzaja, čak ni gasne kočnice na ustima cevi bacača granata, trzaj je verovatno bio ozbiljan. Osna pomerenost usta cevi bacača granata u odnosu na centralni oslonac za rame, u svakom slučaju nije pomagala oko ublažavanja trzaja. S druge strane, čak i ako bi postojala mogućnost selektivne paljbe, njena kontrola bi bila više nego otežana. Samim tim, dovela bi se u pitanje i efikasnost slabašne fragmentacione municije. Iako o tome ne postoje podaci, moguće je da je slaba municija za bacač granata predstavljala prepreku nastavku razvoja i uvođenju u operativnu upotrebu. Gledano iz perspektive upotrebljivosti, američka kombinacija karabina M-4 sa potcevnom sačmaricom XM-26 LSS predstavlja daleko jednostavnije i fleksibilnije oružje. Teoretski mogu da se ispaljuju i granate tipa FRAG-12 (potencijalno veće efikasnosti od granata 12,7 mm), ali i sačmena i neubojita municija (gumeni meci, suzavac, za razvaljivanje vrata…). Vrlo važno je da je ovo sve „spakovano“ u samo 3,6 kg, – za 1,5 kg manje od 80.002.
S. Baloš