Indonežanska egzotika

Indonežanska vojna industrija predstavlja, bar u našim krajevima, priličnu nepoznanicu. Nosilac vojne industrije je kompanija „Pindad“, stacionirana u gradu Bandungu. Proizvodi različite modele streljačkog naoružanja – puškomitraljeze, jurišne puške, karabine, pištolje, revolvere, snajperske puške, bacače granata, sačmarice i mitraljeza. U ponudi je i najrazličitija municija, uključujući i avio-bombe, minobacače, zaštitnu opremu, hladno oružje, čak i oklopna vozila-točkaši. I ne samo to, „Pindad“ je za jednog autsajdera na inostranom tržištu, ostvario vrlo zapažene izvozne uspehe.

Skraćenica SS na indonežanskom znači Senapan Serbu, odnosno – jurišna puška. One predstavljaju modifikovanu i lokalnim uslovima prilagođenu varijantu belgijske FN FNC, veoma cenjenog oružja koje je steklo veliku popularnost širom sveta i odlično se pokazalo u mnogim ratnim sukobima. Sve su u kalibru 5,56 mm NATO i postoji više varijanti: V1 je osnovna i najviše proizvođena verzija, sa standardnom cevi i sklopivim osloncem za rame, V2 je karabin, V3 puška sa fiksnim kundakom, V4 snajperska puška, V5 izuzetno kompaktni karabin namenjen inžinjeriji, specijalcima, pozadinskim ešalonima i artiljercima (u funkciji ličnog odbrambenog oruža PDW – personal defence weapon), R5 olakšana verzija V5 za specijalce, M1 verzija puške za marince, M2 marinski karabin, a M5 ekstremno kratki karabin. SBC-1 je poluautomatik za carinsku službu, a Sabhara je policijska puška. Od 1991, uvodi se u operativnu upotrebu kopnene vojske, mornarice, avijacije i policije, a ostvaren je sasvim solidan izvozni uspeh, prodajom u Kambodžu, Nigeriju i Ujedinjene Arapske Emirate.
SS2 se u pojedinim izvorima navodi kao verzija SS1. Međutim, jasno je da se radi o potpuno novom oružju, namenjenom da zameni SS1. Puška se pojavila 2005, a prvi put je viđena godinu dana kasnije. Za razliku od klasične SS1, koja je bila prilično minimalistički dizajnirana (u pravom duhu Hladnog rata), SS2 je savremeno oružje, koje bi trebalo u potpunosti da zadovolji visoke zahteve specijalnih operacija, sa dodacima, čime se u velikoj meri proširuju mogućnosti upotrebe.
Iako to nije navedeno u izvorima, moguće da je kao idejna osnova za SS2 poslužila verzija SS1 R5, jer je masa značajno smanjena u odnosu na SS1. Međutim, to nije izvedeno na način kao kod R5, smanjenjem debljine zidova sanduka, već izradom sanduka od legure aluminijuma. Spajanje gornjeg i donjeg sanduka izvodi se poprečnim klinovima, u zapadnom stilu. Na primer, SS1 V1 je imala ne baš malu masu od 4,01 kg sa praznim okvirom (sa punim 4,37 kg), dok je na SS2 V1 smanjena na 3,4 kg. Varijanta V2 je karabin, sa skraćenom cevi sa 460 mm na 403 mm i ima masu 3,2 kg. V4 je snajperska puška sa težom, masivnijom cevi dužine 460 mm i mase 4,2 kg, a V5 veoma kratki karabin, sa cevi od samo 252 mm i mase 3,2 kg sa optikom.

Već na prvi pogled, jasno se vidi uticaj američke M16. Na gornjem delu sanduka se nalazi jedna relativno duga Picatinny šina, preko koje se pričvršćuje ručica za nošenje. Ona ujedno služi i kao nosač i štitnik diopterskog zadnjeg nišana. Kada se ručica skine, ostaje slobodna šina za montažu optičkih nišana. Ukoliko se montira optika, odnosno, ako je montirana ručica za nošenje sa mehaničkim nišanom, ne preostaje nijedna šina za montažu drugih dodataka, kao što je jurišni rukohvat, laserski nišan, taktičko svetlo i sl. Možda je upravo ovo zamka, koja praktično odvaja SS2 od ostalih savremenih jurišnih pušaka, koje neretko imaju i četiri standardne šine, pa su mogućnosti nadogradnje specijalnim uređajima skoro neograničene. Snajperska varijanta V4 se isporučuje bez ručice za nošenje i gornjeg dela prednjeg nišana, koji je nepotreban za snajperske zadatke.
Ipak, Indonežani su zadovoljni, jer je ispod prednjeg potkundaka, kao i na M16 (koju i oni koriste), na verzijama V1 i V2 moguće postaviti jednometni potcevni bacač granata. Bacač je po konstrukciji veoma sličan rodonačelniku ove vrste oružja, američkom M203 kalibra 40 mm i proizvodi ga kompanija „Pindad“. Ima oznaku SPG-1, utvrđuje se na prednjem kraju za cev, neposredno iza skrivača plamena, a na zadnjem kraju za prednji deo usadnika okvira. Masa ovog bacača granata je relativno mala i iznosi 1,33 kg, početna brzina kumulativno-parčadnog projektila je 75 m/s, ima mogućnost ispaljivanja i parčadno-razorne, osvetljavajuće, dimne municije i projektila sa suzavcem za razbijanje demonstracija ili policijske akcije hapšenja opasnih kriminalaca.
Iako se u većini tekstova koji opisuju neko streljačko oružje, na početku nalazi objašnjenje principa rada automatike, ovde je to prikazano u drugoj polovini, jer se još uvek koristi sistem sličan onom sa FN FNC. To je za pohvalu, s obzirom da se bez sumnje radi o vrlo efikasnom mehanizmu. Puška radi na principu pozajmice gasa sa klipom i rotacionim zatvaračem opremljenim ispustima. Zanimljivo je da sistem za pozajmicu gasa ima na prednjem delu i regulator, čime je moguće prekinuti dotok gasa u slučaju da je potrebno ispaliti tromblonsku minu. Ovo je svojevrsno priznanje tromblonu, kao vrlo korisnom dodatku koga se ne treba lako odreći, jer je za ispaljivanje suzavca, osvetljavajućeg projektila i sl. neuporedivo efikasniji i sposobniji od bilo koje granate 40 mm za potcevni bacač. Pri tome, preciznost dejstva je u drugom planu, što je osnovna prednost bacača granata.

Sve verzije su opremljene selektorom vatre koji se nalazi samo na levoj strani i ima tri položaja: pozadi je automatska paljba, napred gore jedinačna, a napred dole zakočeno stanje. Ručica za repetiranje se nalazi sa desne strane i ovo jasno daje do znanja da je SS2 strogo prilagođena desnorukim strelcima.
Oslonac za rame je sličan kao na SS1. Skeletizovan je, preklapa se u desnu stranu i deluje veoma solidno i čvrsto. Oslonac je direktna kopija oslonca sa FN FNC i predstavlja značajno poboljšanje u odnosu na ne baš najčvršći sistem preklapanja nadole i napred sa AK-47. Ovo su Izraelci vešto iskoristili na svojoj izvedbi „kalaša“ u vidu puške Galil, što je preko južnoafričke varijante R4 stiglo i do nas i iskorišćeno na domaćoj M21. Na snajperskoj V4, oslonac ima i regulaciju visine, u cilju prilagođavanja obrazu strelca.
Prema informacijama koje su „procurele“ direktno iz vojnih krugova, konkretno od vojnika koji su prvi dobili ove puške, pokazala se jedna manjkavost, a to je – pouzdanost indonežanskih pušaka. Bez obzira što je iskorišćen FNC mehanizam, koji savršeno funkcioniše kada je proizveden u Belgiji (FNC) ili u Švedskoj (zimska varijanta FNC oznake AK5) – izgleda da Pindad i nije baš najpoznatiji po kontroli kvaliteta. Naime, indonežanski vojnici su više preferirali M16 u odnosu na SS1, ne samo zbog značajno manje mase, već i što je SS1 često imala zastoje. Izgleda da je stara boljka ostala i prve serije nove SS2 nastavile su da zaglavljuju. Prema zvaničnim izvorima, ovi problemi su rešeni. Kome da verujemo? Indirektno, ova puška može da predstavlja solidno rešenje za zemlje tzv. trećeg sveta, upravo tamo gde bi i naša M21 mogla da pronađe potencijalne kupce.
S. BALOŠ