Ninoslav Trifunović

„Izdržljivi rus“

Pažljivijem posmatraču sveta i događanja u njemu ne može da promakne činjenica da se stvari često događaju ciklično. Takav se trend povremeno viđa i u industriji naoružanja i kod njegovih korisnika. Kada su se krajem Prvog svetskog rata pojavili automati, pokazali su se kao revolucionarno oružje. Bilo je sposobno da pojedincu pruži mogućnost lakog prenošenja, veliku vatrenu moć i kompaktne dimenzije. Odnosno, pružalo je ono što je bilo potrebno da se lakše čiste neprijateljski rovovi, a da se pri tome možda i sačuva živa glava.
U periodu do Drugog svetskog rata uglavnom je kopirano prvobitno Šmajserovo rešenje, da bi se tada nešto izmenilo. Neutoljiva glad zaraćenih strana za oružjem naterala ih je da se okrenu novim i jeftinijim tehnologijama, prvenstveno presovanju i varenju limova. Međutim, jedno drugo revolucionarno oružje – jurišna puška, pokazala je nadmoć na bojnom polju. Posle Drugog svetskog rata bilo je jasno da će vojske težiti nekim drugim tipovima oružja a ne automatima da bi naoružala svoje pešadijske jedinice. Tako su oni postepeno postali naoružanje koje je deljeno svima koji nisu imali potrebu za nečim ozbiljnijim, da se tako izrazimo.

Skraćene efikasne varijante

Iako su u mnogim vojskama automati postali od drugorazrednog ili čak trećerazrednog značaja, to ipak nije bio slučaj sa njihovim najelitnijim jedinicama. Isto je bilo i sa policijskim specijalcima. Verovatno nećemo mnogo preterati ako kažemo da je terorizam (ili bolje reći antiteororizam), iz perioda sedamdesetih godina pa naovamo, dobrim delom pomogao da automat kao oružje preživi. Elitne antiterorističke jedinice su shvatale da im je potrebno oružje preciznije i efikasnije od pištolja, ali kraće i lakše za brzu paljbu od tadašnjih jurišnih, a pogotovo borbenih pušaka. Svetskoj slavi HuK MP-5 najviše je pomogao SAS Pagoda tim, koji ih je koristio prilikom upada u ambasadu Irana u Londonu.

„U fulu“ modifikovana verzija Vityaza je sve češća u rukama ruskih specijalaca
„U fulu“ modifikovana verzija Vityaza je sve češća u rukama ruskih specijalaca

U novom milenijumu, prvenstveno pod uticajem američkih SWAT timova i brojnih instruktora, ukorenilo se mišljenje da su skraćene jurišne puške daleko efikasnije kao oružje u uslovima bliske borbe u zatvorenom prostoru. Što je sa terminalno-balističke tačke gledišta apsolutna istina. Takva oružja su nešto duža, a i njihov pucanj u zatvorenom prostoru je blago rečeno neprijatan. Istina, industrija naoružanja i prateće opreme je odgovorila sa kompaktnim prigušivačima i Hi-Tech elektronskim antifonima, ali i tu je morala da se plati određena cena.

Na drugoj strani

Kod Sovjeta/Rusa, priča je bila nešto drugačija. Tu su razne specijalne jedinice od početka naoružane legendarnim “kalašima”, bilo iz AKM ili AK-74 serije. Raspad jedne od dve supersile i najveće države sveta, bio je vrlo dramatičan i praćen nezapamćenom stopom kriminala, često ekstremno surovog. Brojne specijalne policijske jedinice su isticale zahteve za automatima, kao daleko primerenijim oružjem za njihov posao, nego što je to standardna vojnička puška. Tako je 1993. godine konstruktorski tim IŽMAŠ, na čelu sa Viktorom Kalašnjikovim (sinom Mihaila Timofejeviča), a u kom je bio i Aleksej Dragunov (sin Jevgenija Fjodoroviča), realizovao ideju o kompaktnom automatu velike vatrene moći. Službena oznaka je PP-19, dok je šire poznat kao „Bizon“.

Kod rasklopljenog automata jasno se vidi jednostavnost konstrukcije
Kod rasklopljenog automata jasno se vidi jednostavnost konstrukcije

Oružje je bilo specifično po tome što je snažno podsećalo na konstrukciju AKS-74 i koristilo je helikalni doboš. Dve trećine delova bilo je identično sa pomenutom jurišnom puškom, što je sa stanovišta ekonomičnosti, odlična stvar. Ipak, kako je automat koristio slaboimpulsni pištoljski metak 9 mm Makarov, nije bilo potrebe za pozajmicom gasova i bravljenjem zatvarača. Za razliku od nekih ranijih sovjetsko-ruskih rešenja automata, Bizon je dobio slobodni zatvoreni zatvarač. Za razliku od otvorenih zatvarača, pri gađanju iz oružja koja koriste zatvorene, dobija se značajno smanjeno rasturanje pogodaka na cilju. Ovo je najverovatniji razlog zašto je čuveni HuK MP-5 praktično sahranio Waltherove modele MPK/MPL koji su pouzdaniji pri eksploataciji.
Budući da je Bizon predviđen da koristi helikalni doboš, pojavilo se nekoliko problema koji su vezani za ovo neobično rešenje. Prvo je pitanje pouzdanosti, drugo je povećanje mase i to u zoni prednjeg rukohvata, a treće – način nošenja dodatne municije, odnosno doboša. Ovakvi doboši su vrlo komplikovani i skupi za izradu i notorno su nepouzdani. Drugo, sa težištem pomerenim prema napred, dobija se oružje koje se otežano nosi na duži period, pogotovo ukoliko se krećete sa ispruženim oružjem u zgibu ramena. Istina, dobija se vrlo neznatan odskok pri paljbi. Treći problem leži u činjenici da su ovakvi doboši vrlo teški i nezgrapni. Doboši za Bizona su bili predviđeni za 64 metka 9 mm Makarov. Jasno je da toliku količinu municije ne možete spakovati u neke baš minimalne dimenzije. Ako bi nošenje punog oružja i bilo ok, nošenje rezervne municije, odnosno doboša je prilično problematično u praktičnom smislu.

Unapređeni i jači brat

Bez obzira na specifičan način hranjenja, automat je bio vrlo dobro rešenje. To je navelo konstruktore iz IŽMAŠ da rade na stalnom usavršavanju, te je nastalo nekoliko varijanti. Ipak, jedno od ograničenja kojeg su bili svesni i sami Rusi bio je prilično anemičan metak. Nešto bolji rezultati su dobijeni s njegovom visokoimpulsnom verzijom, ali ni to nije bilo to. Na kraju je konačno prihvaćen metak 9×19 Parabelum kao standard. Ali u tipičnom ruskom maniru, oružje je predviđeno za upotrebu i sa posebnom municijom. Jasno vam je valjda da je to u ruskoj verziji automatski značilo čeličnu čauru i izuzetno visoke pritiske. Takva municija, u rangu +P+ metaka bi vrlo brzo sahranila većinu pištolja, sem onih najsnažnijih, razvijenih upravo za ovaj metak. Razvoj novog automata je počeo 2004. godina na zahtev 1. Odreda specijalne namene MUP Ruske Federacije „Vitjaz“ (Vitez). Kako je prvenstvena namena odreda bila i ostala borba protiv terorizma i najtežih oblika kriminala, jasno je da su u pitanju vrhunski profesionalci, koji vrlo dobro znaju šta žele od oružja.

Kod specijalaca su sve popularniji čelični dodaci koji omogućavaju brzu izmenu okvira
Kod specijalaca su sve popularniji čelični dodaci koji omogućavaju brzu izmenu okvira

Trebalo je da prođu četiri godine da krene serijska izrada novog automata, koji je dobio kodnu oznaku PP-19-01 „Vitjaz“, u čast specnazovika koji su naručili njegovu izradu. Nova verzija automata je praktično zadržala većinu rešenja sa starijeg i znatno slabijeg brata. Što se tiče dimenzija, ukupna dužina oružja sa rasklopljenim kundakom iznosi 705 mm, dok je sa sklopljenim 480 mm. Maksimalna širina je 90 mm sa sklopljenim i 65 mm sa rasklopljenim kundakom. Masa praznog automata je 2,9 kg, a brzina gađanja je oko 700 metaka u minuti, ali to najviše zavisi od tipa municije koja se koristi.

Ruska visokoimpulsna municija 9x19
Ruska visokoimpulsna municija 9×19

Dužina cevi je 237 mm što je dovoljno da lansira obično devetmilimetarsko zrno brzinom od 380 m/s. Sa laganim pancirnim zrnom visokoimpulsnog metka 7N31 brzina dostiže skoro 650 m/s. Jasno je kakav bi efekat ovakvo zrno imalo na lagane pancirne prsluke kakve često nose kriminalci. Cev ima klasično ožlebljenu cev sa 4 polja i žleba. Na ustima cevi nalazi se jednostavna kombinacija trokomorne gasne kočnice i kompenzatora. Očigledno je u pitanju vrlo efikasno rešenje, sudeći po snimcima gde se vide strelci koji “istresu” celi okvir uz neznatno pomeranje oružja. Takođe, na usta je moguće montirati i pripadajući prigušivač, što se sada smatra potpuno normalnim, čak obaveznim delom opreme. Prednji rukohvat je izrađen od kvalitetnog polimera, ali ga korisnici često menjaju sa Zenitovim modelom. Na taj način je omogućeno montiranje raznovrsne dodatne opreme, od vertikalnih rukohvata, pa do baterijskih lampi i laserskih obeleživača.
Mehanički nišani kod ovakvog tipa oružja uglavnom nisu u upotrebi jer korisnici preferiraju korišćenje hologramskih ili red dot modela. Ipak, oni su tu i urađeni u tipičnom maniru za AK. Jedina razlika je u tome što zadnji nišan ima podeoke za daljine od 50 do 200 metara, što je realno za ovaj tip oružja

Mudre konstruktorske odluke

Iznad cevi, na mestu gde se kod AK serije nalazi gasni cilindar, smeštena je cev koja ima ulogu delimične vođice zatvarača. Jer, kao i kod Bizona, ne postoji gasna pozajmica i rotaciono bravljenje zatvarača. Ono što je nekada bio klip sa klipnjačom kod AK, ovde je sada praktično cilindrični komad čelika čija je uloga da digne masu zatvarača. Zbog činjenice da se praktično nalazi iznad cevi, povoljno utiče na ublažavanje odskoka, a ujedno smanjuje i dužinu zatvarača iza ležišta metka. Zatvoreni zatvarač automatski znači da oružje nema fiksnu iglu.

 PP-19-01 Vityaz-SN
PP-19-01 Vityaz-SN

To dalje implicira da je potreban udarač koji će pokrenuti udarnu iglu i zabiti je u kapislu na metku. Ovde se konstruktori nisu trudili da “izmišljaju toplu vodu”, već su u potpunosti preuzeli okidačko-udarački mehanizam sa AK serije. I verujte – nisu pogrešili. Ko je imao priliku da se upozna sa FAL, G-3 ili AR-15 i njihovim standardnim okidačima, sigurno će znati o čemu govorimo. Takođe, i tropoziciona kočnica je preuzeta sa AK. Ovo je možda jedino rešenje koje bi moglo da bude drugačije rešeno, iako je i ono u redu. Moj stav je jasan: kočnica urađena u maniru HuK MP-5 najbolje je rešenje za automate koje će koristiti antiterorističke jedinice. Za vojničku pušku, to nije posebno srećno rešenje jer je u stanju da se nehotično deaktivira kačenjem o delove opreme. U pitanju je ozbiljan bezbednosni problem koji je autor nekoliko puta doživeo u profesionalnoj karijeri.
Zanimljivo je da se u IŽMAŠ nisu odlučili za poseban sanduk već su iskoristili postojeće od AK 74M. Opet, sa stanovišta ekonomije, mudar potez. S leve strane se nalazi bočna šina pomoću koje je moguće montirati razne tipove optičkih nišana.

Brzo prepunjavanje

Kako je otvor za okvire predviđen za znatno duži metak 5,45×39, jasno je da je morala da se napravii neka modifikacija. Tako je urađen poseban adapter, koji je trajno fiksiran za sanduk. Okviri su kapaciteta 30 metaka i urađeni su u tipičnom ruskom maniru. Pod time podrazumevamo upotrebu polimera, visok kvalitet, robusnost i pouzdanost. Radi se o dvoredim okvirima sa hranjenjem iz dve pozicije. Na ovaj način je značajno olakšano njihovo punjenje. Da bi se ovaj proces dodatno ubrzao, konstruktori su napravili čelične okvire za metke (slične onim za PAP-ovku) i posebne ramove-vođice koji se fiksiraju na vrhu okvira. Osim toga dobili su i posebne čelične dodatke kojima je omogućeno fiksiranje jednog okvira za za drugi. Ovakvo rešenje je prilično popularno kod antiterorističkih jedinica jer omogućava brže prepunjavanje oružja u toku borbenih dejstava.

Okvire je moguće puniti preko čeličnih ramova što značajno ubrzava proces
Okvire je moguće puniti preko čeličnih ramova što značajno ubrzava proces

Poklopac sanduka se fiksira sa prednje strane pomoću šarki, što je već viđeno i primenjeno još na AK74U, dok je sa zadnje strane urađeno pomoću produženog dela vođice povratne opruge. Kod novih modela na gornjoj strani je smeštena Picattiny šina, što sada predstavlja standard kod svog službenog oružja. Tako je omogućena upotreba kako zapadnih, tako i domaćih rešenja montiranja optičkih nišana svih vrsta. Kundak je takođe starog tipa, kao na AK74U. Da podsetimo, preklapa se sa leve strane i urađen je od profilisanog čeličnog lima. Izgleda da nije baš najprijatnije rešenje pri gađanju (barem nije na puškama), te ga korisnici često menjaju sa različitim varijantama koje su sada dostupne na civilnom tržištu.

Zakonska ograničenja

Automat se pokazao kao vrlo dobro i omiljeno oružje specijalaca. Takođe, demonstracioni tim koncerna „Kalašnjikova“ sa njim izvodi vrlo spektakularne pokazne vežbe pred brojnim posetiocima. Naravno da kada sparite odlično oružje sa atraktivnim prikazima to i te kako utiče na zainteresovanost tržišta. I tu ne mislimo samo na vojsku i ostale državne službe. Veliki broj sportskih strelaca je vrlo zainteresovan za poluautomatsku verziju ili PCC (Pistol Caliber Carbine). Tako je nastalo nekoliko varijanti ovog oružja, poput standardne Saige 9 ili njene tjunovane verzije Jarovit.

PP-19 Bizon, automat koji je poslužio za razvoj Vityaza
PP-19 Bizon, automat koji je poslužio za razvoj Vityaza

Rusi su zbog zakonskih ograničenja morali da smanje kapacitet okvira na 10 metaka. Poluautomatske verzije imaju interesantnu osobinu. Nije moguće dejstvovati sa preklopljenim kundakom jer unutar sanduka postoji poseban mehanizam koji koči oružje. Špekulišemo da su razlozi za ovo bezbednosne prirode.
Bilo bi zaista sjajno da neko od domaćih uvoznika ponudi ovo interesantno oružje i kod nas. Karabini na pištoljski metak su vrlo udobni za upotrebu, a i municija koju koriste je znatno jeftinija od puščane. Takođe, sve je više i kod nas sportskih strelaca zainteresovanih za ovakvu vrstu oružja i atraktivna IPSC PCC takmičenja. Ve

Ninoslav TRIFUNOVIĆ
foto: Vitalij KUZMIN

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još