Iz kompjutera u rat

Potrebe pripradnika kopnene vojske u različitim operacijama u zavisnosti od opremljenosti protivnika i još više, od terena, mogu se drastično razlikovati. Dok su u Iraku američki vojnici suočeni sa pretnjom, sa relativno malih daljina, u Avganistanu je to upravo suprotno. Talibani, naoružani starim dobrim Dragunovima SVD, kao i izuzetno preciznim mitraljezima, kao što su PK i PKM, u velikom broju akcija imaju prednost nas Amerikancima i njihovim saveznicima, jer oni, naoružani puškama u kalibru 5,56 mm jednostavno ne mogu da pariraju po efikasnom dometu. Američki marinci su „iz naftalina“ izvukli staru dobru M14, odnosno njenu snajpersku verziju M21, opremili je savremenim nišanskim uređajima i korisnim dodacima i bacili je „u vatru“ kao Mk.14 Mod.0 EBR. Nedavno je „Kalibar“ pisao i o Britancima, koji su iz identičnog razloga, sa istim konceptom uveli u operativnu upotrebu L129A1, poluautomatsku snajpersku pušku baziranu na AR-10 u kalibru 7,62 mm NATO. Kod te puške je apsolutna preciznost, kao i kod Mk.14 „žrtvovana“, zarad veće teoretske brzine gađanja. Amerikanci su međutim, odlučili da ostanu dosledni dosadašnjem principu apsolutne preciznosti i tako je nastala puška M2010.
Puška Remington 700 doživela je ogromnu popularnost, koja je, može se reći, u vojnoj upotrebi kulminirala sa snajperskom puškom M24. Ova puška uvedena je u operativnu upotrebu 1988, a zasnovana je na „dugom“ mehanizmu Remington 700. Ovo je urađeno veoma mudro, jer je smatrano da će u perspektivi eventualno da se prihvati neka snažnija municija, poput .300 Winchester Magnum ili .338 Lapua Magnum. Tako su nastale puške verzija M24A1 u .300 Winchester Magnum i M24A3 u .338 Lapua Magnum. Situacija je 2009. „sazrela“ da se učini sledeći korak u evoluciji ove sjajne puške – pokrenuta je inicijativa za modernizacijom modela M24 iz arsenala kopnene vojske SAD, gde je postavljeno nekoliko taktičko – tehničkih zahteva: konverzija na kalibar .300 Winchester Magnum, zamena Viver nosača optike standardnom MIL-STD-1913 Picatinny šinom, rekonfiguracija oslonca za rame sa regulacijom i nosačem dodatnog okvira, dodavanje razbijača pucnja i ugradnja novog, optičkog nišana.
Prema spoljašnjem izgledu, ni najoštrije oko ne bi primetilo sličnost između konvencionalne M24 i XM/M2010. Ova poslednja deluje ultra – moderno, slično kao i brojni konkurenti, koji su se pojavili poslednjih decenija, poput britanske Accuracy International ili nemačke DSR-1. Jednostavno, puška „odiše“ detaljima koji ne kriju njenu beskompromisnu namenu – postizanje maksimalne preciznosti, na relativno velikom dometu, uz prihvatljivu masu za jednog čoveka i relativno nisku cenu. Ova poslednja osobina posledica je korišćenja poznate osnove, tj. činjenice da je M2010 zapravo konverzija, odnosno modernizacija M24. Taj pristup je identičan sa pristupom iskorišćenim kod konverzije M-14/21 u Mk.14 mod.0 EBR. To je urađeno iz čisto praktičnih razloga, a omogućeno je visokim kvalitetom i dugotrajnošću pušaka iz skladišta. Kao što je to bila M24, tako je i nova snajperska puška oznake XM/M2010, zasnovana na repetirajućem sistemu rada sa obrtnočepnim zatvaračem. Na taj način, omogućava se teoretski najveća moguća snaga mehanizma i preciznost, a dobro izvežban strelac može da ostvari praktičnu brzinu gađanja jednaku ili neznatno manju u odnosu na poluautomatsku pušku (tako se tvrdi u američkim policijskim krugovima).

Ono po čemu se M2010 razlikuje od M24, je kalibar. Umesto standardnog 7,62 mm NATO, armija SAD je odabrala .300 Winchester Magnum, kalibar nešto veće energije i dometa. Ono što je kod tog kalibra verovatno bilo primamljivo, jeste relativna kompaktnost: zvanično, kalibar ima oznaku 7,62x63B, što znači da je čaura u odnosu na 7,62 mm NATO duža za 12 mm, dok je prečnik danceta veći preko 1 mm (13 u odnosu na 11,96 mm). Vojni zvaničnici su smatrali (opravdano ili ne), da .300 Winchester Magnum pruža dovoljne performanse da se u prihvatljivoj meri nadmaši 7,62 mm NATO i ruski 7,62x54R, tako da nema potrebe za, u određenoj meri još snažnijim .338 Lapua Magnum (8,6×70). Toj odluci je verovatno doprineo izbor municije – odabrana je sjajna Sierra Match King Hollow Point Boat Tail (HPBT), mase projektila 220 grejna (14,26 g), čija je početna brzina 869 m/s sa srednjim odstupanjem od ±15,2 m/s. Sa ovom municijom, Amerikanci tvrde da se postiže efikasni domet od čak 1.200-1.370 m, gde je gornja brojka tipična upravo za snažniji .338 Lapua Magnum, dok je prednost u odnosu na 7,62 mm NATO, oko 50 %. Ova brojka je dovoljna, da obezbedi potreban „višak“ dometa, kako bi se nadmašili talibanski snajperisti, čak i ako gađaju sa uzvisine. Zvanična, vojna oznaka ove municije je MK 248 MOD 1.
Kvalitetna municija, međutim, bez kvalitetne cevi i oružja, generalno – ne znači mnogo. Amerikanci tu nisu ništa prepustili slučaju – upotrebljena je cev dužine 610 mm, sa korakom 254 mm i ožlebljenjem Obermayer 5R. Cev je dobijena hladnim kovanjem i slobodno je plivajuće montaže, čime se, uz poznatu reputaciju Remingtona, garantuje visok kvalitet i preciznost. Nema podataka sa testiranja, ali je prema zahtevima, bilo potrebno postići ispod 1 MOA. Naravno, za ovakvu pušku, 1 MOA verovatno ne predstavlja veći problem, čak ni u težim uslovima gađanja, a najveće vrednosti bi mogle da iznose i 0,5 MOA, pa čak i ispod toga. Za obezbeđenje dodatne sigurnosti kroz što teže otkrivanje mesta gde se nalazi snajperista, na cev može da se postavi razbijač pucnja Advanced Armament Corporation, sa gasnom kočnicom/kompenzatorom trzaja. Pored toga, ovaj uređaj obezbeđuje i smanjeni toplotni odraz, što dodatno umanjuje verovatnoću otkrivanja strelac.

Ugrađen je sistem montiranja dodatnih uređaja preko standardnih šina. Prisutne su, za Amerikance četiri šine, jedna duga, koja se proteže od prednje ivice prednjeg potkundaka, do naspram kraja okvira, dok su ostale raspoređene po prednjem potkundaku. Jedna se nalazi ispod njega, dok su dve na njegovoj levoj i desnoj strani. Standardno, na gornjoj se postavlja optički nišan, u ovom slučaju je to Leupold Mark 4 6,5-20×50 ER/T M5 sa prečnikom tubusa 34 mm, končanicom Horus Vision, koji je u slučaju potrebe kombinovan sa noćnim nišanom AN/PVS-29. Na donjoj šini je obično potpuno podesivi dvonožac, a na raspolaganju je i tronožac.
Umesto profilisanog, M2010 ima pištoljski tip rukohvata. Još jedna velika razlika je vezana za tip oslonca za rame: novi oslonac obezbeđuje potpunu podesivost po dužini i visinu obrazine, a ima i nosač rezervnog okvira kapaciteta pet metaka.


Ono što može da predstavlja teškoću je masa puške. Masa M2010, ali sa optikom i okvirom iznosi 7,95 kg. Radi upoređenja, konkurentske puške imaju sledeće mase, bez optike i sa praznim okvirom: C14 7,1 kg, Sako TRG 5,1 kg, Mini-Hecate 6,6 kg, DSR-1 5,9 kg/1001 mm, a DT-SRS: 5-5,6 kg. Ovo možda i ne treba da čudi, s obzirom da se radi o pušci koja je konvertovana iz postojeće, čija relativno mala masa, očigledno nije dovoljno mala, da se masa M2010 sa dodatnim uređajima svede na nivo, u ovom pogledu, najboljih konkurenata poput Sako TRG ili DTA SRS. Za kraj, kompletno oružje je zaštićeno najnovijim tipom antikorozivne prevlake, koja bi trebalo da poveća radni vek na preko deset godina u najtežim uslovima.

S. Baloš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još